Немачка, Хладни рат и тероризам

Немачки званичници потврдили су да је неуспела оружана пљачка у Бремену из 2015. године рад тројице тражених милитаната из данас распуштене Фракције црвене армије (РАФ).

Међутим, тужиоци кажу да „не постоје докази који би указали на терористичку позадину – већ „мора да се претпостави да је криминал само помагао финансирање живота у и илегали” ових бегунаца.

BBC News је проучио дугу терористичку кампању најозлоглашеније немачке ултралевичарске герилске групе, познате још и као Бадер-Мајнхоф, чији чланови су седамдесетих и осамдесетих убили више од 30 људи.

Немачки званичници тврде да су познати припадници РАФ-а – (слева надесно) Бурхард Гарвег, Данијела Клет и Ернст-Волкер Штауб – стајали иза напада из 2015. године

Петог септембра 1977. године, жена са ходалицом искорачила је пред аутомобил на улици у Келну. Возач, који је био лични шофер једног од најмоћнијих индустријалаца Западне Немачке, био је присиљен да прикочи.

Жена је извукла два аутомата, а њени саучесници, који су је следили, извукли су Ханса Мартина Шлејера из кола. Његови телохранитељи убијени су на лицу места, а месец дана касније његово тело пронађено је у гепеку кола.

Милитанти РАФ-а убили су водећег немачког индустријалца Ханса Мартина Шлејера 1977. године и оставили његово тело у аудију

Шлејер је само једно име на списку жртава РАФ-а током кампање вођене против чланова немачке елите и америчког војног особља која је започела крајем шездесетих година 20. века.

Изникла из радикалног студентског покрета тога времена, РАФ је била састављена углавном од омладине из средње класе која је себе доживљавала као борце против западнонемачког капиталистичког естаблишмента за који су веровали да није ништа бољи од реинкарнације Трећег рајха. На врхунцу популарности, око четвртина младих западних Немаца изразило је неку врсту симпатија према групи.

Многи су осуђивали њихова средства, али су разумели гађење према новом поретку, посебно оном у ком су бивши нацисти имали истакнуту улогу. Њихови критичари су их, за то време, отписивали као убилачке нихилисте – очајне за неком врстом борбе, али не и са реалним политичким циљевима.

Андреас Бадер завршио је у затвору после суђења из 1968. године, али је успео да побегне, само да би био поново ухваћен током пушкарања у Франкфурту 1972. године

Смрт младог активисте ког је убила полиција 1967. године током демонстрација у Берлину против посете иранског шаха убедила је Андреаса Бадера да послератна власт није много боља од оне коју је заменила.

Зарекавши се да ће покренути талас насиља, са њом је отпочео 1968. године детониравши бомбе из кућне радиности у две франкфуртске робне куће.

Пошто је ухапшен и смештен у затвор, успео је да побегне 1970. године током посете библиотеци уз помоћ левичарске новинарке – Улрике Мајнхоф – и у свести јавности се група чврсто урезала као Бадер-Мајнхоф.

Неколико чланова групе се 1970. године упутило у Јордан, где су обучавани како да се служе калашњиковим у кампу који је водила Палестинска ослободилачка организација (ПЛО).

Следеће две године провели су пљачкајући банке и подмећући бомбе у зградама по Немачкој.

Бадер је потом ухваћен са саучесницима Јан-Карлом Распеом и Холгером Мајнсом у франкфуртском обрачуну 1. јуна 1972. године.

Бадерова девојка Гудрун Енслин ухапшена је недељу дана касније, а Мајнхоф је ухваћена средином јуна.

„Немачка јесен”

Двоје талаца убијено је током дуге опсаде западнонемачке амбасаде у Стокхолму 1975. године

Борбу је потом преузела друга генерација милитаната, извршивши неке од најкрвавијих и најмасовнијих напада у намери да издејствује ослобађање својих хероја, чије је суђење – најдуже и најскупље у историји Западне Немачке – отпочело 1975. године.

Исте године окупирана је западнонемачка амбасада у Шведској – двоје талаца, обоје аташеи, убијени су током једанаесточасовне опсаде пошто је канцелар Хелмут Шмит одбио да се повинује захтевима да сви осумњичени буду пуштени.

Током суђења, Мајнхоф је пронађена у ћелији како виси о конопцу направљеном од пешкира – њена смрт покренула је талас теорија завере међу следбеницима.

Суђење је окончано годину дана касније, када је троје преосталих оптуженика осуђено на доживотне затворске казне за убиство и покушај убиства.

Већ је започео нови талас атентата. Седмог априла 1977. године, главни јавни тужилац Зигфрид Бубак убијен је у Карлсруеу, пошто га је напала банда убица на мотоциклима. Три месеца касније, у дому у Франкфурту, убијен је генерални директор Дрезднер банке Јирген Понто. Али септембарска отмица Шлејера, који је био на челу Немачког удружења послодаваца и бивши члан Нацистичке партије, покренула је низ догађаја познатих као „Немачка јесен”.

Мисија отмица

РАФ је обзнанила распуштање у писму са логоом групе из 1998. године

Комунистичка помоћ

Није најјасније да ли је постојао неки крупан идеолошки план иза убистава из седамдесетих. Године 1977. деловало је као да је ослобађање затворених чланова постао њихов једини циљ.

Неки аналитичари верују да се РАФ надала да ће довести државу до тачке пуцања, навевши је да уведе низ нелибералних мера које ће побудити бес међу левицом и изазвати неку врсту грађанског рата.

И заиста, постоје неке паралеле са угрожавањем грађанских слобода које су уследиле после напада од 11. септембра 2001. у САД и корацима који су предузети у Немачкој током тог периода, кад су нови закони усвајани по хитном поступку да би ограничили права осумњичених и повећали полицијска овлашћења.

Али, иако је првобитно уживала извесне симпатије међу присталицама левице, како су године пролазиле РАФ је постајала све изолованија, мада је добијала помоћ из комунистичке Источне Немачке, где је велики број њихових чланова пронашао уточиште.

Напади су се наставили током читавих осамдесетих, али група никад није стекла ону врсту славе коју је уживала седамдесетих.

Директор оружане индустрије Ернст Цимерман убијен је 1985, исте године је у бомбашком нападу на америчку ваздухопловну базу усмрћено двоје људи. Године 1986. убијен је Карл-Хајнц-Бекурц, директор Сименса.

Пад Берлинског зида 1989. године у огромној мери је ослабио групу. После дугог затишја, 20. априла 1998. године група је саопштила да је расформирана.