Hajle Selasije, Afrika i rastafarijanci

Kako je Selasije postao „car Afrike i Azije” Afrika pre tačno 90 godina. Gotovo celokupni kontinent je kolonizovan, a glavni kolonizatori bili su Italija, Francuska i Velika Britanija.

U isto vreme, pompezno i sa brojnim svečanostima usred Afrike, krunisan je car Etiopije.

Tog 2. novembra 1930. car u Etiopiji postao je – Hajle Selasije, koji je iste godine izabran za ličnost godine američkog magazina Tajm.

„Neverovatno je da su evropske zemlje u isto vreme vladale afričkim kontinentom, a u Etiopiji su podržale Hajle Selasija i došle na njegovo krunisanje”, kaže za BBC Nemanja Radonjić, istoričar iz Instituta za noviju istoriju Srbije.

„Etiopija je u tom trenutku bila jedina nezavisna zemlja u Africi, pored Liberije”.

Hajle Selasije nije bio tek jedini Etiopljanin koga su kolonizatori podržali – bio je i „crni Mesija” koji se bori za spas Afrikanaca u svetu i lik oko kojeg je nastao čuveni pokret i religija – rastafarijanstvo.

Za srpskog muzičara Ivana Kojića Kojota je priča o Hajle Selasiju „bajka o liku i svetu koji više ne postoji”.

Na sve to, uspeo je da bude i jedan od najvećih političkih prijatelja Josipa Broza Tita.

Poseta predsednika Tita Etiopiji: na mestu istorijske bitke kod Adue, 22.12.1955

Crni Mesija i dredovi

„Obukao sam bijelu kapicu i crveni šal, učitelj je rekao, dolazi nam car. Hajle Selasije, car Afrike i Azije”.

Ovako je o afričkom caru krajem 1980-ih pevao Elvis J. Kurtović, bosanskohercegovački muzičar, a pesma se posle našla i na albumu grupe Zabranjeno pušenje.

Na drugom kraju sveta i pola veka ranije, Selasije je u Etiopiji postao car u doba rasnih podela i poznog kolonijalizma u Africi.

„Selasije je bio sin daljeg rođaka prethodnog etiopijskog cara Menelika, ali je kroz borbu sa drugim naslednicima uspeo da dođe na vlast”, kaže Radonjić.

„U prvim godinama vlasti uradio je mnogo na modernizaciji Etiopije i stvaranju prvog ustava. Iskoristio je sve što su mu, pogotovo tokom Hladnog rata SAD i SSSR, nudili iz međunarodne zajednice”.

Selasije je, kaže Radonjić, sticajem okolnosti, ali i sopstenim odlukama, ubrzo postao rodonačelnik pokreta za prava Afrikanaca.

„Proširio je vlast na takozvani crni Atlantik, a crnačko stanovništvo je videlo u njemu uspešan model za emancipaciju i veću slobodu”, dodaje on.

Na njegovim idejama i po njegovom imenu nastaje i rastafarijanski pokret jer je Selasije pre nego što je preuzeo vlast bio oblasni upravnik, što se u Srbiji može porediti sa vojvodom, a u Etiopiji se ova titula nazivala – ras.

„Carevo pravo ime je bilo Tafari Makonen, a kada se ono doda na titulu ras, nastaje kovanica rastafarijanac“, objašnjava Radonjić.

„To je pokret koji se bazira suštinski na biblijskoj priči o Mesiji koji će doći. Tako su Selasija smatrali crnim Mesijom, a postojao je i mit da su članovi njegove porodice direktni potomci Solomona”.

Rastafarijanski pokret proširio se i na Jamajci i u Americi, a ukorenjen je u judeohrišćanskoj tradiciji.

„Selasije i većina stanovnika Etiopije su pravoslavni hrišćani, a pokret je nastao kao kombinacija društvene i religijske težnje da se Afrikanci udalje od belačkih kultova kolonizatora i protestantske religije koju su donosili”, objašnjava istoričar.

Elvis J. Kurtović peva kako su „zbog njega raste zarasli u kraste”.

„Dredovi i kult pušenja marihuane, po čemu najčešće prepoznajemo rastafarijanski kult, zapravo nisu ključne stvari”, kaže istoričar.

Ko su rastafarijanci

Rastafarijanstvo je pokret, religija ili način života koji je nastao kao odgovor na kolonijalizaciju Afrike od Evropljana.

Evropske zemlje su stanovnike Afrike pretvorile u robove, a mnogi su slati širom svega kao zarobljenici. Upravo ova mesta zatočeništva nazivana su Vavilon.

Međutim, rastafarijanci veruju da se tlačenje Afrikanaca završava u Vavilonu i da će se svi uskoro vratiti u Etiopiju.

