Hleb može izražavati višestruki simbolizam. Prvo na osnovu elemenata koji ga čine – brašna, soli, vode, kod kiselog hleba još i kvasca. Zatim na osnovu procesa dobijanja: kvašenje, mešanje, pritiskanje, odlaganje, fermentiranje, pečenje (ubacivanje u vatru – vađenje); po obliku – okrugao, uvijen, krstolik, šupalj, antropomorfan, zoomorfan; po vremenu kada se priprema – uoči praznika, po rođenju deteta, na svadbi, sahrani, u gluvo doba, posle zalaska sunca, za vreme punog meseca, za vreme pomračenja sunca ili meseca, u određeni dan; po mestu pripreme – u vodenici, u kući, na otvorenom prostoru. U pripremi hlebova za magijsku upotrebu često moraju biti poštovani i neki drugi zahtevi, kao što su: da se uzme prvo brašno iz nove vodenice, da brašno bude iz vodenice koja melje na levo, da se proseje na situ naopako okrenutom, da se sito u sejanju drži iza leđa, da se brašno donese iz više kuća, da hleb bude osušen na suncu a ne ispečen itd.
Postupkom mešenja i pečenja hleba brašno (testo) za kratko vreme iz amorfnog stanja prelazi u željeni oblik, iz presnog u kiselo, iz nepostojanog u postojano, ime na simboličkom planu može biti iskazana konkretizacija ideje o ponavljanju rađanja, umiranja i vaskrsavanja. Verovanje da nije dobro za kuću ako ostane bez kvasca (soli i sirćeta) može se tumačiti da se preko ovih elemenata uspostavljala stalna veza s umrlim precima, koji osiguravaju potomstvo porodici i njeno bogatstvo. Na ostrvu Hvaru se verovalo kada se u kući pravi hleb da se tada oko kuće vrte zli duhovi. Da ne bi naškodili malom detetu stavljali su mu u povoj malo testa pre nego što stave hleb da se peče, a takođe i malo toplog pečenog hleba kada se izvadi iz peći. Kiseli hleb izvađen iz vrućeg pepela ( s one strane vatre, dole) mogao je biti shvaćen kao dar onostranog sveta a time i njegov reprezent. Otuda, verovatno i mogućnost da hleb u određenim slučajevima može služiti kao amajlija ili kao njen deo. Tako, u Ljuboviji (Srbija), amajlija je pravljena od vučjeg zuba, dlaka životinja, tamnjana, tisovine i komadića hleba. U Bosni i Hercegovini ako je bilo nužno izneti dete iz kuće posle zalaska sunca, da mu ne bi naudile zle sile pored njega su stavljali luč i komadić hleba. Na ostrvu Hvaru se verovalo da detetu treba staviti u povoj komadić hleba kao sigurno sredstvo koje će ga štititi od uricanja, a u selima oko Ohrida u Makedoniji ljudi su stavljali u nedra malo hleba kada uveče izlaze van kuće, da ne bi “nagazili” na demone (džine).
U narodnoj magiji hlebom se uspostavlja ravnoteža između čoveka i nevidljivih sila koje ugrožavaju njegov život ili on služi kao čarobno sredstvo za ostvarivanje ljudskih namera. Prva funkcija naješće se ostvaruje darivanjem hleba, a druga se zasniva na mogućnosti da hleb može prenositi neka svojstva za koja se smatra da mogu delovati na onoga koji dođe u dodir s njim.
Darivanje hleba nečistoj sili
Jedan rani oblik darivanja hleba božanstvu posvedočeno je u opisu jednog magijskog rituala iz vremena novohetitskog carstva (13. vek p. n. e). Ako je čovek učinio skvrnuće, ili se ženi ne drže deca, vršen je obred oslobađanja od nečisti koji su nazivali “obredom Reke”:”Kada Stara Žena dođe na obalu reke, ona odlomi mali komad hleba za Božanstvo Obale Reke, i stavlja ga na obalu reke, i ona baca brašno i komadiće kolača na obalu, i posipa po obali vino i govori…”( sledi bajalički tekst).
