Један позив, три мејла и већ сам у потрази за авио-картом. Циљ путовања – Ришикеш у Индији. Најближи аеродром је Дерадун (Дехра Дун). Mесто где желим да идем је познато, за друго где треба да слетим никад чула. Уз помоћ карте проналазим дестинацију на северу Индије, између Кашмира и Делхија, у близини Хималаја.
Ришикеш, по индијским мерилима, са скромних 100.000 становника захваљујући легендарним Битлсима постао је познат у свету. У граду храмова, окружен шумом, или како се у бедекерима назива „светска престоница јоге”, популарне „бубе” из Ливерпула тражиле су инспирацију за своје песме. У једном од храмова где су боравили пре пола века – 1968, похађали су трансценденталну медитацију и трагали за просветљењем. Чак 8.000 километара далеко од средње Европе, у континенталном делу Индије, написали су око 40 легендарних композиција. Данас тај храм није активан за вернике, посећују га туристи, пре две године је реновиран и постао је музеј на отвореном; улаз је око 10 евра.
Дуг лет до одредишта
Ришикеш се налази на источној обали реке Ганг и популаран је у овој многољудној земљи: највећи је духовни и јога центар Индије. У делу Ришикеша где смо били смештени света река протицала је на 300 метара од нас и то нестварно чиста. До Дерадуна лети се из Београда преко Абу Дабија и Делхија или Бомбаја. Полеће се у подне, слеће сутрадан у подне; половина времена, међутим, проводи се у чекању, а друга половина је сам лет. Временска разлика је плус пет и по сати.
Иако је био крај марта, у Дерадуну температура је била 34 степена Целзијуса. Уморна од лета и узбуђења једва подносим. Лишће вегетације је жуто иако је и тамо пролеће. Ваздух је за нас, Европљане, тежак, једва се дише. Прва два дана нисам излазила на отворено. Плућа се напињу, што од врућине, што од нечистог ваздуха.
До смештаја у Ришикешу вози се пола сата таксијем, за шта плаћам 800 рупија, око 10 евра, и што је за индијске прилике позамашна сума (један евро је 77 рупија). Како локални таксиста специјално поручен за мене слабо говори енглески остадох ускраћена за додатне информације.
Сама вожња је искуство за себе: волан је с десне стране, вози се левом траком, а претиче десном. Као што код нас могу да се виде пси луталице уз пут, тамо промичу мајмуни. Претрчавају улицу, искачу са младунцима, клате се на гранама. Ту су , наравно, незаобилазне свете краве које усред саобраћајног хаоса лежерно ходају средином пута, леже насред раскрснице.
Сирене се чују са свих страна. Све ме мало подсетило на Београд па шоферска нервоза почиње да расте иако сам туриста. Сетим се да сам прочитала да је један амерички амбасадор ситуацију у саобраћају описао као „функционална анархија”. Боље није могао, јер у најстрашнијој вреви од аутомобила, пешака, крава, рикши, мотора – нико не стоји. Сви се крећу и свирају.
На једној страни поглед ми привлачи нешто налик гаражи без врата. Унутра се види породица са децом. Окупљени су око великог лонца, поред њих је и крава. Слика некако тужна, а истовремено лепа. Крава им је живот, она их храни и они је поштују. Са друге, млада девојка, спортски обучена, вози мотор и могла би да буде слика из било које светске, европске метрополе. Супротности су у Индији на сваком кораку.
Јога и туристички обилазак
Смештај је скроман и чист. Док саопштавају да имамо неограничене количине филтриране воде за туширање и пиће размишљам о чињеници да у најмногољуднијој демократији на свету са 1,3 милијарде становника, трећина становништва нема доступан тоалет. У смештају су Руси, Американка, Египћани, Индијци и ми, Срби. Већина је дошла због ајурведског третмана чишћења тела – панча карма. Неки су планинари са циљем освајања Хималаја, па су овде дошли да се одморе и због масажа.
Иако највећи број намерника из целог света долази због јоге, медитације и рафтинга, у Ришикешу се може се видети и радити много тога другог. Посебна атракција је излазак сунца код храма Кунђа Пури на 1.200 метара надморске висине одакле се пружа незабораван поглед на Хималаје. Да би се то доживело креће се таксијем у пет ујутру кривудавим путем до видиковца. У шест сати је већ гужва. Неки туристи медитирају, други хране мајмуне, сликају се у јога-позама, али сви у ишчекивању „најлепшег изласка сунца”.
