Kod Srba i Bugara teži bolesnici odvoženi su uoči Spasovdana ili Đurđevdana u polje ili brdo da prenoće ispod biljke jasenak, kod Bugara – rosen (Dictamnus albus) i tada se pored njih stavljalo: hleb, čaša vode, čaša vina, ponekad sud s medom i voštana sveća. U Strandži u Bugarskoj, opisan je postupak lečenja bolesnika “ot đavolsko”, pod nazivom “malkata kaniska”, gde se na ritualan način nudi đavolima hleb s medom, da bi “oslobodili” bolesnika. Verovatno da se ovde radi o turskom načinu pridobijanja demona, poznatih kao džini, koji su preimenovani. Za tu priliku kod bolesnika uveče dođu tri babe, a jedna od njih donese kvasni hleb (“celenik”), koji je tog dana umesila i ispekla. Kada svi ukućani odu na spavanje, one stave hleb na sto i na hlebu činijicu s medom. Sve tri ćuteći otkinu po zalogaj od tog hleba, umoče ga u med, iznesu napolje i bace na krov kuće. Ovaj postupak ponavljaju tri puta u toku noći. U selima na obroncima planina Kopaonik i Goč u slučaju pojave gradonosnih oblaka pred kuću su iznosili sto ili lopar i na njima postavljali hleb, so, sveću i vino (obično ostavljeno od slave). To je bilo namenjeno olujnim demonima, (najčešće tzv. “nečistim” pokojnicima, udavljenicima, obešenjacima). U istočnoj Srbiji se pominje obred pod nazivom “slava tetkama”, gde žene odlaze na izabrano mesto van sela i tamo odnose hranu (pogača, sir, pile, vino ili rakija), pale sveće i međusobno razmenjuju tu hranu, opraštajući se od tetaka (verovatno se ovde radi o rusalkama).

U svim pomenutim slučajevima bićima opasnim po čoveka, najčešće se nudi presan hleb, kao pokušaj stvaranja uzajamne veze uzimanje – davanje. Podrazumeva se da je dovoljno da takva bića okuse od ponuđene hrane (uzimanje) da bi odgovorila davanjem (zdravlja), čime se uspostavlja izgubljeni red i ravnoteža. Zato se posle obavljenog obreda tražio neki znak da su bića koja se daruju zaista posetila bolesnika, a još je bolje ako postoji dokaz da su od te hrane i okusila. Izbor presnog hleba verovatno dolazi otuda što je presno bliže prirodi i da kod njega odsustvuje obeležje rašćenja, bujanja, pa je otuda pogodniji medijator između čoveka i mitoloških bića. Inače, pretpostavlja se da su Sloveni mnogo kasnije počeli da mese kvasni hleb, a da su ranije spravljali samo presan odakle i dolazi naziv “kruh” u zapadnim srpskohrvatskim govorima, kao “onaj koji se kruni, raspada na sitne čestice”.

Hleb kao magijsko sredstvo

Hleb može postati posebno magijsko sredstvo ako se umesi u određeno (sveto) vreme i na određeni način. On tada “zahvata” sakralnu snagu tog vremena i čuvajući je u sebi, oslobađa je onog trenutka kada čovek takav hleb pojede ili ga suprotstavi demonskoj sili. Tako, u boljevačkom kraju u Srbiji, kada dođe do pomračenja sunca napolju su pljuvačkom mesili kolačić, koji su čuvali i u slučaju bolesti potapali ga u vodu i tu vodu davali bolesniku da pije. Srbi u Levču davali su bolesniku od padavice da pojede deo kolačića koji je umešen u vreme pomračenja meseca i koji se nazivao”ized”; slično se postupalo i u Jadru i okolini Sokobanje. Umesto hleba u vreme pomračenja sunca ili meseca pripreman je kvasac za lečenje raznih bolesti, kao što su to činile babe bajalice u Homolju (tri babe u kući najmlađe od njih donesu vode zahvaćene s tri mesta i sipaju u tepsiju koju je nekom doneo kum udovac na svadbu; tepsiju s vodom ostavljale su u dvorištu na trokrakoj stolici između dva rodna drveta; od te vode, kada se u nju “ogledne” mesec i neprosejanog kukuruznog brašna, uz složenu proceduru, spremale su lekoviti kvasac). U Bugarskoj od Ignjatovdana do Vasiljevdana žene su “dvorile” kvasac (“pazene kvasa”), koji je kasnije služio kao lek od raznih bolesti. Uoči Ignjatovdana žene su se skupljale u jednoj kući i tu, dok su ostale igrale kolo, dve devojke (prva u majke i zadnja u majke) zamesile bi kvasac okrenute leđima prema naćvama. U brašno su stavljale u prah istucane lekovite trave i ugljevlje od leske, javora i cera. Kvasac su uvijale i ostavljale ga u ugao sobe a pored njega je cele noći bdila jedna devojka ili žena, dok su ostale za sve vreme igrale kolo. Sledeće večeri kvasac su nosile u drugu kuću i prema njemu se na isti način postupalo. Tako su činile 12 noći, s tim što su kolo igrale tri noći: uoči Ignjatovdana, na Badnje veče i uoči Vasiljevdana.

U Bugarskoj (Klisura) od okađenog brašna sa Badnje večeri mesili su mali hleb, čije su deliće potapali u vodu i davali bolesniku kao lek od strave. Brašno za taj hleb sejali su na situ obrnutom naopako, a testo su prvo delili na devet, zatim na sedam, pa na tri dela, da bi ga na kraju ponovo sjedinili. U preslavskom kraju bolesnicima od besnila davali su da piju razmućene lepinje pravljene od kvasca ostalog od Ignjatovdana (Ignažden) i uzetog zupcima dva daraka (vrsta grebena).

Hleb može postati posebno magijsko sredstvo ako se u njegovom mešenju dodaju neki elementi od kultnog značaja, tj oni koji nose mitološku poruku, kao što su: stucane kosti od ptice, krv petla, đurđevdanska rosa, mleko od majke i ćerke itd. Takav hleb po pravilu je drukčijeg oblika od uobičajenog, a naješće je s rupom u sredini, tzv. “šupalj kolač”. Korišćen je u ljubavnoj magiji, za zaštitu od gradonosnih oblaka i dr. Ovde će biti ukazano na neke od načina spravljanja takvih hlebova, na njihovu namenu i skrivenu poruku koju oni nose.

Na Crnogorskom primorju, u okolini Bara, devojka uhvati pticu pliskavicu, skuva je i izvadi sve njene kosti i odnese ih na reku. Tamo ih pusti u vodu i gleda koja će od njih krenuti uz maticu, pa nju uzme, sitno je istuca i stavi u brašno koje je uzela s četiri mlinska toka. Uz pomoć komadića voska od toga sačini kolačić, šupalj u sredini i kroz njegov otvor pogleda momka za koga želi da se uda. U boljevačkom kraju devojka koja želi da opčini momka, na Đurđevdan pre sunca maramom “obere” rosu sa žita, iscedi je u sud i njome zamesi od pšeničnog brašna okrugli kolačić s rupom na sredini. Kroz njega prvo pogleda sunce, pa onda momka koga voli i za koga želi da se uda[30]. U Bosni je šuplji kolačić pravio momak od prvog brašna novog mlina i bušio ga starim vretenom. Kroz otvor kolačića kradom je gledao devojku govoreći: “Kako se je onaj mlin okretao, koji je ovo brašno mljeo, onako se i ti za mnom okrenula”. Bilo je potrebno da izabrana devojka malo od tog kolačića i pojede. U niškoj okolini kolačić za opčinjavanje momka mešen je vodom koja se slivala niz leđa i koja je hvatana na zadnjici. U Bosni je momak kolačić za opčinjavanje devojke bušio nogom mačeta koje još nije progledalo, govoreći:”Kako god ovo mače nikog ne vidilo, onako ne vidila ni djevojka (Anđa) drugog do mene”. Kod Muslimana u Vlasenici (Bosna) devojka koja je želela da opčini momka primenjivala je sledeći postupak: pošto zamesi testo i rastanji ga gazeći po njemu, uzme živu žabu i stavi je na to testo (juhku), pa je sa dva leskova štapa kucne vičući: “Zovi mi tog i tog (po imenu)”. Posle skine žabu s testa i na njegovoj sredini iseče kružni otvor kroz koji se provuče gola a od izvađenog testa napravi pitu maslenicu i dade je željenom momku.

U ljubavnoj magiji kod balkanskih Slovena često se pominje šuplji hleb umešen mlekom majke i ćerke koje doje decu u isto vreme, a u nekim slučajevima umešen mlekom dve sestre. Priprema ovakvog hleba spominje se u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i Bugarskoj. Tako po podatku iz XIX veka koji se odnosi na Srbe krajišnike u Hrvatskoj, devojka je mlekom od majke i ćerke koje doje, ili od dve sestre, u mladu nedelju pre sunca mesila prstenasti hlepčić (“ukuva kovrtanjić”), koji je stavljala na mlinski točak da se tri puta okrene a potom ga sušila na suncu. Ovaj hlepčić nosila je u nedrima i kroz njega gledala željenog momka a komadić mu davala da pojede. U Levču i Temniću (Srbija) takođe je postojalo verovanje da devojka može opčiniti momka ako ga pogleda kroz šuplji kolačić umešen mlekom majke i ćerke koje su rodile po muško dete i od novog pšeničnog brašna (“od jare pšenice”). U Visokoj nahiji u Bosni verovalo se da testo za takav hlepčić treba zamesiti šapom mačeta koje još nije progledalo.