Kod Srba i Bugara posvedočeno je više magijskih postupaka u kojima se kroz bajanje, ili bez njega, nekim zamišljenim bićima daruje hleb. Po pravilu ta bića su u ženskom rodu. Tako u leskovakom kraju nosili su uveče dete koje mnogo plače na raskršće, a sa njim još i tri manja hlepčića (kravajčiki), tri kite cveća i jabuku. Posle bajanja bacali su hlepčiće, cveće i jabuku u onom pravcu kuda su “slali” detetov plač. Srbi i Bugari ostavljali su hleb kao dar čumi ili baba Šarki. Tako, u Bugarskoj da ne bi čuma ušla u selo, ostavljali su joj hleb na međi dva atara. Baba Šarki hleb su ostavljali na prozoru kuće, na raskršću ili pored izvora. U boljevačkom kraju u Srbiji ispraćali su čumu iz sela na sledeći način: “čista” (nevina) devojka u ime sela nosila je u novoj torbi u šumu pogaču, pile i bukliju vina i, okačivši torbu o drvo, vraćala se kući bez okretanja. Hleb je često korišćen da bi se umilostivile vile (samovile, samodive), koje su smatrane uzročnicima nekih bolesti kod ljudi. Verovalo se da vile kažnjavaju ljude ako nagaze na njihovo mesto, tako što im oduzmu (ukoče ili iskrive) neki deo tela. Da bi se vratilo pređašnje stanje nošene su u polju ili šumi ponude vilama, koje su se najčešće sastojale od pogače (presan hleb), vina, vode i meda (šećera). Tako su u leskovakom kraju nosili u polje ili brdo kravajče od pšeničnog brašna koje je prosejano na situ naopako okrenutom, flašu s vodom, parče šećera i deo bolesnikovog donjeg rublja ili odela i ostavljali pored trave samovile (Cuscuta L.). Sutradan su dolazili da vide, da li je kravajče načeto – ako jeste to je znak da će bolesnik ozdraviti. U Levču i Temniću u tu svrhu ostavljali su ispod klena ili gloga u polju pogačicu, čašu vina i vode, malo soli, cveće, konjsku potkovicu i ekser. Po drugom, novijem zapisu, iz istog kraja ostavljano je na kalemljenom drvetu: kolačić, čaša vina i sveća.
Kod Srba i Bugara teži bolesnici odvoženi su uoči Spasovdana ili Đurđevdana u polje ili brdo da prenoće ispod biljke jasenak, kod Bugara – rosen (Dictamnus albus) i tada se pored njih stavljalo: hleb, čaša vode, čaša vina, ponekad sud s medom i voštana sveća. U Strandži u Bugarskoj, opisan je postupak lečenja bolesnika “ot đavolsko”, pod nazivom “malkata kaniska”, gde se na ritualan način nudi đavolima hleb s medom, da bi “oslobodili” bolesnika. Verovatno da se ovde radi o turskom načinu pridobijanja demona, poznatih kao džini, koji su preimenovani. Za tu priliku kod bolesnika uveče dođu tri babe, a jedna od njih donese kvasni hleb (“celenik”), koji je tog dana umesila i ispekla. Kada svi ukućani odu na spavanje, one stave hleb na sto i na hlebu činijicu s medom. Sve tri ćuteći otkinu po zalogaj od tog hleba, umoče ga u med, iznesu napolje i bace na krov kuće. Ovaj postupak ponavljaju tri puta u toku noći. U selima na obroncima planina Kopaonik i Goč u slučaju pojave gradonosnih oblaka pred kuću su iznosili sto ili lopar i na njima postavljali hleb, so, sveću i vino (obično ostavljeno od slave). To je bilo namenjeno olujnim demonima, (najčešće tzv. “nečistim” pokojnicima, udavljenicima, obešenjacima). U istočnoj Srbiji se pominje obred pod nazivom “slava tetkama”, gde žene odlaze na izabrano mesto van sela i tamo odnose hranu (pogača, sir, pile, vino ili rakija), pale sveće i međusobno razmenjuju tu hranu, opraštajući se od tetaka (verovatno se ovde radi o rusalkama).