На хоризонту пред нашим очима Хималаји – „стене рођене под сунцем, долина Ганга задире у њих…” У тренутку када се помаља сунце одјекује групно „оооммм”. Да се најежиш. Гледам око себе – ни један туриста није „класичан”, сви су у неком хипи стилу, у свом свету, али пуни светлости, пријатни, отворени, загрљени.
Док идемо низбрдо са видиковца Кунђа Пури у једном тренутку остајемо нас две, путнице из Србије, саме на стрмој калдрми и недалеко од нас се појављује мајмун. Знамо да су животиње навикле на туристе, али ми нисмо сигурне како да се понашамо. Шта ако нас нападне? Охрабрујемо и запиткујемо једна другу шта да радимо – да ли да га игноришемо, вичемо, шта ако се појави његова „екипа”. Сада се смејемо када се тога присетимо. Иначе, мајмун је први одјурио у шуму кад је видео да не нудимо храну.
Мостови преко Ганга
Атракција су и два прелепа висећа моста на реци Ганг: Рам Џула и Лакшман Џула. Између њих се налазе тржница, бутици, продавнице, пијаца. Краве и у тој зони пролазе заједно са пешацима. Како је велика врућина, за раздаљину од два километра између мостова заустављамо рикшу. Цена је 10 рупија, више него повољна јер је спас од ходања по врућини. Савет је да се у Ришикешу не излази на улицу без качкета и воде!
Понуда сувенира није велика. Купују се ајурведски препарати, ешарпе, фигурине слона за срећу, мирисни штапићи. Неки су куповали лекове јер кажу да су у Индији дупло јефтинији него код нас. Међу туристима се преноси информација да је злато повољно, али се нико не усуђује да пазари јер наводно има фалсификата.
Од масерки сазнајем каква је свакодневица у овом делу Индије. Млада Дипти (24) живи са мајком, оцем и двојицом браће, у за тамошње прилике солидној (озиданој) кући. Зарађују само она и отац. Њена плата је око 60 долара месечно, док отац у кућу доноси око 100 долара. Масерке раде без слободног дана, без одмора. Само у случају болести или болести неког од чланова породице могу да изостану. Старији брат, каже Дипти, не ради, млађи брат је на колеџу. Мајка је домаћица има малу башту где гаји поврће. Скромни су, али имају велико срце. За успомену добих од Дипти сари – традиционалну индијску ношњу.
Неке особине Индијаца подсетиле су ме на наше људе. Срдачни су, осетљиви, али и сналажљиви у свакој ситуацији, нестрпљиви у саобраћају. Кога прихвате тај је добродошао у њихову кућу. Веома су побожни. Пред сваки рад се помоле да буде успешан и за добробит свих. После овог искуства могу без задршке да кажем да ћу се у „земљу богова” сигурно вратити. Намасте!
Једноставно до визе
Захтев за добијање визе може да се поднесе електронским путем на веб-страни Индијске амбасаде у Београду. Потребно је уплатити таксу од 80 долара и све се завршава једноставном процедуром.
Три одговора за краве
Питала сам локалце чије су све те краве које шетају неспутано градом. Одговор је био неодређен као да ни они нису знали. У једном водичу касније читам да сe према једној студији на тему „Шта ће краве на улици” дошлo до три могућа образложења. Прво, густ саобраћај разгони муве које су по врућинама за краве права напаст па папкари иду тамо где је фреквенција највећа. Друго је да издувни гасови омамљују краве и то стање њима прија и треће да су „кривци” власници крава. Наиме, животиње се држе само док дају млеко. Када престану домаћин их пушта јер му више није од користи, а у случају да угине морао би да обиђе сва света места у Индији да би окајао тај грех.
Скупа чоколада
Храна је у Индији вегетаријанска. Једна Индијка ми појашњава да код ње у кући само супруг понекад спреми пилетину. Једе се све осим меса: сир, млеко, јаја, поврће, чорбе. У Индији има више од 200 врста сочива. Дал-супа од сочива је обавезна за ручак или вечеру. Хлеб се једе мало у виду танког теста „ћапати”. Слаткише које сам из Београда понела поклонила сам новостеченим познаницама – драгим Индијкама и њиховој деци. Комадиће чоколаде су штедљиво делили јер иако има да се купи, за њих је скупа.
Аутор: Цвијета Радовић
Ришикеш – град у коме су и Битлси медитирали napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →