Govor tela u konfliktnim situacijama

Pošto smo predstavili osnovnu ideju u prevazilaženju konflikta i posmatranju istog, dakle dali smo značaj samom posmatranju i objasnili smo nedostatke u prenosu bitnih podataka, vreme je da pređemo na sledeći isto toliko bitan okvir.

Uzmimo za primer da ste u sred razgovora naleteli na bolnu tačku kod sagovornika, što nije retka pojava, pogotovo je zastupljena u konfliktima između osoba koje prate takozvane “zakone individualnosti” i osoba koje cene tradicionalni pristup življenju u već utvrđenim kalupima. Ono što je uvek diskutabilno u ovakvim odnosima jeste pitanje da li je tradicionalno usmerena osoba pronašla sebe pre nego što je pristupila osnivanju zajednice, jer postoji opasnost u prenosu nerešenih unutrašnjih konflikta na vaspitanje dece kao i u zarobljavanju partnera u obaveze koje sputavaju, a da i ne spominjemo pogrešan izbor profesije, a taj izbor je od neverovatnog duhovnog a samim tim i životnog značaja, i nikako se ne sme zapostaviti kao sekundaran pod izgovorom da ne donosi materijalnu dobit.  Od apsolutnog značaja jeste potraga za usavršavanjem individalnosti jer ona je i životna vitalnost i aspektuje se na zdravlje, samim tim povezanost sa materijom postoji i veoma je bitna.

Dakle recimo da se desilo da ste dodirnuli bolnu tačku kod sagovornika jer ste, na primer, nenamerno etiketirali dosadašnju ukalupljenost tradicije kao pogrešnu i unazađujuću. Sledi uglavnom defanzivan stav, telo se povlači unazad i ruke se prekrštaju na grudima (prekrštene ruke su skoro uvek znak defanzivnosti sem što ponekad kad je hladno čovek zna da čuva toplotu u telu tako što prekrsti ruke). Drugi govor tela koji ukazuje na neslaganje jeste mala pauza u razgovoru posle date izjave. Tu zna da se krije tračak ponosa i arogancije. Na licu, usta znaju da se skupe i vilica se zatvori. Nećemo analizirati šta bi moglo biti ispravno a šta ne, samo ćemo da prikažemo najčešće primere tako da možemo postati malo više svesni značenja i posledica svojih i tuđih postupaka.

Kako razgovor odmiče, ako se konflikt produbljuje može da se javi izraz koji se identifikuje kao “gađenje” i on je jedan od naslednika prethodnog stanja. Telo je statično i malo pogureno, primećuje se mala naboranost oko nozdrva. Ovo je stanje pred erupciju. Osobe koje su navikle da potiskuju takvo stanje neće preći u sledeći stadijum koji je nesvesna priprema za fizički sukob. Naravno pod uslovom da konflikt nastavi svoj napredak ka neizbežnom.  Sada pesnice se skupljaju (i spuštaju se pored tela), ako osoba još uvek priča, glas joj podrhtava a i celo telo počinje da podrhtava, kapci na očima se malo povlače unazad i deluju buljavije. Sada sledi ili finalno odstupanje ili prelazak u fizički konflikt. Poslednje upozorenje dolazi ponekad u vidu podignutog prsta u znak pretnje prema osobi sa kojom je u konfliktu. Poznato je da unutrašnje promene u fiziologiji osobe (na čijem je licu ljutit izraz) deluju tako da  je pripremaju za napad, samim tim i njeno mišljenje se menja u tom smislu da napad izgleda kao korisna reakcija. Pre udarca, lice se kezi, znaju da se pokažu zubi. Ovo je primer gradacije naniže.

Dodaćemo par ukrasa još: moguć je izliv besa u vidu glasnih povika u pretposlednjoj fazi. Moguće su izjave posle inicijalne (prve) faze tipa “ukusi se razlikuju” i “svako ima pravo na svoje mišljenje”, ali se primećuje promena tona u glasu u odnosu na prethodno izgovorene reči. Ako se nastavi sa provociranjem ove izjave ponekad pređu u “ko si ti da sudiš?” i “ne možeš tako razmišljati”. Naravno pod uslovom da se osoba ne povuče iz razgovora. Postoje osobe koje imaju istreniran defanzivni stav da čim osete konflikt odmahuju rukom i napuštaju prostoriju ili mesto pritiska. Moguća je i osveta. Osoba zna da zapamti da joj je bol nanet i onda čeka povoljnu priliku, “lovi” povoljnu priliku da vrati istom ili gorom merom. Ovakve osobe znaju da čekaju i po više dana, meseci, pa čak i da totalno promene pristup u komunikaciji sa osobom koja ju je povredila. Ovo zna da stvori tenziju koja zna da degradira čitav jedan rad grupe, na poslu na primer, ali to je već druga tema.

Takođe, osobe koje pamte menjaju svoj prirodan govor tela kada su u blizini osobe sa kojom su u konfliktu, na telu im se očitava suzdržanost i blaga napetost u mišićima, glava je blago spuštena, očni kapci deluju opušteni, i osoba izbegava kontakt pogledom. I ako je pasivne prirode – osoba uglavnom ćuti. Ako je osoba dominantnije prirode ili bar pokušava da izrazi dominantnost onda na silu pokušava da promeni “temu” koja je u toku i uslove u kojima se nalazi. Povišen ton u glasu i naizgled veličanje svojih telesnih proporcija (kičma se ispravlja, ramena se zabacuju unazad) su najčešće predstave onih koji pokušavaju da uspostave kontrolu koja je nepovratno izgubljena.

Interesantna poredba ovde može nam predočiti koliko odlazimo od svesnosti dok se grčevito borimo za tračak svog ega: zamislite gorilu koja maše rukama i dere se na sve okolo, zatim šeta kroz čopor i ramenima pokazuje svoju fizičku snagu tako što ih izbacuje ka napred i bezumnim zamagljenim pogledom šara po iznenađenim licima svojih “drugova”; a sada zamislite pokislog kera, koji leži na hladnom, koji je već pretrpeo dovoljno batina od dece koja ga štapom guraju – taj pas nije pobegao od te dece, mislio je da će ga ostaviti na miru posle nekog vremena, ali nisu ga ostavili.

Koja je razlika između ova dva primerka? Nema je. Oba su na putu da pređu u bezumnu destrukciju zbog pogrešno donešenih odluka.Takođe, osobe koje pamte konfliktne situacije gde su bile povređene i beže od prevazilaženja konflkta, to jest ne rešavaju problem, znaju da da prepoznaju i slične situacije u budućnosti i da beže od njih ili da ih pogrešno rešavaju. Govor tela se ponavlja kao u prethodno navdenim primerima, sem što izgovori postaju nešto kompleksniji, imaju više hrabrosti u glasu ili njihova uzdržanost postaje hladnija, odvajaju se od emocija, zapadaju u apatiju.

Postoji još jedna teza koju bi vredelo spomenuti pre kraja. Razlika između signala kada je on namarevan i kada nije nameravan. Naš govor tela se razlikuje ako nešto svesno želimo da saopštimo osobi sa kojom komuniciramo (bilo rečima bilo telesnom sugestijom) i ako samo odreagujemo bez razmišljanja. U oba slučaja mi govorimo nešto o sebi, samo pitanje je da li to radimo svesno ili nesvesno. Ako smo povređeni, mi uglavnom ne zastanemo i ne razmislimo zašto se to desilo, uglavnom odmah odreagujemo, ili zamaskiramo povredu nekom racionalnom izjavom čija je ideja da zaustavi sledeći napad na bolnu tačku.

Umesto da učimo iz iskustva, mi učimo kako efikasnije da ubedimo sebe i druge u laž. Ovde opet do izražaja dolazi pritisak društva, to jest strah od iskazivanja slabosti pred drugima. Kao i uvek poražavajuće aktivna želja da budemo klasifikovani kao neko bitan u očima drugih. Drugi problem ovde možda predstavlja naša upečatljiva naučena osobina gde uvek moramo da istrajemo u takmičenju da dokažemo svoj stav pa makar nam on škodio. A svesnost zapostavljamo zarad bola. Možda se baš ovde nalazi konekcija između gore navedene “bitnosti u očima drugih” i takmičarskog duha i ona nas nesvesno gura ka mraku. Čak i ako “pobedimo” u ovom nadmetanju ta pobeda, kao i svaka druga koja nije neophodna, donosi sa sobom pomračenje svesti, jer pobeđujemo samo radi našeg ega. Sledeći put kada krenete tamo, ne možete reći “Ne znam šta mi se desilo” i “Pao mi je mrak na oči”. Znate i zbog ovog znanja sada je tamo svetlo.

Za kraj, ono što mora da se zapamti u svakoj, ali apsolutno svakoj konfliktnoj situaciji, po rečima jednog od najmaštovitijih pisaca konceptualne fikcije:

“Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.”

… I govor tela je tu da nam to prikaže i da nam pokaže da snaga ne postoji u neiskrenim i nesvesnim pokretima, jer čovek je odavno izgubio pravo da bude tvrdoglava životinja.

Naravno to pravo uvek sebi može na silu da dodeli i sve životinje će ga poštovati… Ali čovek neće.

Za P.U.L.S.E  Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Psihologija, Um i spoznaja