“Irac” 

Martin Skorseze kaže da holivudski studiji nisu bili zainteresovani za njegov mafijaški film Irac.

„Nikog više ne interesuje da snima film sa mnom i Bobom [Robert De Niro]”, rekao je on. „Mislim da prosto misle da ne postoji publika za to.”

Možda. Mada pretpostavljam da su prvo izveli računicu.

Mislim, ako ste direktor velikog studija i dođe vam jedan od najvećih filmskih režisera da vam predloži ideju da snimi film u žanru kojim već vlada i to sa Robertom De Nirom, Al Paćinom i Džoem Pešijem u glavnim ulogama – saslušali biste ga, zar ne?

Mislim da se sve svelo na novac i opreznost. Sva tri glavna glumca su u sedamdesetim godinama, što nije problem samo po sebi, ali veći deo filma posvećen je periodu u kom su njihovi likovi u kasnim tridesetim, ranim četrdesetim.

Nema te šminke koja može da sakrije te bore. Odbačena je ideja o mlađim glumcima koji bi ih zamenili. Digitalno podmlađivanje bilo je jedina opcija, ali ono nikad pre nije rađeno onako kako je to Skorseze tražio: bez zelenog ekrana, bez kaciga koje prenose sliku. Za Skorsezea je trebalo pronaći sasvim novu tehnologiju.

Suviše rizično, možda. Hoće li funkcionisati? Hoće li koštati čitavo bogatstvo? Hoće li glumci sarađivati? U priču se ubacio Netfliks i na sva tri pitanja odgovorio potvrdno. Ali i pored svih tih veoma skupih visoko tehnoloških trikova, Irac je izrazito film stare škole koji govori o pola veka mafijaških intriga u posleratnoj Americi.

Klasični Skorseze, moglo bi se reći. I on to i jeste, do određene mere. Automobili dramatično lete u vazduh, mnogo je hladnokrvnih ubistava, a detaljima je poklonjeno puno pažnje i to sa dušom istoričara i okom umetnika.

Irac je predivno snimljen film. Takođe je i veoma spor.

Počinje dugom sekvencom u staračkom domu koja na kraju stiže do našeg ostarelog naratora Frenka Širena (Robert De Niro), Irca iz naslova. On je narator koji nas vodi kroz priču uz pomoć flešbekova. Tu nas čeka podmlađeni De Niro koji od američkog vojnika postaje pensilvanijski gangster – lak na okidaču – koji radi za mafijaškog dona Rasela Bufalina (Džo Peši).

Skorseze kaže da je morao mnogo da nagovara Pešija da odloži štapove za golf i vrati se glumi. Za Martija i nas bilo je to pametno uloženo vreme. Pešijeva glumačka izvedba tihog, poslovno orijentisanog šefa organizovanog kriminala je izuzetna. Moraće da se desi nešto stvarno neverovatno da on ostane bez Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu.

Okosnicu filma čini putovanje na koje on polazi sa Frenkom (kog sve vreme zove „dečko”, bez i najmanje iskre podsmeha u oku) kako bi prisustvovao porodičnom venčanju. To je strukturalni mehanizam koji Skorsezeu omogućava da napravi sve potrebne digresije kojima će popuniti istorijat trojice povezanih protagonista: Frenka, Rasela i predsednika sindikata Džimija Hofe (Al Paćino).

Rasel pomaže Frenku da se zaposli kao Hofina desna ruka. Razgovor za posao vode preko telefona.

„Čuo sam da krečite kuće”, kaže Hofa.

„Da. I sam radim stolariju”, odgovara Frenk izmamivši Raselov sicilijanski osmeh odobravanja.

Ovo nije razgovor o popravkama. Šezdesetih, kad su se naveliko prisluškivali telefoni, američko podzemlje razvilo je vlastiti dijalekat: plaćene ubice bile su moleri. Oni koji su čistili za njima, radili su kao stolari.

To je ključni razgovor filma kojim se uspostavlja zločinački trougao, hijerarhija među protagonistima i odnosi koji će se dalje razviti. Paćino je odličan, mada ga donekle minira proces podmlađivanja zbog kog, s vremena na vreme, više liči na britanskog TV voditelja Larija Grejsona nego na žilavog vođu sindikata.

De Nira je takođe tehnologija izneverila, što je šteta jer je u vrhunskoj formi. Facijalne izmene su u redu, funkcionišu. Ali je i dalje u telu sedamdesetogodišnjaka i izgleda neskladno kad ukočenih kukova prelazi preko stena ili napada lokalnog prodavca, ruku prilepljenih uz telo.

Nije katastrofa, ali izgleda čudno: smeta i skreće pažnju sa inače prvoklasnog filma koji se prilično nehajno odnosi prema vremenu. Zapravo, usporeni ritam deluje kao još jedan lik, darujući veoma specifičnu ličnost filmu, jednoj verziji istinite priče koju je izneo Čarls Brant, advokat i prijatelj Frenka Širena, kada je o njemu objavio knjigu.

Martin Skorseze kaže da film govori o „moći, ljubavi, izdaji i, na kraju, ceni koju plaćate za život koji vodite”. Rekao sam mu da mislim da je to i film o starosti, a legendarni autor mi je uputio pogled koji ne možete lako da zaboravite.

„Starosti?”, rekao je uzdignutih obrva.

„Da, govori i o procesu starenja”, rekao sam.

„Proces starenja”, govori on polagano i klima glavom. „Da, i o procesu starenja… [zastaje, smeši se], samo ne uplaši publiku koja ne želi da ide da gleda film o starosti.”

Slučajno pogođena slaba tačka. Možda je stav da je ovo film o starcima predstavljalo problem kad je reč o finansijama. Ko zna. Ali jeste tako. To je perspektiva iz koje je priča ispričana i racionalizovana: Širen je starac koji se suočava sa vlastitim sudnjim danom, poput kralja Lira: ne prisećajući se dve svirepe ćerke, već dvojice moćnih gospodara kojima je služio.

To je priča o podeljenoj lojalnosti koju smo već čuli, od komedije del arte iz 18. veka do hit predstave Nacionalnog teatra Jedan čovek, dva gospodara. To su bile komedije, a Irac nije, ali ne bi bilo pogrešno očekivati da će se Netfliks grohotom smejati na putu do banke sa hitom koji je Holivud odbio.

Vil Gomperc

BBC News na srpskom

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Al Pačino, Džo Peši, Film, Irac, Martin Skorseze, Netfliks, Robert De Niro