Nesvesno i šik: Frojdov koncept priziva simboliku „ledenog brega”, pri čemu je samo vršak… Svest. Upadi nesvesnog iz beskraja sakrivenog vodom, iz provalije u nešto okom „vidljivo“, uvek su bili povod za naučno i svako drugo opsenarstvo. A neupućenima, svakako, valja skrenuti pažnju i na današnje „pozitivno mišljenje“, savremeni izraz što služi kao kamuflaža za puku veru, pomodarstvo vizualizacije, negaciju kritike, i to u značenju nečeg suvišnog, gotovo nepristojnog za procese dosezanja individualne sreće. I dok klasična psihoanaliza godinama podučava svoje sledbenike plaču, današnji New Age gurui tvrde da znaju sve odgovore, kao i pravila što garantuju ispunjen i zdrav život. Ali čemu sve to? Potraga za smislom kao da lišava sreće, pretvarajući ubogog ljudskog dvonošca u ono biće koje sila gravitacije uzima pod svoje, težeći da ga obori, izravna sa zmijom, te podmetne, umesto smisla, zvezdicu sreće u pun tanjir supe. A gde se preliva, tu je obilje, zanos i disanje „punim plućima“, nasmejani krajičak usana s one strane patnje, egzistencijalnog drhtanja, te gorkog ukusa hronične skepse.

• Kako misliti „pozitivno”? – otela joj se poluglasno izgovorena rečenica, na ulici, u trenutku dok je izlazila iz crvenkasto okrečenog hodnika u kome se naziralo nekoliko tesnih svlačionica.

Nije li svakom mišljenju, koje pretenduje na objektivnost i nepristrasnost, ovaj cilj stran onoliko koliko i popularno „hejterstvo“? Da li je moguće uopšte misliti pozitivno i nije li značenje tog fenomena skopčano s tvrdnjom da, protivno svoj dosadašnjoj refleksivnoj tradiciji, mišljenje ne sme biti sklono sumnji, poricanju, dovođenju u pitanje vlastitog uporišta. Kakav nesnosan incident! Odavno je znala: mišljenje je subverzija, disfunkcionalnost sistema, trajna impotencija koja se ne leči samosvešću. Na drugoj strani, tu je savremena dogma, lišena smisla, a vođena idealom sreće, i ujedno glavni razlog za pokušaj tela da izmakne kontroli. Jer, savremena psihologija je nekuda zalutala – duša se očito muči, dok tela „napreduju“. Rešenja su daleko, ili možda odveć blizu: u okrnjenoj svesti što sebe vidi kao beskonačnu sadašnjost. Bez prošlosti, bez budućnosti, u himeričnoj ovde i sada pulsaciji, naporedo s kosmosom.

– A šta ako smo mi telo, materijalno ili etarsko, svejedno. Ili još preciznije – energija što stremi svojoj entelehiji, koja je uvek već nešto dato, kao ispunjenje, nešto „pozitivno“, ideja i krajnja svrha – obraćao joj se isprekidani dah skejtera, spuštajući se niz uličnu strminu.

S druge strane – nastavljala je – svaka otvorena ideologizacija, strana je mišljenju, po definiciji, a instrumentalizovano mnenje, makar ono bilo prizvano u svrhu ostvarenja lične sreće (uz usputno izvinjenje „dobrim demonima“, što od samog rođenja, uporno lebde nad nama), jeste notorna zabluda. Uostalom, šta je mišljenje spram vere: svako vreme traži svoje fanatike, oni su ulog loše transcendencije. Za jedne – vera oslobađa, dok za druge – sputava, nagoni na apsurd, zavodi. Onaj ko jednom prigrli veru, teško da će biti naklonjen kritici, u najboljem slučaju – nekom jeftinom moralizmu što obitava u teretani, pod kapuljačom najskuplje svilene trenerke. Na to smo spali, da nekritički volimo, obožavamo svog malog idola ili vođu, ma kako ga zvali. Toliko o veštinama kojima se obučava današnji svet – konačno je završila svoj solilokvijum, dok se vraćala, sva promrzla, s popodnevnog treninga, lagano poskakujući ka nekom novom odredištu.

Tribina o savremenom filmu, na koju je uskoro trebalo da stigne, svetlucala je u daljini predvečerja. Iz suprotnog smera, približavala joj se izdužena muška figura… i zastala da se pozdravi. Ljubičasti sfumato iznad glave, nakrivio se blago udesno. Umesto pozdrava, silueta je ispružila svoju elegantnu ruku, spuštajući prste na njeno teme. I tako je, dodirom koji kao da pridržava krunicu, tu ostala skoro čitavu večnost. Minuti su prolazili. Osećala se kao balerina zarobljena u muzičkoj kutiji. Nije je ispuštao iz dlanova. Napola iskrenuti razgovor, tekao je u tišini… Kada je ruka otišla, zaputila se uz poznatu strminu, zavila iza prvog ćoška i ispila sok iz plastificirane čaše, pred mnoštvom okupljenih posetilaca tribine. Pre spavanja je potvrdila svoju teoriju o trećem oku i krunskoj čakri koje je tako nespretno unela u ovaj razgovor. S druge strane stvarnosti, neko je sumanuto vozio skejtbord.

Tog leta, učlanila se u revolucionarni pokret „Flotila slobode“. Izranjajući svakodnevno na različite Internet stranice i društvene mreže, što su vrvele od događaja i fotografija eksplozivnih boja, učestvovala je u mnogim zanimljivim cyber akcijama, uglavnom vezanim za Sudan i Palestinu. Aktivnosti su se često odnosile na preporuke prijateljima o najrazličitijim humanitarnim i umetničkim događajima što je trebalo da podrže takozvani Treći svet u njegovoj borbi za resurse i golo preživljavanje; učesnici debata su intenzivno razmenjivali poruke, video-klipove, karikature, ponekad i neproverene činjenice, epizode iz sušnih i okupiranih područja Afrike i Bliskog istoka, te iz ponekog udaljenog čileanskog sela. Znala je – uskoro će se otisnuti sa pobunjenicima ka obalama Gaze, i doneti im tračak nade. Izgladnele oči ponudiće joj zasigurno narandže.

Razmenjujući crvene ruže s istomišljenicima – najčešće Italijanima, ali i stanovnicima Bocvane, Zapadne i Centralne Afrike – i dalje se pitala šta je ljudska sreća, i tiče li se to nje uopšte? Za čim ljudi tragaju, a šta, zapravo, nalaze u pesku zaborava. Toliko pitanja o kojima vredi razmišljati, jer podstiču na donošenje značajnih odluka. Na trenutak se udaljila od mišljenja. Dilema kojoj se priklonila bila je vizuelne prirode. Ruka na njenoj glavi, što pridržava krunicu i onemogućava pun okret, ili plovidba za slobodu? Obe vizije bile su očaravajuće. Ljubičasta ili belina prekookeanskog broda, sa uzavrelom gomilom aktivista što mešaju jezike i preplanule ruke na prostranoj palubi. Ovde su šake bile povezane u venac, zajedno sa psećom šapom, kao jednom od značajnih karika evolucije. Nije imala izbora – prvo je otišao on, ili možda nije… bilo je svejedno. A seća se i ovoga – da joj je prijateljica, tokom šetnje, skrenula pažnju: „niko ne sme da te dodiruje po temenu, kako ne bi remetio energiju krunske čakre. Posebno ako ti njegova aura nije preterano bliska i naklonjena.”

Ubrzo se našla na brodu što je plovio usred Mediterana, na samom pramcu. Za to vreme, njena silueta je ostala na obali, posmatrajući metalnu belinu grdosije kako zaseca popodnevne talase, krećući se lagano ka sutonu. Na palubi je probijala hladnoća. Nije bilo gužve; putnici su se uglavnom povukli u zajedničke kabine, planirajući dalje akcije. Blesak sećanja joj je, poput sečiva, okrznuo čelo. Crna muška marama, što se vijorila nedaleko od nje, zaklanjala je, skoro u potpunosti, lice osobe, ali su joj oči odnekud bile poznate. Isprva je mislila da je nevažno, nije mogla da se seti… Ipak, te oči su je tražile, progonile su je iz svojih tamnih dubina… Bila je uverena da ih je nekada negde ugledala, u prolazu, možda na nekoj umetničkoj manifestaciji, ili u novinskom članku pri dnu stranice… Mišljenje ili vera, bubnjalo je u glavi.

Eksplozija se dogodila, kako tvrde malobrojni očevici, oko četiri sata ujutro. Paparaci su brže-bolje objavili kako je preminula tokom snimanja završnih sekvenci televizijske emisije. Manji deo broda je izgoreo, mada nije bilo panike; u sveopštem obrušavanju i tresku, zabeleženo je da se spuštala sigurnosnim čamcem, ali u smeru ka ognju, grozničavo tražeći razloge za nesreću. Pomoć u robi, stručnjacima i lekovima nije mogla da stigne blagovremeno na odredište. Sabotaža je očito bila dobro pripremljena; ljudskih žrtava nije bilo, ali je velika šteta naneta nedužnima, uglavnom deci. Ostaci zastave plutali su po vodenoj površini. Nedaleko odatle, ugledala je brodske daske, što su je podsetile na vratolomnog uličnog skejtera koji je one noći proleteo pored nje.

Divna Vuksanović

mami i tati

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Divna Vuksanović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi