Za Mikelanđelovu figuru Mojsija iz crkve Svetog Petra in Vinkoli u Rimu, Frojd je rekao da je “zagonetniji od Hamleta”. Opčinjen zagonetkom ovog velelepnog umetničkog dela, Frojd je napisao nekoliko desetina stranica u kojima je pokušao dokučiti poruku umetnika koji su drugi drugačije tumačili. O samoj lepoti ove figure, kao i drugih umetničkih ostvarenja, Frojd nije govorio. Često je isticao da je za umetnost laik, što je svakako preskromno, i da ga u umetničkom delu interesuje isključivo sadržaj, mada je evidentna činjenica da se zadržavao i na formalnim detaljima, ako je pomoću njih mogao doći do nekog skrivenog sadržaja.

Mnoga različita tumačenja napisana o značenju Mojsijevog stava i izraza potvrđuju tezu da se gledalac intenzivno projektuje kroz doživljaj i tumačenje umetničkog simbola. Frojd, iako vrši istančanu analizu ove figure i za svaku svoju postavku daje ubedljiva objašnjenja, nije dokazao da se i sam nije projektovao i tako izmenio poruku umetnika. Ove projekcije nisu pogrešne ili nepotrebne, one obogaćuju i konkretizuju opštu poruku umetničkog dela.

Interesantno je da je Frojd stav Mojsija i izraz njegovog lica protumačio drugačije od svih drugih, pripisujući mu svojstva koja biblijski Mojsije nije imao. Biblijski Mojsije je, kao što je dobro poznato, podlegao besu i strasti i razbio tablice, te tako izneverio misiju i društveni zakon čovečanstva napisan božjom rukom. Prema Frojdovom tumačenju, Mikelanđelov Mojsije je tako predstavljen kao da se savladao, potisnuo agresiju i sačuvao tablice sa zakonom.

Znači, Mojsije se, kao pravi božji sin i sin uopšte, odrekao zadovoljenja afekta i sačuvao zakon Boga-oca.

Mikelanđelo se kao umetnik koji je živeo u vreme kada su nagoni u velikoj meri već bili pod dominacijom društvenog i verskog superega, nesvesno i nenamerno suprotstavio biblijskom tekstu. Na taj način je iskazao više istine o čoveku svoga doba koga su sile represije već savladale. U isto vreme umetnik je istakao i svoj odnos prema papi Juliju II, koji je bio umetnikov autoritet i kome je i posvećen ovaj spomenik.

Ovde je, kao i kod Hamleta, u odnosu na originalnu sagu, po kojoj je Šekspir i napravio svoju dramu, i u kojoj glavni junak ubija ali nije bio ubijen, vidljiv proces introjerizacije društvenih normi i rasta superega koji dolazi do izražaja u procesu stvaranja i koji tera stvaraoca da stvara po uzoru na te svoje ego-ideale, po uzoru na te komponente superega. Mikelanđelo je, dakle, “uneo nešto novo, nadljudsko u Mojsijevu figuru i silna telesna masa i njega muskulatura iz koje izbija snaga, postaje samo fizički izražajno sredstvo za krajnji psihički napor dostupan jednom čoveku za savladavanje sopstvene strasti u korist i po nalogu jedne misije kojoj se posvetio.” Ovako je Frojd, primenjujući svoj psihoanalitički metod, protumačio ovo umetničko delo i, u isto vreme, potražio dokaz za svoju teoriju.

Na ovom primeru može se jasno videti Frojdov metod tumačenja i dokazivanja. On, prvo, zanemaruje izuzetno snažan opšti utisak figure i uočava njene karakteristične osobenosti i podređene detalje na koje ljudi, obično, ne obraćaju pažnju (metod analize akcesorija). Zatim, svoju pažnju usredsređuje na desnu ruku kojom Mojsije drži tablice, na prste desne šake, kao i na to šta se dešava sa bradom koju dodiruje samo kažiprst koji se u nju duboko utiskuje, što se vidi po tome što se na tom mestu brada uzdiže iznad svoga nivoa. Palac je skriven, a ostala tri prsta se odupiru o grudni koš, savijeni u malim zglobovima. Njih dodiruje samo krajnji desni pramen brade, koji se preko njih talasa. Ova činjenica da je leva strana brade pritisnuta samo jednim prstom desne ruke za Frojda je neobična i traži objašnjenje. On dalje opisuje pramen po pramen brade i njen odnos prema prstima i desne i leve ruke koja počiva na krilu. Prateći ove detalje, Frojd postupno dokazuje da je desna ruka bila prvobitno čvrsto uhvatila celu bradu, a na osnovu položaja ruke i brade na figuri zaključuje da je ovde pokret ruke zaustavljen, inhibiran u svom neobičnom položaju, a pramenovi brade kao da su bili pošli za njom. Drugi važan detalj jeste iskošen položaj jedne od dveju tablica. I to govori o pokretu ruke koji je poslednjem trenutku zaustavljen.

U Mojsijevoj figuri Frojd vidi tri sloja. U izrazu lica vide se afekti koji su preovladali: gnev u pretećim stisnutim obrvama, bol u pogledu i prezir u isturenoj donjoj usni. U sredini figure, uključujući i ruke, vide se znaci inhibiranog pokreta koji je još vidljiviji u donjem, trećem sloju. Leva noga samo vrhovima prstiju dodiruje podlogu, što rečito govori o nameravanom pokretu koji se tu i gasi, jer je desna noga mirno spuštena na tlo.

Šta je Frojd dokazao? Izvanredno precizno, oslanjajući se na metod usredsređenosti na detalj, pokazao je da je Mojsijeva figura u naglo zaustavljenom pokretu. Sliku inhibiranog pokreta Frojd otkriva na celoj Mojsijevoj figuri, što je veoma važno za zaključak koji je izveo – da je Mojsije prikazan kao čovek koji je uspeo da se savlada, a ne kao čovek, kako ga Biblija prikazuje, koji nije uspeo da se kontroliše. Takvog čoveka Mikelanđelo nije mogao ovde da prikaže jer je isuviše snažno osećao i uvažavao autoritet. Međutim, ostaje nejasno kako je Frojd mogao pretpostaviti da je dokazao da je pritisak desne ruke, kojom Mojsije pridržava tablice, u tom momentu bio dovoljno snažan da ih, u sledećem momemntu, ipak, nije ispustio. Drugim rečima, kako je dokazao da je inhibicija bila dovoljno snažna. Ili je tu delovala prejaka želja velikog psihoanalitičara da pribavi još jedan dokaz za svoju teoriju? Na kraju, i sam Frojd naglašava da prostor između dokazanih činjenica – popunjava fantazija ili želje samoga tumača.”

Vladislav Panić

 “Psihologija i umetnost”

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Mikelanđelo, Mojsije, Psihologija, Vladislav Panić, Zigmund Frojd