Idoli – Šaperova priča

Idoli – Šaperova priča – „Ljubav nema početak“ piše u svojoj knjizi „Idoli i poslednji dan“ (Kontrast izdavaštvo) Ana Marija Grbić (1987) u kojoj je sabrala svoje razgovore sa svim relevantnim akterima ljubavnog nastanka, zvezdanog uspona i bolnog raspada jedne od najznačajnijih pojava u istoriji ovdašnje muzike – VIS“Idoli“. O „Idolima, a i mnogo čemu još govore sami „Idoli“, njihovi gurui, povremeni saradnici, saputnici…Posebnu draž knjizi daje ispovest jednog od ključnih članova benda Srđana Šapera čije delove prenosimo…

Pre Idola

U gimnaziji smo se družili mnogo: Vlada Galić, Vlada Divljan, Milan Vlasinić, Predrag smiljković, nena, Nađa, Tijana Vujadinović, Nela, Marina Sinđić i svi drugi iz našeg odeljenja. Bili smo vrlo povezani, manje-više svi dobri učenici u školi koja je bila poštovana od nas i koja je nas poštovala. Na taznim događajima koje smo pravili, poput žureva ili rođendana, ekskurzija, ako je neko imao gitaru, onda smo uz nju zajedno pevali i svirali. Vlada je bio dobar gitarista, svirao je razne stvari, od „Indeksa“ do pesme „House of the Rising Sun“. Jako je voleo „Suzi Q“ u izvođenju Hose Felisijana, i onda je bula ta „Suzi Q“ bila hit na svim rođendanima; to mu je bio vrhunac večeri. Posle drugod razreda gimnazije, u leto ’74, otišli smo zajedno Vlada Divljan, Vlada Galić i ja na mesec dana u Krojdon, predgrađe Londona, da učimo jezik, i tu smo se stvarno dosta zbližili. Sećam se da se tad pojavio album Dejvida Bouvija „Diamond Dogs“, to nam je bilo interesantno. Na kraju je Vlada tamo kupio jednu „fender“ gitaru; muzika je i tu bila prisutna.

“Koliko god neko mislio da je sa „Idolima“ bilo sve okej, ipak je tu nešto škripalo” – Zdenko Kolar

Vlada i ja smo s vremenom formirali neku vrstu pevačkog para. Ja sam oduvek pisao poeziju, a nisam loše ni pevao. Vlada je sve bolje svirao, naročito smo voleli izvorne makedonske pesme. Simon & Garfunkel, Korni grupu, Time…Vlada Galić nije bio muzikalan, pa smo nas trojica krenuli da nastupamo u podzemnim prolazima, imali smo tek šesnaest godina.

Sednemo, stavimo ispred sebe nešto za ubacivanje para, napišemo da smo ostali bez novca i da ne možemo da se vratimo kući. Uglavnom smo imali srpski i makedonski repertoar, a ne engleski, to nam je bilo interesantnije. Vlada galić uzme neki sitniš da kao prođe i ubaci, kako bi podstakao ostale. To nam je bilo baš zanimljivo, da sami zaradimo za jedno sat-dva svirke dovoljno za večeru, za svakog po picu i „koka-kolu“, tako da je baš bilo zabavno.

“Ja sam donosio duvku, ne krijem, šifra za duvanje bila je „Petrović“. U nekim intervjuima Vlada je objašnjavao da je sa nama i drug Petrović, da radimo zajednički ” Mile–Pile Miletić, snimatelj „Odbrane“

Sećam se da sam od kuće poneo 20 funti (to je dokaz kolika je inflacija svuda na svetu, pa i tamo), i sa tim novcem sam lepo živeo. A i malo sam dodao ovim sviranjem. Dobro, drugačije smo tad živeli nego danas, troškovi su bili samo da se ode vozom do Londona i nazad, da se pojede pica i popije „koka-kola“. Sećam se da sam za 20 funti imao za sve te to svaki dan i plus sam kupio farmerke, koje su bile, recimo, šest-sedam funti, i jedan sako, koji je bio recimo pet; znači sako, farmerke i boravak u Londonu mesec dana koštali su me 20 funti.

I onda smo shvatili jednog dana da je taj podzemni prolaz u Krojdonu (koji je bio radničko predgrađe), ipak jedno nedovoljno atraktivno mesto za nas ako hoćemo da napravimo „biznis“. Otišli smo do Piccadily stanice podzemne železnice i našli neki dobar ćošak u prolazu, na putu ka vozovima, i tu smo počeli da sviramo, ali posle neka tri minuta već je stigao policajac, pitao nas dal’ smo članovi Sindikata uličnih muzičara, što mi naravno, nismo bili.

“Kultura naših očeva nije bila naša urbana kultura; očevi su imali svoju epiku i heroiku, svoju „estetiku“, svoje kumire i „idole“, svoju parareligiju” – Mihajlo Pantić

To su prve svirke koje su prethodile „Idolima“. Vlada i ja smo posle toga imali još puno sličnih anegdota jer smo putovali mnogo posle trećeg i četvrtog razreda. Posle trećeg, sećam se, imali smo interrejl mesečnu kartu, pa smo putovali po Evropi. Gde nismo stigli vozom, išli smo autostopom. Nije bilo viza za jugoslovenski pasoš, dinar smo mogli da menjamo u svim zemljama. Imali smo šesnaest godina, a roditelji su nas lako pustili da putujemo mesec dana po Evropi, svet je bio mnogo, mnogo sigurniji nego danas. Nosili smo jedan ruksak i jednu gitaru. Sledeće godine smo ponovo išli drugačijim itinererom, u svakom slučaju dosta smo putovali, obišli smo petnaestak evropskih zemalja i svaki put smo nosili gitaru i stalno bismo nešto svirali i pevali.

“Šaper nešto duva u melodiku, Krle je kao nešto udarao po gitari – nema ljutiš – tu pojma nisu imali” – Božidar Jovanović

Odbrana

Neke pesme smo napravili mnogo ranije. Na primer „Gde si sad Cica-maco“ jeste prva pesma koju su „Idoli“ odsvirali. Ali velika većina pesama nastala je za tu priliku.

„Odbrana“ je jedan neobičan eksperiment s ritualnom dimenzijom, koja je prekrila celu priču. Želeli smo da ta ploča bude negde između neba i zemlje, onako kako su to bili i naši životi. Zato su mnoge pesme uronjene u neki oblik spiritualnosti, a neke naizgled obične, jednostavne. Mnogi ljudi su govorili da ih je ta ploča mentalno oslobodila da razmišljaju drugačije i da preispitaju granice slobode u to vreme kada je muzika, pa čak i rok muzika, bila dosta utilitarna i svedena na nekoliko klišea. Mi smo pokušali da otvorimo mnogo više tema, što i jeste bila ideja novog talasa, neka vrsta slobode da možete biti svoji. Ja sam voleo da pišem pesme a Vlada nije. On je voleo da napiše tri-četiri stiha i onda se to vrti ukrug, tako da imamo puno pesama koje su nastale kao neki pačvork, malo Vlada, malo ja, malo Krle. „Kenozoik“ je moj tekst, a muzika je zajednička. Ima tu raznih asocijacija, pojavljuje se i svetosavska blaga ruka i pubes lux, te dve ideje stoje jedna naspram druge.

Pesma „Moja si“ nastala je po mom tekstu, a muziku smo zajedno radili. Ova pesma ima više glasova, to je kombinacija transrodnog, odrastanja (bildung), onostranog i političkog. To je pesma o junaku tj. Arhetipu heroja sa nekog mitskog Balkana, onako kako to vidite u 22. Godini. Stih „On bi voleo biti ta devojka“ ne znači da bi on želeo da promeni pol, malo je, mislim, komplikovanije. Možda on teži onom platonovskom izjednačavanju polova. Stih „Za mesec mandoline umiru“ znači hiljadu godina poezije koja nam prethodi, stih „Majke i očevi se smenjuju“ jeste dugo trajanje svih nas, nasleđe vrste koja postoji u svakom čoveku. Što se tiče stiha „na hijacint mu koža podseća“, mnogi su mislili da se on odnosi na Tita. To je jedna antička razmena mišljenja tragičkog i komičnog. Kada bi neko hteo da dešifruje ovu ploču, mogao bi da posmatra pesmu „Moja si“ kao centralnu, iz koje izlaze sve ostale teme drugih pesama sa ploče.

Na primer „Senke su drugačije“. To je pesma o rađanju, onako kako se to u mladosti dešava stalno, jer je svaka godina novo otkriće, novo otvaranje prema svetu. Stih „Nek me ova čaša mimoiđe“ ima veze sa onim što je Hristos rekao u predvečerje raspeća. Ako je pesma „Moja si“ neka vrsza antičkog hora ovog albuma, onda je prirodno da iz nje proističu pesme koje simbolizuju rađanje, odrastanje, starost.

Na primer, ja najviše volim pesmu „Nemo“. Ona govori o odrastanju, to je strah čoveka koji postaje neko drugi. Suštinski, to je strah koji imate u mladosti, strah da ćete se u budućnosti udaljiti od onoga zbog čega ste ovde, dakle ne samo strah od gubitka identiteta, već od gubitka nade. Kada kažem odrastanje, mislim na taj momenat kada imaš dvadeset godina i prelaziš iz adolescentskog perioda u jedan drugi i gubiš ono što misliš da je tvoje, postaješ nekako običan, postaješ kao svako drugi. „Nemo“ zapravo govori o „uobičavanju“.

„Rusija“ je klasičan primer onoga što je obeležje ove ploče, mnogobrojnih posveta u tekstu, u Bakićevoj ulici je Krle stanovao, ja sam čitao knjigu Aleksandra Fadejeva i ubacio priču sa Vostokom. Vlada je često u svojim pesmama imao sliku žene koja je jača od njega, to se kasnije javlja u njegovim tekstovima.

Postoji i niz malo drugačijih pesama kao što su „Igrale se delije“ i naša prva pesma „Gde si sad Cica-maco“. Imali smo jedan dobar strah: kada bismo osetili da smo otišli negde predaleko, morali smo da napravimo neku ovakvu sličicu, koja je kao karta Lude u tarotu, to je ova pesma „Gde si sad Cica-maco“. U pesmi „Igrale se delije“ videli smo budućnost: povezanost igranki u mesnim zajednicama i velikog kola ludila koje je kasnije obuzelo celu zemlju.

U Vladinim pesmama tema je uvek jednostavnost ljubavi naspram haosa sveta, u mojim su stalno prisutni neki odlasci – „Voli ne nežno dok sam još tu“ kao u „Odbrani“. Telesna ljubav je bolji odgovor od nekih svetlosnih simbola.

Krletova pesma „Glavna ptica“ je isto jako interesantna, za nju je on pisao muziku i tekst. Meni je to ličili na „The Beatles“ – McCartney, lennon, Harrison. Oni su imali te autorske, kreativne kombinacije u pesmama.

Pesma „Hajde, sanjaj me, sanjaj“ klasična je pesma tog tipa. Tekst i melodija su moji, inspirisani pesmama Brajena Inoa. Refren je Vladin i baš su se odlično uklopili.

Poslednji dani

Koncert u Ljubljani je bio otprilike u aprilu osamdeset četvrte. Kod nas se stvorila neka stalna napetost. Moguće da nas je malo i „Čokolada“ izmestila u jednu drugačiju poziciju, morali smo da budemo više izvođači, a mislim da zapravo nikome to nije mnogo odgovaralo. Mi smo uvek želeli da budemo autori, svega pa i scenskog nastupa.

“Radovao sam se njihovoj karijeri jer su najljepše te karijere koje su neočekivane, zato smo i voleli taj novi talas, što su se njima bavili amateri” – Goran Bregović

Bili smo možda samo klinci, nismo imali ni ozbiljnog menadžera, tako da niko nije mogao da rukovodi nama, sve je bilo prepušteno unutrašnjim silama koje u tim godinama ne umete dobro da vodite. Na kraju je Vlada otišao predaleko u pravcu da bude vođa, postao je anksiozan, dešavale su se neke stvari koje nisu bile okej. Ja sam se dosta bavio filmom, nešto me je tu više interesovalo. Krle je opet išao na neku svoju stranu. Na tom koncertu u Ljubljani smo se posvađali i posle toga smo rešili da ne možemo više sa Vladom. Ideja je bila da napravimo bend bez njega jer je između svih nas i njega bila jako komplikovana situacija. Stvorio se neki unutrašnji nemir. U svakom slučaju, nismo održali više maltene nijednu probu i ta stvar sa „Idolima“ je sama od sebe prestala da postoji.

Ja lično smatram da je dobro za nas što smo prestali da postojimo jer mislim da ne bismo više mogli da izguramo isti kvalitet i inovativnost do kraja. Neke stvari su se promenile i svakako bismo bili drugačiji. Ostali smo sa tom najboljom pločom, kako ljudi vide „Odbaranu“, ostali smo poznati bend, a trajali smo četiri godine, možda malo više.

Kada odemo sa ove planete, ostaće upamćeno kao nešto lepo da smo bili članovi „Idola, to će biti jedna tačka koja će definisati naše postojanje na zemlji.