Pokret je osnovan na Jamajci tokom 1930-ih, nakon proročanstva Markusa Garvija, crnog političkog lidera. Garvi je vodio organizaciju poznatu kao Udruženje za poboljšanje života crnaca, čija je namera bila da ujedini crno stanovništvo sa njihovom zemljom porekla.

Garvi je propovedao: „Pogledajte Afriku gde će crni kralj biti krunisan, on će nas okupiti”. Ova izjava postala je temelj pokreta.

Baš u tom trenutku je Hajle Selasije krunisan u Etiopiji. Rastafarijanci su ovaj događaj videli kao ispunjenje Garvijevog proročanstva, pa je pokret dobio naziv po njemu.

Rastafarijanci Hajle Selasija smatraju crnim mesijom. On je figura spasenja i veruje se da će osloboditi crnce od belaca, kao i da će ih vratiti u njihovu domovinu – Afriku.

Veruje se da je prvi ogranak 1935. godine na Jamajci osnovao Leonard P. Hovel, koji je propovedao da je Hajle Selasije božanstvo.

Kako se religija širila sredinom 20. veka, mnoge raste su na obalama Jamajke čekale brodove koji su išli za Afriku.

Hajle Selasije je 1966. godine posetio je Jamajku, gde su ga oduševljeno dočekali.

Razvoj rege muzike tokom ovog perioda je omogućio dodatno širenje ideje rastafarijanstva, a tome je najviše dobrineo muzičar Bob Marli.

Bob Marli je svetu približio rastafarijanski pogled na život

„Rege je uneo rasta pokret u kulturnu sferu i odjednom su ljudi želeli da saznaju sve o muzici, molitvi i opsesivnom pušenju marihuane”, napisali su rok kritičari Stiven Dejvis i Piter Simon.

Mnogi rastafarijanci su bili zabrinuti da će rege komercijalizovati religiju.

Ko može da bude rasta

Kada su na Jamajci videli Nemanju Kojića Kojota, srpskog muzičara i pevača rege grupe Eyesburn, odmah su pomislili da je on rasta.

„Možda će crni čovek koji me vidi reći da sam ja rasta, ali je rastafarijanstvo mene više umetnički izgradilo tokom godina i inspirisalo moje poglede na svet”, kaže Kojot za BBC.

„Ja sebi ne bih dao pravo da se nazivam rastom, mi kao Evropljani možemo to samo da pratimo i da duhovno budemo inspirisani”.

Kaže da rastafarijansku religiju mnogi opisuju „samo kao borbu crnih ljudi za emancipaciju”.

„To je površno gledanje na svet”, misli Kojot.

„Drugi aspekt je duhovni i nije ograničen samo na afričku dijasporu na Karibima. Mnogo ljudi je prihvatilo tu životnu filozofiju širom sveta”.

Ishrana koja se sastoji od organskih proizvoda, ali i prihvatanje Biblije kao životne putanje – za Kojota su najbitnije što rastafarijanstvo donosi.

„Rastamani čitaju psalme Davidove da bismo meditirali i komunicirali sa svetim duhom. Čitaju i Pesmu nad pesmama koja govori o ljubavi i porodici, kao i Otkrovenje, u kojem su opisana dešavanja koja su i danas aktuelna u svetu”.

Mural sa likom Hajle Selasija u Kolumbiji

Iako konzervativni rastafarijanci odbacuju rege kao deo religije, Kojot kaže da je njega upravo muzika uvela u pokret.

On je 2009. godine išao u Etiopiju kao na hodočašće, a nekoliko puta bio je i na Jamajci, gde kaže da uzgajaju marihuanu bez bilo kakvih problema.

„Na Jamajci je marihuana dekriminalizovana, a verujem da kulturološke razlike među državama i narodima jesu presudne za pozitivan ili negativan stav prema njoj”, kaže Kojot.

Govor u Ligi naroda i podrška Selasiju

Čak tri decenije pre nego što je Martin Luter King u SAD održao govor „I have a dream” o rasnoj ravnopravnosti, Selasije je u Ligi nacija pozvao svet da osudi nacionalistički napad Italije na Etiopiju.

Musolini je 1935. godine napao Etiopiju u sklopu fašističke ekspanzije, a Selasije je morao da pobegne u egzil u Veliku Britaniju.

Etiopija je bila prva afrička zemlja članica Lige nacija, a govor pred njenim predstavnicima održao je godinu dana kasnije.

„Iako je govorio strane jezike, Selasije je u Ligi nacija, što je preteča današnjih Ujedinjenih nacija, govorio na maternjem jeziku o opasnosti od fašizma i rasnoj ravnopravnosti”, kaže Radonjić.

„Osim Austrije, Mađarske i Albanije, ostalih 50 delegata su ga podržali, osudili napad Italije i uveli joj sankcije.

