Interlude 01: Kralj ničega

Intro: …molim?

Veliki broj vas zna Aleksu Gajića. Bilo da ste ljubitelji filma „Technotise: Edit i ja“ ili štovaoci originalnog stripa po kome je film rađen, ili ljubitelji njegovih stripova rađenih u Francuskoj, ili obožavaoci njegovih strip minijatura, ili čudaci poput moje iritantnosti koji više naginju ka njegovim stripolkim publikacijama koje su eksperimentalne na milion i sedam nivoa, znate o kakvom kvalitetu je ovde reč.

Izvor: Striparnica Alan Ford
Crtež: Aleksa Gajić

Izvestan broj vas je i poznavalac Nenada Džonija Rackovića. „Ritam srca“ na Radiju B92 je nekome sigurno obeležio mladost, a dovoljno je samo istaći naslove filmova „Kako je propao rokenrol“, „Crni bombarder“ i „Marble Ass“ da se publika digne na noge. Probrani su čak overili i njegove knjige, od kojih je najnoviju, „Sluz i žuč“ (okidačku kapislu za saradnju njega i prethodno pomenutog crtača) objavio 2021. godine.

Džoni i Mesje Gažik su nakon rada na knjizi uleteli u projekat multimedijske prirode, čiji rezultat je jedan kratak film koji umnogome podseća na strip, kao i strip koji umnogome podseća na film – ali i na mangu, ispostaviće se. No o tom potom. Prvo da mi overimo strip „Kralj ničega“, sa vrlo crnim koricama, vrlo mračnim tonovima i vrlo…neobičnom radnjom.

Radnja stripa ukratko

Jel rekoh da je radnja neobična? To je zato što ju je jako teško odrediti. Ako bih morao da pucam u mraku – verovatno bih imao dozvolu za oružje, ali sem toga, rekao bih da je radnja jedan dokumentarni zavir u život Džonija (Džonija lika u stripu, ne Džonija autora – mada je i ta granica nekako zamućena). Vidimo Džonija kako figurira kroz život dok lovi sledeće piće, sledeću pljugu, sledeći fiks ili sledeći poziv prirode. Tu, poglavlje po poglavlje, vidimo i druga naličja Džonija – Džoana, njegova ženska ekvivalentkinja, te Džoni Ar, njegova sadističkija strana, pa Robo Džoni, njegova veštačka inteligencija, i masa manje glamuroznih oblika (predator Džoni, Megadžoni, Ulubljeni Džoni, itd.). Kroz priču pratimo Džonijevo hiperaktivno kretanje kroz svet dok se ganja sa Pajom Malim Četnikom, antropomorfnim (i amorfnim; upamtimo, ovo Aleksa Gajić crta) komšijama i robotizovanim kreaturama. I pacovima, u jednom trenutku (bem vas usta, Zoki i Šile, nije vam malo što se bavite stripom nego morate i da zagušite tržište istrebljivača štetočina!)

Znak kvaliteta

Kako ne zavoleti ovo delo?! Priznajem, nisam toliki poznavalac Rackovićevih dela, ali ako je sudeći po ovome, deluje mi kao onaj tip pisca urbane proze/poezije/esejistike koji je, ako ništa drugo, barem surovo iskren i beskrupulozan u svom pisanju. A to i te kako cenim. Previše modernih pisaca se drži šablona ustanovljenih u savremenim postmodernističkim sranjima na Zapadu, te je osvežavajuće videti jedno nadasve poetsko delo na nadasve groteskni način. U najmanju ruku, ovaj strip me je ubedio da nabavim „Sluz i žuč“ blagovremeno i overim o čemu je reč. Ako je i gram ovako haotičan poput „Kralja ničega“, treba ga pročitati sigurno.

Aleksu, pak, ne moram posebno da predstavljam. Štaviše, imao sam tu čast da kadrove filma vidim i pre nego što je zvanično završen. Čim mi je Aleksa pustio monolog/naraciju samog Džonija gde pojašnjava kako Džoni (ovaj u filmu i stripu) traži hedove po kući, i čim sam čuo tu haotičnost u opisivanju, znao sam da je posredi kvalitet. I to se u crtežu dakako vidi. Sve ono što Gajića čini Gajićem je našlo prostor ovde – zajebancije sa domaćom strip pop-kulturom, igra reči propraćena propisnom igrom crteža, kinetika visokog kalibra, interne fore, eksterne fore, ekstratemporalne fore, erotičnost žena suprotstavljena surovošću i groteski muškaraca, ali opet i ona simpatična, topla, domaća radinost svojstvena samo majstorima svog zanata.

Mesto za napredak

Nahvalio sam ovo delo, ali pitanje se svakako postavlja – da li ovde ima mesta za napredak? Ipak je ovde reč o dvojici umetnika koji imaju doslovce decenije zanata i kilometražu u rečima i slikama iza sebe.

Pa, po pitanju kvaliteta uratka nemam šta da naglasim, no ipak treba apostrofirati sledeće. Naime, Rackovićev pripovedački stil nije za svakoga. On je, što bi stari Vavilonci rekli, „acquired taste“; ovakvo delo se može naći u kolekciji ljudi koji već štuju dela oba autora ili vole eksperimentalni strip. Nažalost, za prosečnu publiku, ovo je preveliki zalogaj. To su mi čak i doslovce rekli pojedini kupci kada sam im preporučivao strip. Jednostavno, Racković kao pisac je slobodan u svakom smislu te reči i teško ga je obuzdati, čak i kada mu date pažnje i čitate njegove radove (samim tim i ne čudi što su on i nažalost pokojni Damir Pavić Septik poštovali međusobne radove).

Da li je ovo manga?

Ovo je pitanje teško odgovoriti – čak je teško i opredeliti se između „i da i ne“ i „ni da, ni ne“.

Dozvolite da pojasnim. Prvo ću to uraditi iz perspektive Gajića. Neosporiva je činjenica da je Gajić svoj stil gajio (jerbo mu tako prezime nalaže) kao mešavinu francuskog, američkog i japanskog stila. Uvek će istaći kako su ga Katsuhiro Otomo i Masamune Širou još kasnih devedesetih inspirisali da svoje radove koncipira drugačije, što ga je još onda odvojilo od ostalih srpskih autora i već ranih 2000-ih mu donelo uspeh. Ali, kad sam ga pitao o ovome, sam Gajić je izričito naglasio da ovo nije manga. Štaviše, citiraću ga od reči do reči:

„To je bila moja ideja, s obzirom da film liči na horor animu. Ali ne bih da se tumači kao manga. Pitali su me već više puta zašto se ne čita naopačke? Rekoh, zato što to nije manga već srpski strip malog formata.“

Međutim, u promotivnim tekstovima na prodajnim platformama, kao i u izvesnim tekstualnim prilozima koji su izašli pride, „Kralj ničega“ se zavodi kao manga. Evo sleduje i tačan citat:

„Zahvaljujući vanrednoj crtačkoj spospobnosti, duhovitosti, darovitosti i upornosti Alekse Gajića, koji je ne samo jedan od retkih prijatelja koji su mi se našli nakon mamine smrti već i zaista fenomenalan umetnik, bogatjii smo za još jedno grafičko izdanje i mangu…koja je istovremeno svedočanstvo naših kukavičluka, društvenih poraza i nedostatka iskrenosti…“

U službi te iskrenosti koja nedostaje, ne mogu da izostavim da je ovaj citat potekao upravo od Nenada Džonija Rackovića – u uvodnom tekstu stripa „Kralj ničega“.

Izvor: Kulturni centar Beograd
Crtež: Aleksa Gajić

Dakle, jedan autor tvrdi da nije manga, drugi autor tvrdi da jeste. Pritom je reč o pripovedanju koje definitivno nije u maniru japansog stripa, ali sa crtačkim stilom koji jeste inspirisan mangom u svom formativnom periodu. Vidite na koje me muke stavlja strip ponekad!

No, opredelićemo se za neko solomonsko rešenje; reći ćemo da ovaj strip nije primer balkanske mange, ali ima njenu DNK. Ili evo čak i kraćeg izraza – manga-adjacent®©™. (izraz osmislio Ivan Veljković; sva prava zadržana). Time smo nakratko spustili prašinu oko ovog gorećeg pitanja, pa možemo da se bacimo na zaključnu reč.