U svim pomenutim slučajevima bićima opasnim po čoveka, najčešće se nudi presan hleb, kao pokušaj stvaranja uzajamne veze uzimanje – davanje. Podrazumeva se da je dovoljno da takva bića okuse od ponuđene hrane (uzimanje) da bi odgovorila davanjem (zdravlja), čime se uspostavlja izgubljeni red i ravnoteža. Zato se posle obavljenog obreda tražio neki znak da su bića koja se daruju zaista posetila bolesnika, a još je bolje ako postoji dokaz da su od te hrane i okusila. Izbor presnog hleba verovatno dolazi otuda što je presno bliže prirodi i da kod njega odsustvuje obeležje rašćenja, bujanja, pa je otuda pogodniji medijator između čoveka i mitoloških bića. Inače, pretpostavlja se da su Sloveni mnogo kasnije počeli da mese kvasni hleb, a da su ranije spravljali samo presan odakle i dolazi naziv “kruh” u zapadnim srpskohrvatskim govorima, kao “onaj koji se kruni, raspada na sitne čestice”.
Hleb kao magijsko sredstvo
Hleb može postati posebno magijsko sredstvo ako se umesi u određeno (sveto) vreme i na određeni način. On tada “zahvata” sakralnu snagu tog vremena i čuvajući je u sebi, oslobađa je onog trenutka kada čovek takav hleb pojede ili ga suprotstavi demonskoj sili. Tako, u boljevačkom kraju u Srbiji, kada dođe do pomračenja sunca napolju su pljuvačkom mesili kolačić, koji su čuvali i u slučaju bolesti potapali ga u vodu i tu vodu davali bolesniku da pije. Srbi u Levču davali su bolesniku od padavice da pojede deo kolačića koji je umešen u vreme pomračenja meseca i koji se nazivao”ized”; slično se postupalo i u Jadru i okolini Sokobanje. Umesto hleba u vreme pomračenja sunca ili meseca pripreman je kvasac za lečenje raznih bolesti, kao što su to činile babe bajalice u Homolju (tri babe u kući najmlađe od njih donesu vode zahvaćene s tri mesta i sipaju u tepsiju koju je nekom doneo kum udovac na svadbu; tepsiju s vodom ostavljale su u dvorištu na trokrakoj stolici između dva rodna drveta; od te vode, kada se u nju “ogledne” mesec i neprosejanog kukuruznog brašna, uz složenu proceduru, spremale su lekoviti kvasac). U Bugarskoj od Ignjatovdana do Vasiljevdana žene su “dvorile” kvasac (“pazene kvasa”), koji je kasnije služio kao lek od raznih bolesti. Uoči Ignjatovdana žene su se skupljale u jednoj kući i tu, dok su ostale igrale kolo, dve devojke (prva u majke i zadnja u majke) zamesile bi kvasac okrenute leđima prema naćvama. U brašno su stavljale u prah istucane lekovite trave i ugljevlje od leske, javora i cera. Kvasac su uvijale i ostavljale ga u ugao sobe a pored njega je cele noći bdila jedna devojka ili žena, dok su ostale za sve vreme igrale kolo. Sledeće večeri kvasac su nosile u drugu kuću i prema njemu se na isti način postupalo. Tako su činile 12 noći, s tim što su kolo igrale tri noći: uoči Ignjatovdana, na Badnje veče i uoči Vasiljevdana.
U Bugarskoj (Klisura) od okađenog brašna sa Badnje večeri mesili su mali hleb, čije su deliće potapali u vodu i davali bolesniku kao lek od strave. Brašno za taj hleb sejali su na situ obrnutom naopako, a testo su prvo delili na devet, zatim na sedam, pa na tri dela, da bi ga na kraju ponovo sjedinili. U preslavskom kraju bolesnicima od besnila davali su da piju razmućene lepinje pravljene od kvasca ostalog od Ignjatovdana (Ignažden) i uzetog zupcima dva daraka (vrsta grebena).
Hleb može postati posebno magijsko sredstvo ako se u njegovom mešenju dodaju neki elementi od kultnog značaja, tj oni koji nose mitološku poruku, kao što su: stucane kosti od ptice, krv petla, đurđevdanska rosa, mleko od majke i ćerke itd. Takav hleb po pravilu je drukčijeg oblika od uobičajenog, a naješće je s rupom u sredini, tzv. “šupalj kolač”. Korišćen je u ljubavnoj magiji, za zaštitu od gradonosnih oblaka i dr. Ovde će biti ukazano na neke od načina spravljanja takvih hlebova, na njihovu namenu i skrivenu poruku koju oni nose.
Na Crnogorskom primorju, u okolini Bara, devojka uhvati pticu pliskavicu, skuva je i izvadi sve njene kosti i odnese ih na reku. Tamo ih pusti u vodu i gleda koja će od njih krenuti uz maticu, pa nju uzme, sitno je istuca i stavi u brašno koje je uzela s četiri mlinska toka. Uz pomoć komadića voska od toga sačini kolačić, šupalj u sredini i kroz njegov otvor pogleda momka za koga želi da se uda. U boljevačkom kraju devojka koja želi da opčini momka, na Đurđevdan pre sunca maramom “obere” rosu sa žita, iscedi je u sud i njome zamesi od pšeničnog brašna okrugli kolačić s rupom na sredini. Kroz njega prvo pogleda sunce, pa onda momka koga voli i za koga želi da se uda[30]. U Bosni je šuplji kolačić pravio momak od prvog brašna novog mlina i bušio ga starim vretenom. Kroz otvor kolačića kradom je gledao devojku govoreći: “Kako se je onaj mlin okretao, koji je ovo brašno mljeo, onako se i ti za mnom okrenula”. Bilo je potrebno da izabrana devojka malo od tog kolačića i pojede. U niškoj okolini kolačić za opčinjavanje momka mešen je vodom koja se slivala niz leđa i koja je hvatana na zadnjici. U Bosni je momak kolačić za opčinjavanje devojke bušio nogom mačeta koje još nije progledalo, govoreći:”Kako god ovo mače nikog ne vidilo, onako ne vidila ni djevojka (Anđa) drugog do mene”. Kod Muslimana u Vlasenici (Bosna) devojka koja je želela da opčini momka primenjivala je sledeći postupak: pošto zamesi testo i rastanji ga gazeći po njemu, uzme živu žabu i stavi je na to testo (juhku), pa je sa dva leskova štapa kucne vičući: “Zovi mi tog i tog (po imenu)”. Posle skine žabu s testa i na njegovoj sredini iseče kružni otvor kroz koji se provuče gola a od izvađenog testa napravi pitu maslenicu i dade je željenom momku.
U ljubavnoj magiji kod balkanskih Slovena često se pominje šuplji hleb umešen mlekom majke i ćerke koje doje decu u isto vreme, a u nekim slučajevima umešen mlekom dve sestre. Priprema ovakvog hleba spominje se u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i Bugarskoj. Tako po podatku iz XIX veka koji se odnosi na Srbe krajišnike u Hrvatskoj, devojka je mlekom od majke i ćerke koje doje, ili od dve sestre, u mladu nedelju pre sunca mesila prstenasti hlepčić (“ukuva kovrtanjić”), koji je stavljala na mlinski točak da se tri puta okrene a potom ga sušila na suncu. Ovaj hlepčić nosila je u nedrima i kroz njega gledala željenog momka a komadić mu davala da pojede. U Levču i Temniću (Srbija) takođe je postojalo verovanje da devojka može opčiniti momka ako ga pogleda kroz šuplji kolačić umešen mlekom majke i ćerke koje su rodile po muško dete i od novog pšeničnog brašna (“od jare pšenice”). U Visokoj nahiji u Bosni verovalo se da testo za takav hlepčić treba zamesiti šapom mačeta koje još nije progledalo.
Hleb, Mitologija, Mitologija i religija u Srba, National Geographic Srbija, Srbija
Hleb u narodnoj magiji balkanskih Slovena napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →