Firenca: Kolevka renesanse

Na listama idealnih destinacija za romantični odmor, italijanska provincija Toskana često zauzima vrlo visoka mesta. Slikoviti pejzaži, odlično vino i hrana koja budi sva čula prvo su na šta će mnogi pomisliti.

Međutim, glavni grad Toskane pre svega je značajan centar za ljubitelje umetnosti – grad u kom su stvarali Leonardo, Mikelanđelo, Botičeli, Đoto, Filipo Bruneleski i mnogi drugi velikani s punim pravom nosi naslov kolevke renesanse.

Jedan vikend teško da je dovoljan da se samo protrči kroz sve znamenitosti Firence, ali uz dobar plan može biti dovoljno da se ovaj veličanstveni grad doživi bar približno kako dolikuje…

Istorija

Prvo naselje na području današnje Firence osnovali su Etrurci, ali su ga ubrzo razorili Rimljani.

Za osnivača grada smatra se Julije Cezar, koji je sredinom prvog veka pre naše ere na obali reke Arno napravio naselje za vojne veterane, prvobitno nazvano Fluentia (“tok”), da bi to ime vremenom bilo spontano promenjeno u Florentia (“cvetanje”), verovatno podjednako zahvaljujući plodnoj toskanskoj klimi koliko i brzom razvoju grada.

Nažalost, ostataka rimske kulture u Firenci danas praktično nema.

Najveću ekspanziju Firenca doživljava tokom srednjeg veka, kada postaje jedan od najznačajnijih trgovačkih i zanatskih centara Evrope i tada poznatog sveta.

Razvijaju se proizvodnja vune i kože, kao i zlatarstvo, a veliki tokovi novca uslovljavaju prvu pojavu nekih oblika savremenog računovodstva poput dvojnog knjigovodstva, menica i pojma bankrota. Eru blagostanja prekinula je epidemija kuge, koja je sredinom XIV veka prepolovila broj stanovnika Firence.

Međutim, kuga je posredno uticala na razvoj humanističke misli – uporedo sa medicinom i naukom, razvijala se i umetnost, a prva velika dela evropske književnosti nastala su upravo u to vreme u Firenci: Danteova “Božanstvena komedija”, Bokačov “Dekameron” i Petrarkin “Kanconijer”, od kojih su poslednja dva poslužila kao model standarda savremenog italijanskog jezika.

Najznačajniji doprinos koji je Firenca dala svetskoj umetnosti upravo je renesansa.

Mada se pokret umetničkog preporoda i vraćanja antičkim idealima javio nezavisno na više mesta širom Evope, u Firenci je doživeo pun razvoj, od ranih nagoveštaja u slikarstvu i arhitekturi pozne gotike do punog zamaha visoke renesanse koja je ovde ostvarila neke od svojih najvećih dostignuća, naročito za vreme vladavine porodice Mediči, koja je finansirala rad najvećih umetnika svog doba i presudno uticala na nastanak nekih od najvećih dela istorije umetnosti.

Današnja Firenca pre svega je turistički centar, najviše zahvaljujući upravo prebogatom fondu vanvremenskih umetničkih vrednosti.

Ceo grad je zapravo jedan veliki otvoreni muzej, što je prepoznao i UNESCO stavivši uže gradsko jezgro na listu Svetske baštine, pa je zato mnogima za upijanje lepota Firence dovoljna samo šetnja kroz centralni deo grada, a zahvaljujući mnoštvu replika čuvenih skupltura u javnom prostoru nije neophodno ni ulaziti u muzeje i galerije da bismo se divili svetski poznatim remek delima iz prve ruke.

Arhitektura

Arhitekturom istorijskog centra Firence svakako dominira renesansa, uz nešto spomenika novijih epoha uglavnom barokno-klasicističkog oblikovanja, ali i nekoliko starijih građevina za koje je teško odrediti kom tačno stilu pripadaju.

Najpoznatiji arhitektonski simbol grada je katedrala Santa Maria del Fiore, poznata jednostavno kao Duomo, sakralni kompleks koji u svakom smislu predstavlja centralnu tačku Firence.

Katedrala je građena, dograđivana i pregrađivana čitavih sedamsto godina, od sredine XI do kraja XIX veka, a sve epohe minule za to vreme vidljive su u oblikovanju njenih građevina: romanička krstionica, gotička konstrukcija crkve i zvonika, renesansna kupola, barokna dekoracija i konačno neogotička i klasicistička obrada fasada.

Teško je nabrojati po čemu je sve firentinska katedrala značajna i izuzetna, ali trebalo bi makar pomenuti u svakom smislu impresivnu kupolu Filipa Bruneleskija, koja je u vreme izgradnje (između 1420. i 1436. godine) bila najveća kupola na svetu, a i dan danas drži rekord kao najveća kupola zidana opekom i malterom.

Kupola je pravo remek delo i spolja i iznutra, a za kolege arhitekte naročito u međuprostoru između unutrašnje i spoljne ljuske, gde se najbolje može shvatiti fascinantni konstruktivni sistem koji je u svoje vreme bio nezamisliv.

Do vidikovca na samom vrhu kupole, odakle se pruža najlepši pogled na istorijsko jezgro Firence, vodi tačno 463 stepenika.

Još 414 stepenika treba savladati do vrha zvonika, poznatog kao Đotov zvonik jer je tokom njegove izgradnje u prvoj polovini XIV veka ovaj renesansni majstor upravljao građenjem katedrale. Pogled sa zvonika malo kvari žičana ograda za zaštitu od golubova, ali svejedno vredi, ako ni zbog čega drugog onda zato što se odavde najlepše sagledava Bruneleskijeva kupola.

Zvonik ima sedam velikih zvona koja se oglašavaju na pun sat, pa je prijateljski savet da kad ulazite u zvonik za svaki slučaj imate u džepu čepove za uši..

Duomo predstavlja jednu od najvećih turističkih atrakcija Firence, ali i cele Italije. Penjanje na kupolu toliko je popularno da se termini obavezno zakazuju i nedeljama unapred!

Ulaz u katedralu je besplatan, ali se zato u redu čeka satima, dok ulaznica za ostatak kompleksa košta 18€, što i nije mnogo kad se zna da jedna karta važi za kupolu, zvonik, krstionicu, kriptu, kao i muzej katedrale u kom se između ostalog nalaze originali fasadnih skulptura (zamenjeni replikama kako bi se sačuvali od atmosferskih uticaja), originalni modeli iz vremena gradnje, ali i neka druga značajna umetnička dela vezana za Firencu na ovaj ili onaj način.

Originalni Bruneleskijev model završetka kupole

Predlog klasicističkog rešenja fasade iz XVII veka

Mikelanđelova “Pijeta”, jedno od dva nedovršena dela na kojima je radio pred smrt

Među značajne arhitektonske spomenike sakralnog tipa ubrajaju se još crkve Santa Maria Novela, San Lorenco i Santa Kroče.

Santa Maria Novela je bila prva značajna crkvena građevina Firence, građena od 1279. do 1420. godine kao gotska bazilika sa fasadom kasnije rekonstruisanom u renesansnom maniru.

Bazilika San Lorenco imala je komplikovan istorijat: nastala viševekovnim dograđivanjem ranohrišćanske bazilike iz IV veka, završena je tek 1470. godine sredstvima Medičijevih i po planovima Bruneleskija, čije delo je nakon njegove smrti nastavio Mikelanđelo.

U sklopu bazilike San Lorenco nalazi se i čuvena grobnica Medičijevih, koju je Mikelanđelo projektovao u opremio skulpturama. Nažalost, i Mikelanđela je smrt omela u započetom poslu oko bazilike – glavna fasada za koju je već izradio projekat do danas je ostala nedovršena…

Crkva Santa Kroče svrstava se u starije firentinske crkve: izgrađena je između 1294. i 1385. godine, a rekonstruisana u renesansnom stilu sredinom XV veka.

Arhitektonski nije toliko upečatljiva, ali je izuzetno značajna po tome što je ovde sahranjeno više velikana, između ostalih Mikelanđelo, Galileo, Makijaveli, Đoakino Rosini…

Osim crkava, značajan arhitektonski oblik renesanse koji je doživeo svoj puni procvat u Firenci su palate.

Palaco Mediči Rikardi često se navodi kao jedan od najtipičnijh primera oblikovanja fasade renesansne palate, sa jasno razdvojenim horizontalnim zonama i sve svedenijom obradom ka višim etažama. Građena je od 1444. do 1484. godine po zamisli arhitekte MIkeloca Mikelocija, sa kasnijim Mikelanđelovim intervencijama, a danas se u njoj nalazi sedište gradske uprave.

Među znamenitim građevinama ovog tipa je i Palaco Piti, najveća renesansna palata u Firenci, čiju gradnju je 1458. godine započeo bankar Luka Piti.

Popularna priča da je Piti želeo da njegova palata zaseni dom njegovog rivala Kozima Medičija (i između ostalog zahtevao da njegovi prozori budu veći od glavnih ulaznih vrata palate Medičijevih), po svemu sudeći je samo mit, budući da su Piti i Mediči bili ne samo dobri prijatelji već i poslovni partneri, a i deo palate koji je izgrađen za vreme Pitijevog života nije bio veći od palate Medičijevih.

Nakon Pitijeve smrti, njegovi naslednici su se zadužili da bi dovršili palatu, a ubrzo su morali i da je prodaju. Palata je promenila nekoliko vlasnika i na kraju završila u vlasništvu Medičijevih, koji su je proširili i pretvorili u sedište toskanskih vojvoda.

Palaco Piti je danas najveći izložbeni prostor u Firenci, sa pet muzeja, galerijom renesansnih majstora i riznica toskanskih vojvoda. Ulaz u neke delove je besplatan, dok objedinjena ulaznica za sve sadržaje koji se naplaćuju košta 16€.

Značajna građevina je i takozvana “stara palata” – Palaco Vekio, nekadašnja gradska većnica s kraja XIII veka.

Palaco Vekio je karakteristična po visokom tornju koji je služio i kao zvonik i kao tamnica, a u njoj se danas nalazi galerija “ćinkvećenta” – slikarstva XVI veka, to jest najviših dometa italijanske renesanse.

Malo poznata građevina koju organizovani turistički obilasci uglavnom zaobilaze, a izuzetno je značajna u istoriji arhitekture je sirotište i dečija bolnica “Ospedale deli Inoćenti”, rano delo Filipa Bruneleskija koje se smatra jednom od prvih građevina renesanse uopšte.

Sirotište je radilo do kraja XIX veka, a danas se ovde nalazi još jedna umetnička galerija u kojoj će 2019. godine biti obeleženo punih šest stotina godina od početka izgradnje zgrade.

Neobično, iako se renesansna Firenca razvijala na obe strane reke Arno, taj razvoj je išao dalje od reke i više prema kopnu. Obalski frontovi počeli su da se razvijaju mnogo posle najznačajnijih spomenika, sredinom XVI veka.

Izuzetak su mostovi, od kojih je najslikovitiji Ponte Vekio (“stari most”) sa redovima zanatskih radnji (uglavnom zlatara) sa obe strane. Pošto se porez plaćao samo na obalama, zanatlije su još u srednjem veku pronašle rupu u zakonu i izbegavali dažbine tako što su trgovali na mostu, a vremenom je tu nikla i čitava trgovačka četvrt.

Svoj današnji izgled most je dobio sredinom XVI veka, kada je po nacrtima Đorđa Vazarija izgrađena još jedna zatvorena etaža iznad radnji, kako bi gradski čelnici mogli da prelaze reku između većnice i sedišta vojvodstva bez mešanja sa običnim narodom. Takozvani Vazarijev koridor danas nije otvoren za turiste.

Zanimljivo je da je istorijski centar Firence preživeo II svetski rat praktično netakut zahvaljujući lično Hitleru, koji je bio opčinjen ovim gradom i izričito je naredio da njegove najznačajnije građevine ne smeju biti oštećene.

Ova zabrana naročito se odnosila na Ponte Vekio, pa tako dok su svi ostali mostovi preko reke Arno srušeni tokom rata, Ponte Vekio nije ni ogreban…

Nažalost, firentinska arhitektura slabo se razvijala posle renesanse. Dok su zgrade u centru zadržale tradicionalni karakter, uglavnom u formama klasicizma, savremena naselja su prilično sterilna i bezlična, što samo još više ističe vrednosti spomenika u centru grada.

Kultura i umetnost

Firenca predstavlja svojevrstan muzej renesanse na otvorenom, pa tako za bliski kontakt sa delima vrhunske umetnosti nije potrebno čak ni ulaziti u muzeje i galerije.

Zbog tolike koncentacije najrazličitijih remek dela na malom prostoru, za Firencu se vezuje i pojam Firentinskog sindroma, psihosomatskog poremećaja koji se javlja kod nekih ljudi pri posmatranju vrhunske umetnosti, a manifestuje se jakim uzbuđenjem, vrtoglavicom, lupanjem srca, pa čak može imati i smrtni ishod (poslednji takav slučaj zabeležen je 2018. godine)! Ovo stanje naziva se još i Stendalov sindrom, po čuvenom francuskom piscu koji je početkom XIX veka kod sebe zabeležio njegove simptome upravo tokom posete Firenci.

Ispred Palaco Vekio izložen je čitav niz skulptura (nešto originala, a nešto replika) od kojih i neka od najznačajnijih vajarskih dela nastalih u Firenci. Između ostalog, ovde se nalaze Čelinijev Persej, Đambolonjina Otmica Sabinjanki, kao i (jedna od) replika Mikelanđelovog Davida, čiji original se nalazi u galeriji Akademije umetnosti.

David je možda najbolje svedočanstvo Mikelanđelove genijalnosti.

Skulptura koja vekovima važi za idealnu predstavu muškog tela zapravo je prilično disproporcionalna, a sve zato što je Mikelanđelo uzeo u obzir i odakle će biti posmatrana i uračunao perspektivno skraćenje u očima posmatrača, pa tako David zapravo ima nesrazmerno kratke noge i izduženu glavu i torzo, ali posmatrano iz podnožja ne samo da se to ne primeti već biblijski junak izgleda kao apsolutno savršen etalon ljudskog tela.

U Firenci se nalazi i galerija Ufici, jedna od najpoznatijih umetničkih galerija na svetu, za koju verovatno nije čuo samo neko ko je spavao na časovima likovnog u osnovnoj i srednjoj školi.

Galerija Ufici smeštena je u nekadašnjim kancelarijama Medičijevih (odakle joj potiče i ime), a unutar zgrade izloženo je neprocenjivo blago u delima Mikelanđela, Leonarda, Ticijana, Karavađa, Rembranta, Direra…

Ulaznica u ovu riznicu umetnosti iznosi 12€, što je smešno s obzirom na to šta se sve za te pare može videti, uz napomenu da je za obilazak galerije potrebno izdvojiiti čitav dan, pa ako imate samo jedan vikend u Firenci možda je bolje da ostavite Ufici za neku sledeću, dužu posetu…

Prolaz kroz atrijum galerije, u kom su izložene skulpture najvećih ličnosti firentinske istorije, se ne naplaćuje.

Pored pomenutih galerija i muzeja, u maltene svakoj iole bitnoj građevini u gradu nalazi se nekakav izložbeni prostor. Većina je posvećena renesansnoj tematici, ali ima i drugih sadržaja, kao na primer u Palaco Stroci, koja je rezervisana za putujuće izložbe savremene umetnosti.

Tu su još i Kaza Buonaroti, kuća koja je bila u vlasništvu Mikelanđela (mada nikad nije zvanično živeo u njoj) a danas se u njoj nalazi galerija njegovih dela, dva muzeja posvećena Leonardu, kuća u kojoj se rodio Dante, kuća u kojoj je Galileo proveo poslednje godine života u kućnom pritvoru…

Od skulptura u gradu izuzetno je popularna fontana u obliku divlje svinje, takozvani Porćelino. Današnji Porćelino je kopija originalne bronzane skulpture iz XVII veka, koja je nastala na osnovu antičkog mermernog kipa koji su Medičijevi doneli iz Rima u Firencu i koji se danas nalazi u galeriji Ufici.

Popularno verovanje kaže da ako protrljate njušku ili leđa Porćelina sigurno ćete se vratiti u Firencu, a ovo sujeverje zabeleženo je još sredinom XVIII veka. Probali smo, pa da vidimo i to čudo.

Iće i piće

Italijanska kuhinja jedna je od najpoznatijih u svetu, pa o kulinarskim specijalitetima Toskane ne treba preterano trošiti reči.

Tu se naravno ubrajaju razne vrste testenina, neizbežna pica, kao i sendviči koji su zaštitni znak Firence, i ali nadaleko čuveni toskanski biftek.

Toskanska vina takođe su vrlo cenjena u svetu, a naročito je na glasu kjanti, koji se odlično slaže sa jelima od mesa. (Preporučuje ga i Hanibal Lektor, osvedočeni zaljubljenik u Firencu.)

Kjanti je geografski zaštićen proizvod Toskane, a proizvodi se u više varijanti u zavisnosti od užeg područja unutar pokrajine, pa su tako za Firencu karakteristični koli fiorentini, montalbano, rufina, kao i najcenjeniji od svih – klasiko, koji se pravi isključivo od grožđa sa vinograda zaštićenih još u vreme Medičijevih.

Italijansko pivo se generalno ne svrstava u vrhunska, a Toskana uopšte nema pivarsku tradiciju, pa se tako autentično lokalno pivo pojavljuje tek poslednjih godina, i to u “kraft” varijanti. Međutim, odlično industrijsko pivo koje se smatra proizvodom Toskane pravi pivara Moreti iz dalekog Udina, ali od ječma i hmelja sa toskanskih polja.

Kažu da u Italiji treba probati i kafu, ali mene iskreno nije oborila s nogu. Kod naručivanja kafe treba biti i oprezan, jer neki lokali imaju drugačiju cene za isti napitak u zavisnosti od toga gde ga pijete: najjeftinija kafa je za poneti ili “s nogu” za šankom, a najskuplja za stolovima uz izlog i u bašti, “na vidnom mestu”…

Šoping

Proizvodi od tkanine i kože, po kojima je Firenca bila poznata još u srednjem veku, i danas čine okosnicu šoping ponude u gradu. Firenca je uz Rim i Milano jedan od glavnih centara italijanske mode, ali suprotno od onoga što bi se moglo pomisliti cene odeće su u većini butika praktično na istom nivou kao i kod nas, naravno uz izuzetak najekskluzivnijih brendova.

Kožne jakne, torbe, kaiševi i druge sitnice mogu se naći bukvalno na svakom ćošku, jednako po buticima kao i na uličnim tezgama. Na ulici ih prodaju uglavnom Indijci i Arapi, što sa sobom nosi i njihova pravila trgovine, pre svega cenkanje, pa je željeni artikl često moguće kupiti i u pola cene.

Sa druge strane, Ponte Vekio je poznat po zlatarama i juvelirnicama koje se ipak ne mogu pohvaliti cenama za svačiji džep…

Ceo grad je prepun tezgi i prodavnica sa suvenirima, a pored standardnih razglednica, kalendara i magneta za frižider tu su još i mini-replike poznatih građevina i skulptura.

Omiljeni motiv je Mikelanđelov David, a naročito istaknut detalj je njegov polni organ, kojim su Firentinci po svemu sudeći opčinjeni, da ne kažem opterećeni. Čest motiv suvenira je i Pinokio (bez seksualnih aluzija), čiji autor Karlo Kolodi je takođe bio žitelj Firence.

Budući da je Firenca pre svega grad umetnosti, u knjižarama se mogu naći najrazličitija izdanja vezana za znamenitosti grada, po zaista pristupačnim cenama. Kvalitetne kolorne monografije srednjeg formata u mekom povezu mogu se naći već za desetak evra, dok se cene luksuznih tvrdo koričenih knjiga velikog formata kreću uglavnom ispod 50€, što je otprilike duplo jeftinije nego što bi takve knjige koštale kod nas.

Kretanje kroz grad

Skoro sve najveće znamenitosti Firence nalaze se u krugu od petstotinak metara od katedrale, tako da za obilazak uglavnom nije potrebno koristiti javni prevoz.

Centralne ulice Firence su inače uređene kao pešačka zona, što ipak ne sprečava vozače da tuda prolaze kolima. Najomiljenije prevozno sredstvo su po svemu sudeći i dalje skuteri, u tradiciji starih italijanskih filmova, ali je vreme romantičnog zujanja na vespama očigledno stvar prošlosti, pa su umesto firmiranih odela i lepršavih suknji glavni odevni detalji na dvotočkašima sada velike kacige i svetloodbojni prsluci…

Do lokaliteta van najužeg centra najzgodnije je doći gradskim prevozom, koji se sastoji od nekoliko autobuskih i jedne tramvajske linije.

Karta za prevoz može se kupiti u bilo kojoj prodavnici štampe, košta 1,5€ i važi neprekidno 90 minuta od trenutka poništavanja u validatoru u prevozu, i za to vreme možete menjati autobuse koliko puta želite. Postoje samo karte za jednu vožnju, nema dnevnih karata, vikend-pasova niti sličnih povlastica, ali postoji popust za kupovinu deset karata odjednom – 14€ umesto 15€ – čitavih 7 posto…

Kao glavni grad jedne od najživopisnijih regija Evrope, druga najposećenija destinacija u Italiji, ali pre svega kao prestonica renesanse, Firenca je toliko prepuna znamenitosti da je apsolutno nemoguće doživeti je u potpunosti za samo jedan vikend. I za ono što je moguće potreban je jako dobar plan, a i tada će se uvek naći nešto što ćemo samo pretrčati ili nešto što uopšte nećemo stići da vidimo.

Što se mene lično tiče, imam utisak da bih u Firenci uspeo da nađem dovoljno zanimacija da čitav mesec trošim po ceo dan na drugom mestu, a da li će prilike za tako nešto biti, videćemo.

Samo da Porćelino odradi svoje, za ostalo ćemo se lako snaći…