„To je tada bila velika stvar, a o govoru se pisalo i u jugoslovenskim medijima, u NIN-u i Politici”.

Selasije se zatim uz pomoć britanske vojske bori protiv protiv Nemaca i Italijana i oslobađa Etiopiju.

Džefri Bosvol, prirodnjak i dugogodišnji produsent programa BBC Priroda se 1971. godine susreo sa Hajle Selasijem u Etiopiji. Bosvol je tada nagrađen Zlatnom medaljom Hajle Selasija za seriju priča o prirodi i narodu Etiopije

Selasije i Tito – Treći put

Hajle Selasije bio je prvi afrički lider koji je posetio SFR Jugoslaviju nakon sukoba sa Informbiroom i SSSR-om. Odnosi dve zemlje počeli su 1954. godine.

„To je bio čudan sklop – car sarađuje sa komunističkim liderima, nekoliko godina nakon što su oni proterali svog ‘cara’ iz Jugoslavije”, kaže Radonjić, koji brani doktorat na temu Afrika u Jugoslaviji od 1945. do 1991. godine.

„Ali Selasiju i Titu to izgleda nije smetalo i u svojim govorima su najčešće isticali borbu za nezavisnost, slobodu, protiv fašizma, ali i za modernizaciju bez podređivanja bilo kome”.

Od polovine 1950-ih godina se Jugoslavija našla suočena sa opasnošću da joj pretnje stižu sa svih strana, misli Dragan Bogetić, istraživač Instituta za savremenu istoriju.

„Prvo je pretnja stigla sa Istoka, a onda se pokazalo da ni saradnja sa Zapadom nije idealno rešenje”, kaže za BBC Bogetić, koji se u svojim radovima bavio i politikom Pokreta nesvrstanih.

„Ispostavilo se da zemlja traga za trećim putem, na kojem je u tom trenutku bila i Etiopija.

„Tako su Tito i Selasije postali saigrači u istom političkom timu”.

Poseta cara Hajla Selasija Jugoslaviji: doček priređen na ulicama Pule, 15.08.1959.

Tako su, kaže Bogetić, Tito i Selasije došli u situaciju da budu politički prijatelji „iako se znalo da je Titu kao komunističkom lideru monarhija nešto jako mrsko”.

„Za Pokret nesvrstanih jako je bila bitna i činjenica da je Etiopija jedna od prvih zemalja koja je ukazala na opasnost od fašizma i nacizma”.

Dve zemlje su, kaže istoričar Radonjić, koristile jedna drugu na različite načine tokom Hladnog rata.

„Etiopija dugo nije imala luku i to je bila politička igra moći. Onda je odlučeno da je izgrade Jugosloveni, da bi taj posao uradio neko neutralan”, objašnjava on.

„Leon Geršković, profesor na Zagrebačkom univerzitetu, bio je jedan od tvoraca drugog etiopljanskog ustava. On je na njemu radio sa američkim ekspertima”.

Takođe, jugoslovenski lekari su masovno odlazili u Adis Abebu da budu direktori bolnica, dodaje.

Saradnja nije bila samo na političkom nivou, već su i na kulturnom i ekonomskom jer su organizovane masovne studentske razmene, a otvarane su i zajedničke kompanije, kaže Radonjić.

Poseta cara Hajla Selasija Beogradu: prva poseta predsedniku Titu u Belom dvoru, 20. 7. 1954.

„Divan čovjek omiljenog lika”

Međutim, Hajle Selasije je takođe bio optuživan za kršenja ljudskih prava u Etiopiji i autoritarnu vladavinu.

Selasija je 1974. godina zbacila revolucija koju su organizovali obrazovani oficiri u zemlji, koji su nazivali dergovima.

„Tito je uvek bio vrlo pragmatičan, pa kada je uočio da nastupaju veliki problemi i da je Eritreja htela da se odvoji od Etiopije, u svojim govorima napravio je zaokret.

„Govorio je kako je veliki problem da u nekoj zemlji car bude toliko bogat, a da stanovništvo umire od gladi”, kaže Bogetić.

„Posle revolucije, Jugoslavija se brzo snašla jer su dergovi odabrali lenjinistički pristup vlasti”.

Tito je, kaže Radonjić, tada rekao da je „vlast stvar etiopljanskog naroda”.

Nakon smrti cara, ali i Tita, odnosi dve zemlje su promenjeni.

Selasija u pesmi Elvis J. Kurtović opeva kao „divnog čovjeka omiljenog lika”, ali Radonjić kaže da je pozadina malo drugačija.

„U tom trenutku kraja 1980-ih, Selasije je već streljan, a ključna reč u Jugoslaviji je kriza. Muzičari počinju kreativno da kritikuju spoljnu politiku zemlje”, dodaje on.