Roman “Igra staklenih perli“ (nem. Das Glasperlenspiel), je kod nas poznat i pod prevodom “Igra đinđuvama”, delo je nemačko-švajcarskog književnika i nobelovca Hermana Hesea.

Tekst je Hese pisao duže od deset godina. Započeo 1932. i odlomci su štampani u pojedinim književnim časopisima, a u celosti prvi put 1943, kada ga je u dva toma objavila izdavačka kuća Frec und Vasmut u Cirihu, nakon što su nacisti zabranili objavljivanje u Nemačkoj.

Kritika “Igru…” smatra Heseovim njegovim najboljim delom a ujedno je u pitanju i njegov poslednji roman. Ova knjiga je primer kako nastaje kapitalno delo jednog pisca. Jer “Igra…” se donekle naslanja na teme i ideje koje je Hese načinjao i razvijao u svojim prethodnim romanima a tek u ovom im dao jedan poseban oblik. Tako su ovde prisutni Demijan, Sidarta, Stepski Vuk i druga dela između ostalih i pomalo zaboravljeni Heseov prvenac Peter Kamencind.

Da bi napravio pomak u odnosu na sve što je prethodno napisao Hese smešta radnju u izmišljenu državu, gde postoje elitni univerziteti na kojima se podučava igra perli odnosno đinđuva. Ovakvim pristupom pisac u startu pokazuje svoju nameru: baciće se maksimalno na produbljivanje filozofije dela a pri tome neće biti vezan nikakvom stvarnom faktografijom koja bi ga u tome sputala.

Kao što je kritika rekla, sama Igra nije predstavljena konkretno, već putem metafora i aluzija. kao univerzalni jezik i metod koji spaja nauku i umetnost, to jest, celokupno ljudsko stvaralaštvo u jedinstveni oblik. U “Igri staklenih perli” posebno mesto zauzima muzika. Njeni igrači žive asketski i u zajednici strogo hijerarhijski određenoj. Sam zaplet je oblikovan u formi obrazovnog romana, tokom kojeg čitalac prati odrastanje i intelektualno sazrevanje J.Knehta, koji vremenom postaje legendarni Majstor igre.

U Igri Hese otkriva još jednu životnu mudrost: previše svakodnevnice u životu stvara prosečnog čoveka a tek ako se odvoji od nje pojedinac dobije prostor da izvuče iz sebe neki skriveni maksimum koji inače ne bi došao do izražaja. Kažu da Hesea treba čitati u mladosti ali to se najpre odnosi na knjige poput Demijana, Sidarte, Stepskog vuka. Igra je međutim veoma zahtevno delo tako da je nekim čitaocima bila preteška.

Iako je uveliko bio vrhunski pisac, sve do 1946. odnosno Nobelove nagrade Hese je uglavnom bio popularan u nemačkom govornom području a nakon toga postao je rado čitan i u ostatku sveta.

Srpski prevod “Igre staklenih perli” je prvi put štampan 1960. Prevod je načinio Mihailo Smiljanić. Drugi prevod pod naslovom Igra đinđuvama uradio je Branimir Živojinović, je objavljen 1992.