ГЛАВА II.

Јустинијанова владавина и грчко царство у VI веку (518-610 г.)

Ступање на престо Јустинове династије

518 г, по Анастасијевој смрти, једна доста мрачна сплетка уздиже на престо Јустина, главног заповедника гардиских трупа. Он је био сељак из Македоније и дошао је око педесет година раније у Цариград да потражи срећу, добар војник, али веома необразован и без икаквог искуства у пословима. Тако би томе скоројевићу, који је, у позној старости од скоро 70 година, постао оснивач династије, прилично тешко падала власт до које је уздигнут да није имао поред себе, као саветодавца, свога сестрића Јустинијана.

Пореклом, као и Јустин, из Македоније, – романтично предање које је од њега направило Словена постало је доцније и нема никакве историске вредности – Јустинијан је рано дошао у Цариград, на позив свога ујака, у ту је био васпитан потпуно у римском и хришћанском духу. Он је имао смисла за послове, зрео дух, израђен карактер, све што је било потребно да постане помоћник новог господара. И он је, у ствари, владао од 518 до 527 г. место Јустина, очекујући да влада сам у своје име од 527 од 565 г. Тако, скоро пола века, Јустинијан је управљао судбином источног-римског царства и утиснуо је добу, над којим се уздиже његов моћни лик, тако дубок печат да је само његова воља била довољна да прекине природни развој који је вукао царство ка Истоку.

Под његовим утицајем, од самог почетка Јустинове владавине, јавио се нов политички правац. Прва брига цариградске владе била је да се измири са Римом и да учини крај шизми, и Јустинијан, да би потврдио савез и пружио папи залогу своје верске ревности, пуне три године (518-521 г.) страховито је прогонио монофизите по целом Истоку. Услед приближења Риму нова династија је била оснажена. Осим тога, Јустинијан је умео, врло вешто, да предузме потребне мере да би влади осигурао трајност. Он уклони из ње Виталијана, свога најопаснијег противника; нарочито је учини омиљеном помоћу поклона и сјаја којим је окружи. Али, од тог тренутка, Јустинијан је маштао о нечем много већем: он је увиђао важност коју је могао имати за његове будуће циљеве обновљени споразум са папством; због тога је папи Јовану – првом папи који је посетио Нови Рим – приредио 525 г. величанствен дочек у престоници; он је осећао колико ће се такво држање допасти Западу и на какво ће неизбежно поређење навести између побожних царева који владају у Цариграду и варварских господара аријеваца који владају у Африци и Италији. На тај начин он је припремао велике планове које ће остварити када, по Јустиновој смрти 527 г., буде добио сву власт у своје руке.

Јустинијанов карактер, његова политика и његова околина

Јустинијан ни у чему не личи на владаоце из V века који су му претходили. Овај скоројевић, попевши се на престо Цезара, хтео је да буде римски цар, и он је био, заиста, последњи по реду од великих римских царева. Ипак, и поред неоспорних његових особина, као што су вредноћа и љубав према раду, – један дворанин називао га је “царем који никада не спава” – и поред стварне бриге око поретка и искреног старања око добре администрације, Јустинијан би, због свога зазирућег и суревњивог деспотизма, због своје детињасте таштине, због своје збуњене делатности, због своје често неодлучне и слабе воље, посматран у целини, изгледао прилично осредњи и неуравнотежен владалац да дух у њему није био велики. Овај сељак из Македоније био је истакнути претставник двеју значајних идеја: царске и хришћанске; и пошто је имао те две идеје његово име остаје бесмртно у историји.

Сав прожет споменима на римску величину, Јустинијан је маштао да обнови римско царство онакво какво је оно било некада, да поврати ваљаност незастаримим правима која је Византија, као наследница Рима, задржала над западним варварским краљевинама, да успостави јединство римског света. Наследник Цезара, он је хтео да буде, као што су они били, живи закон, најпотпуније оваплоћење неограничене власти, а тако исто и непогрешни законодавац и новотар који се брине о добром поретку у монархији. Најзад, из гордости коју му је уливао његов царски положај, он је хтео да га улепша свим могућим сјајем и велелепношћу; величанственошћу грађевина, дворском раскоши, мало детињастим начином којим је назвао, по своме имену, Јустинијановим тврђаве које је саградио, вароши које је изнова подигао, судове које је установио, он је хтео да овековечи славу своје владавине и да покаже, како је он говорио, својим поданицима колико су несравњиво срећни што су се родили у његово доба. Он је маштао још више. Божји изабраник, његов земаљски претставник и наследник, он стави себи у задатак да буде поборник православља, било у ратовима које је предузимао и чије је верско обележје неоспорно, било у великом напору који је уложио да рашири по целом свету православну веру, било у начину којим је управљао црквом и сузбијао јерес.

Целог свог живота он је радио на остварењу тога славољубивог и величанственог сна, и имао је срећу да за помагаче на том послу нађе веште министре као што су били правник Трибонијан или преторски префект Јован Кападочанин, добре војсковође као Велизара и Нарзеса, а нарочито изврсног саветника у лицу “врло пречасне супруге коју му је Бог подарио”, оне коју је волео да назива “својом најмилијом дражи”, царице Теодоре. Теодора је такође била скоројевићка. Ћерка једног чувара медведа у Хиподрому, она је, ако треба веровати Прокопијевим оговарањима у његовој Тајној историји, саблажњавала савременике својим животом познате глумице и својим срамним пустоловинама, а још више када је освојила Јустинијаново срце, успела да је он узме за жену и заједно са њим се попела на престо. Извесно је да је она све до своје смрти – умрла је 548 г. – имала свемоћан утицај на цара и да је управљала царством колико и он, а можда и више. То је долазило услед тога што је ова велика славољубивица, поред својих мана, – волела је новац, власт, и, да би сачувала престо, била је често вероломна, сурова, неумољива у својој мржњи, – имала изванредних особина, енергију, одлучност, јаку и одважну вољу, мудар и проницљив политички дух и можда правилнији поглед на ствари него њен царски супруг. Док је Јустинијан маштао да наново освоји Запад и да оснује на савезу са папством обновљено римско царство, дотле је она, као права оријенталка, управљала поглед према Истоку са тачнијим осећањем стварности и неопходности. Она је хтела да стиша верске распре које су биле штетне по спокојство и моћ царства, да подесним уступцима и знатном трпељивошћу придобије отпадничке народности, као што су биле оне у Сирији и Мисиру, и да, по цену раскида са Римом, поврати снажно јединство источне монархије. Можда би царство какво је она замишљала, збијеније, једнородније, моћније, боље одолело нападима Персијанаца и Арабљана. У сваком случају њена се рука осећала свуда, у управи земље, у спољним односима, у верској политици; и данас још, у Св. Виталу у Равени, на мозаицима који красе задњи полукружни део цркве, њен лик, у свем сјају владалачке величанствености, достојно стоји према лику Јустинијановом.

Јустинијанова спољна политика

У доба када је Јустинијан ступио на власт царство се још није било опоравило од озбиљне кризе у којој се налазило од краја V века. За време последњих месеци Јустинове владавине Персијанци, незадовољни продирањем царске политике на Кавказ, у Јерменску, на границама Сирије, бејаху наново отпочели рат, и услед тога најбољи део византиске војске није се мицао са Истока. У земљи борбе између Зелених и Плавих одржавале су опасно политичко вреше које је још више погоршавала жалосна подмитљивост државне администрације и незадовољство које је отуда произилазило. Јустинијан се на првом месту бринуо да отклони ове тешкоће које су успоравале извршење његових славољубивих снова у погледу Запада. Не увиђајући, или не желећи да увиди, величину опасности која му је претила са Истока, он потписа са персиским краљем, по цену широких уступака, мир 532 г., после кога је могао потпуно да располаже својом војном снагом. S друге стране, он оштро угуши унутрашње немире када, у јануару 532 г., страшна буна, која је – према лозинци побуњеника – сачувала име Ника (“победа”), испуни Цариград за време читаве једне недеље пламеном и крвљу. У тим бурним данима, када му умало не пропаде престо, Јустинијан има да захвали за свој спас нарочито храбрости Теодориној и енергији Велизаревој. Али, у сваком случају, суровост којом је угушена буна (тле Хиподрома било је прекривено са 30,000 лешева) имала је за последицу да за дуго времена поврати ред у престоници и да начини царску власт неограниченијом него икада. 532 г. Јустинијан је имао одрешене руке.

Обнављање царске моћи на Западу

Стање на Западу било је повољно по његове планове. У Африци као и у Италији становништво, над којим су владали варварски и јеретички господари, жељно је ишчекивало обнављање царске власти; а углед царства био је толики да су и сами вандалски и источноготски краљеви признавали законитост византиских потраживања. Из тих разлога нагло опадање варварских краљевина остављало их је немоћним према Јустинијановим нападима, а њихове међусобне размирице спречавале су их да се удруже против заједничког непријатеља Када је, 531 г., насилничко поступање Гелимерово пружило византиској дипломатији прилику да посредује у Африци, Јустинијан, поуздајући се у опасно ратно оруђе које је претстављала његова изврсна војска, није нимало оклевао, жељан да истовремено ослободи афричке католике од “аријевског сужањства” и да поврати вандалску краљевину под скут царског јединства. 533 г., са војском од 10 000 пешака и од 5 до 6.000 коњаника, Велизар се укрца у Цариграду: рат је био исто толико кратак колико победоносан. Потучен код Децима и Трикамара, Гелимер, опкољен при ликом свог повлачења у планину Папуу, би приморан да се преда (534 г.). За неколико месеци неколико коњичких пукова – јер су они одиграли пресудну улогу – уништише, против сваког очекивања, Гензерихову краљевину. Победнику Велизару би приређен у Цариграду триумфалан дочек. Међутим, иако је било потребно још петнаест година (534-548.) да се савладају устанци Бербера и побуне најамничких и разузданих царских трупа, Јустинијан је ипак могао да се поноси да је повратио највећи део Африке и да гордо узме надимке “Вандалски” и “Африкански”.

Источни Готи из Италије мирно су посматрали уништавање вандалске краљевине. Ускоро је и на њих дошао ред. Убиство Амаласвинте, Теодорихове ћерке, од стране њеног мужа Теодаха (534 г.) пружило је Јустинијану прилику да се умеша; али овога пута рат је био тетки и дужи. Велизар је успео да покори Сицилију (535 г.), да заузме Напуљ, затим Рим, где је издржао против војске новога краља Источних Гота, Витигеса, чувену опсаду која је трајала целу једну годину (од марта 537 г. до марта 538 г.); успео је затим да освоји Равену (540 г.) и да пред царске ноге доведе Витигеса као сужња. Готи се прибраше тек под, вођством окретног и одлучног Тотиле. Велизар, поново послат у Италију са недовољним снагама, претрпе бедан неуспех (544-548 г.); била је потребна енергија Нарзеса да се сломи код Тагине (552 г., отпор Источних Гота, да се сатру у Кампанији последње варварске гомиле (553 г.), да се Полуострво очисти од франачких руља Леутариса и Бутилина (554 г.). Морало је протећи двадесет година док Италија није наново освојена. И овога пута Јустинијан је био прерано поверовао да је освојење довршено; због тога можда није на време учинио потребан велики напор да једним ударцем разбије снагу Источних Гота; предузето је помоћу малог броја војске – једва двадесет пет или тридесет хиљада војника – да се Италија поново стави под царску власт, и рат се према томе бедно развлачио.

И у Шпанији Јустинијан је искористио околности да се умеша у борбе око престола краљевине Западних Гота (554 г.) и да освоји југоисточни део. Захваљујући тим срећним ратовима Јустинијан је могао ласкати себи да је остварио свој сан. Због његовог упорног славољубља Далмација, Италија, цела источна Африка, јужна Шпанија, острва у западном делу Средоземног Мора, Сицилија, Корзика, Сардинија, Балеарска Острва, бејаху поново ушли у склоп римског јединства; пространство монархије било је скоро удвостручено. Заузећем Септема царева власт се простирала чак до Херкулових Стубова, и, ако се изузме део приморја који су држали Западни Готи у Шпанији и Септиманији и Франци у Прованси, Средоземно Море је опет било постало римско језеро. Разуме се да ни Африка ни Италија нису ушле целим својим некадашњим пространством у склоп царевине; поред тога, оне су биле исцрпене и опустошене дугогодишњим ратовима. Ипак, та су освојења неоспорно увећала углед и славу царства, и Јустинијан је све чинио да их одржи. Од освојене Африке и Италије образоване су, као некада, две преторске префектуре, а цар се трудио да пружи становништву тачну слику царства онаквог какво је оно раније било. Средства предузета за поправку стања у тим крајевима ублажише делимично невоље створене ратом. Одранбене мере предострожности – оснивање великих војних заповедништава, устројство војних пограничних области (limites) које поседоше нарочите, граничарске, трупе(limitanei), подизање моћне мреже тврђава, – осигураше безбедност земље. Јустинијан се могао похвалити да је успоставио на Западу онај савршени мир, онај “савршени поредак”, који му се чинио као обележје једне у правом смислу просвећене државе.

Ратови на Истоку

На несрећу, та велика предузећа беху исцрпла царство и одвратила пажњу од Истока. Исток се освети на најстраховитији начин. Први персиски рат (527-532 г.) био је само навештење опасности која је претила. Пошто ниједан од двојице противника није хтео потпуно да загази, битка је остала нерешена; Велизарева победа код Даре (530 г.) била је изравнана његовим поразом код Калиника (531 г.), и с обе стране су се пожурили да закључе један несигуран мир (532 г.). Али нови персиски краљ Хозроје Ануширван (531-579 г.), предузимљив и славољубив, није био човек који би се задовољио таквим исходом. Видећи Византију заузету на Западу, узнемирен нарочито намерама о светском завојевању које Јустинијан није крио, он, 540 г., упаде у Сирију и опљачка Антиохију; 541 г. освоји Лазику и заузе Петру; 542 г. пороби Комагину; 543 г. потуче Грке у Јерменској; 544 г. опустоши Месопотамију. Сам Велизар био је немоћан да га победи. 545 г. морало је бити склопљено примирје, које је било неколико пута обнављано, а 562 г. потписан мир на педесет година, којим се Јустинијан обавезао да ће плаћати данак персиском краљу и да неће вршити никакву верску пропаганду на персиском земљишту. Ма да је по ту цену сачувао земљу Лаза, стару Колхиду, персиска опасност, после овог дугог и кобног рата, није била нимало умањена.

За то време, у Европи, граница на Дунаву попуштала је под навалама Хуна који су, 540 г., пустошили по Тракији, Илирику, Грчкој до коринтског земљоуза, и допирали скоро до самог Цариграда; Словена који су, 547 г. и 551 г” пљачкали по Илирику, а 552 г. загрозили Солуну; поново Хуна која су се, 559 г., појавили пред Цариградом који спасе с великом муком храброст старог Велизара. Осим њих почели су се појављивати и Авари, дрски и опасни. Истина је да се ниједан од ових упада није завршио трајним насељењем каквог страног народа у царству, али је Балканско Полуострво због њих ипак много пропатило. Царство је скупо плаћало на Истоку победе које је Јустинијан односио на Западу.

Одбранбене мере и дипломатија

Јустинијан се, међутим, на Истоку као и на Западу, трудио да осигура одбрану и безбедност земље. Оснивањем великих војних заповедништава које је поверио magistri militum – има (врховни војни заповедници) и стварањем, на свима границама, војних пограничних области (limites) које су запоселе нарочите трупе (limitanei), он обнови према варварима оно што се раније звало “претстража монархије” (praetentura imperii). Али је нарочито подигао на свима границама непрекидан ланац утврђења која  аузеше све стратегиске тачке и образоваше неколико узастопних брана против упада; иза њих, ради веће сигурности, цело земљиште би покривено тврђавицама. И данас још налазе се на многим местима рушевине тих градића који се уздизаху на стотине у свима провинцијама царства, и оне изврсно сведоче о величини напора којим је, према Прокопију, Јустинијан стварно “спасао монархију”.

Најзад, византиска дипломатија, допуњујући војну делатност, трудила се да осигура, у целом свету, углед и утицај царства. Вештим дељењем новца и наклоности, великом умешношћу да међусобно завади непријатеље царства, она је доводила под византиску власт и чинила безопасним варварске народе који су били у сталном покрету на границама монархије. Помоћу верске пропаганде она их је уводила у круг византиског утицаја. Верски проповедници, који су преносили хришћанство са обала Црнога Мора на абисинске висоравни и у сахарске оазе, били су једна од најзначајнијих црта грчке политике у средњем веку. На тај начин царство је постало покровитељ ових подложних народа: Арабљана из Сирије и Јемена, Бербера из северне Африке, Лаза и Цана на границама Јерменске, Херула, Гепида, Лангобарда, Хуна на Дунаву, чак и франачких владара из далеке Галије где се, по црквама, молило за римског цара. Цариград, у коме је Јустинијан раскошно дочекивао варварске влаодаоце, чинио се као престоница света. И ма да је, за време последњих година своје владавине, остарели цар пустио да се унесе расуло у војне установе и налазио велико задовољство у смицалицама прескупе дипломатије која је, раздајући новац варварима, истовремено изазивала у њих опасну похлепу, истина је и то да су, докле је год царство било довољно јако да се брани, његову дипломатију, потпомагану војном силом, савременици сматрали чудом од смотрености, лукавости и промућурности; упркос огромним жртвама које је монархија поднела због претераног славољубља Јустинијановог, сами његови опадачи признали су да је “природна улога сваког владара племенитог духа да тежи да увећа царство и да га учини славнијим” (Прокопије).

Јустинијанова унутрашња владавина

Унутрашња управа царства задавала је Јустинијану исто толико бриге као и одбрана земље. Хитно административно преустројство наметало се његовој пажњи. Опасна верска криза захтевала је његово старање.

Законодавно и административно преустројство

Поредак у монархији био је у највећем степену поремећен. Чиновништво је било подмитљиво и искварено; неред и беда владали су у провинцијама; судови, захваљујући нејасности закона, били су самовласни и пристрани,; а једна од најозбиљнијих последица оваквих прилика била је у томе што су се порези веома слабо утеривали. Јустинијан је исувише волео ред, желео административну централизацију, а такође се и бринуо о јавном добру, да би могао да трпи овакво стање. Он предузе, дакле, двоструко преустројство. Да би дао царству “одређене и утврђене законе”, он повери своме министру Трибонијану велики законодавни посао. Одбор, који се састао 528 г. ради измене Законика, скупи и среди у једном зборнику најважније царске законе који су обнародовани од времена цара Адријана. Тако је постао Јустинијанов Законик, који је објављен 529 г. и чије је ново издање изишло 534 г. Затим су настале Дигесте или Пандекте, у којима је друга једна комисија, именована 530 г., прикупила и средила мишљења повађена из списа великих правника из другог и трећег века, огромно дело које би довршено 533 г. У Институцијама бише укратко изложени у виду приручника, намењеног потребама студената, основи новога права. Најзад, зборник нових одлука (Новеле) које је издао Јустинијан између 534 г. и 565 г. допуни величанствени споменик познат под именом Corpus juris civilis. Јустинијан је био толико поносан на ово велико законодавно дело да је забранио да се у њ убудуће дирне или да се оно мења ма каквим објашњењима, и наредио је да, у преуређеним правничким школама у Цариграду, Бејруту, Риму, оно буде стална основа правничке обуке. И заиста, поред несумњивих недостатака, поред журбе у раду чије су последице биле понављања и противречности, поред тога што су најлепши споменици римског права били у њему жалосно раскомадани, то је било једно веома велико дело, једно од најплоднијих по напредак човечанства. Ако је Јустинијаново право ударило темеље неограниченој власти царевој, оно је такође, у средњевековном свету, сачувало на Западу појам о држави и начела друштвеног уређења. Оно је, осим тога, прожимајући новим духом хришћанства суровост старог римског права, унело у закон дотада непознато старање о друштвеној правди, о јавној моралности и о човечности.

Да би поправио администрацију и правосуђе Јустинијан је, 535 г., обнародовао две велике уредбе у којима је оцртао чиновницима нове дужности које им је наметнуо, препоручујући им изнад свега највећу исправност у управљању поданицима. Истовремено, цар је укинуо куповање положаја у служби, повисио је плате, избацио је непотребна знања и установе, сјединио је, у читавом низу провинција, да би поредак у њима био боље осигуран, грађанску и војну власт: ово је претстављало припрему за преображај који је био од значајних последица по административну историју царства. Он је преуредио судску администрацију и престоничку полицију; дао је великог полета у целом царству јавним радовима, градио је путове, мостове, водоводе, купатила, позоришта, цркве, и са нечувеном раскоши наново подизао Цариград који је делимично био разорен за време побуне из 532 г. Најзад, смотреном економском политиком, Јустинијан се трудио да развије индустриско богатство и трговачку радиност царства1) и, по навици, хвалио се “да је држава, захваљујући његовим величанственим замислима, поново процветала”. У ствари, и поред цареве добре воље, административно преустројство није успело. Огромни расходи и стална потреба за новцем која је отуда произилазила проузроковаше страховито пореско оптерећење које сроза царство у беду и исцрпе га. Једина
добра ствар тога великог напора за преображајем било је укидање 541 г. конзулског звања ради штедње.

Верска политика

Као и сви цареви који су, после Константина, дошли на престо, и Јустинијан се занимао црквом, колико из наклоности према богословским распрама толико и из државних разлога. Он се, да би истакао своју побожну ревност, жестоко борио против јеретика, 529 г. наредио је да се затвори атински универзитет на коме се потајно налазило неколико професора незнабожаца, озбиљно је прогонио отпаднике. Он је хтео, осим тога, да управља црквом као господар, и у замену за заштиту и доброчинства којима ју је обасипао наметнуо јој је самовласно и грубо своју вољу, прогласивши се отворено “царем и свештеником”. Ипак, више пута није умео да се снађе. Да би остварио своје намере на Западу било му је потребно да очува успосветљену слогу са папством; да би обновио на Истоку политичко и морално јединство морао је да штеди монофизите, још увек многобројне и моћне у Мисиру, Сирији, Месопотамији, Јерменској. Налазећи се између Рима, који је захтевао осуду јеретика, и Теодоре, која је саветовала повратак политици уније Зенона и Анастасија, цар, више пута, није умео да се одлучи; његова колебљива воља трудила се, у читавом низу противречности, да у овој дилеми пронађе помирљиво решење. Да би учинио по вољи Риму, он, једно за другим, дозволи да црквени сабор у Цариграду 536 г. искључи из цркве отпаднике, изазва против њих прогањања (537-538 г.), удари на тврђаву коју је за њих претстављао Мисир; а да би учинио по вољи Теодори, допусти монофизитима да обнове своју цркву (543 г.) и упе се да добије од папе, на петом васељенском сабору у Цариграду 553 г., заобилазну осуду одлука донетих на четвртом васељенском сабору у Халкедону. То је био спор о Трима поглављима2) који је, преко двадесет година (543-565 г.), држао царство у узрујаном стању и изазвао шизму у западној цркви, не повративши мир на Истоку. И поред велике суровости и самовоље које јс употребио против својих противника, од којих је папа Вигилије био најзнаменитија жртпа, Јустинијан није постигао никакав успех. Политика уније и трпељивости коју је препоручивала Теодора била је, без сумње, промишљена и мудра; због неодлучности Јустинијанове да се отворено определи, и поред његових добрих намера, погоршале су се једин отпадничке тежње Мисира и Сирије и увећала се њихова народна мржња против царства.

1) За време Јустинијанове владе два калуђера донеше из Кине, око 557 г., тајну о гајењу свилене бубе, која, дозвољавајући сирској индустрији да производи свилу, ослободи делом Византију од иностраног увоза.

2) Ово име долази отуда што се распра односила на изводе из дела трију богослова, Теодора Мопсвестиског, Теодорита Кирског и Иве Едеског, чије је учење сабор у Халкедону одобрио и против кога је Јустинијан издејствовао осуду да би угодио монофизитима.

Византиска цивилизација у VI веку

У историји византиске цивилизације Јустинијанова владавина обележава пресудно доба. Даровити писци, историчари као Прокопије и Агатија, Лован Ефески или Евагрије, песници као Павле Силенциар, богослови као Леонтије Византиски, наставили су, не без сјаја, грчку класичну књижевност, а у освит VI века Роман, “кнез мелода”, створио је побожно песништво, можда најлепши и најособенији израз византиског духа. Сјај уметности био је још дивнији. То је доба када се довршавао у Цариграду лагани развој који су припремале већ два века разне месне школе на Истоку, а како је Јустинијан волео велике грађевине, како је имао срећу да нађе одличне уметнике који ће извршити његове намере и како је био у могућности да им стави на расположење неисцрпна новчана средства, споменици из тога доба, права чуда од науке, смелости и раскоши, обележише у коначним делима врхунац византиске уметности.

Никада уметност није била разноврснија. плоднија, слободнија; сви начини грађења, сви обрасци зграда сретају се тада, базилике као Св. Аполинарија Нуово у Равени или Св. Димитрија у Солуну, цркве са полигоналном основом као Св. Сергија и Вакха у Цариграду или Св. Витала у Равени, грађевине у облику крста са пет кубета као црква Св. Апостола или многи неимарски радови од којих је Св. Софија, коју су сазидали измећу 532 г. и 537 г. Антимије Тралски и Исидор Милетски, неоспорно ремек-дело по особености плана, лакости склопа, мајсторској смелости распореда, вештини постигнуте равнотеже, складној лепоти размера. Духовита многобојност мрамора, танано израђени вајарски радови, мозаички украси на плавој и златној основи дали су унутрашњости ових грађевина јединствени сјај о коме се још и данас, у недостатку уништених мозаика у цркви Св. Апостола или једва видљивих под турским премазивањем у Св. Софији, може добити известан појам у црквама у Паренцу и Равени и на основу онога што је остало од дивних украса у цркви Св. Димитрија у Солуну. Свуда, у израђевинама од злата, тканине, слонове кости, у рукописима, појављује се исто обележје блиставе раскоши и свечане узвишености које означује стварање новог стила. Под сједињеним утицајем Истока и старога века византиска уметност, за време Јустинијана, доживела је своје прво златно доба.

Крај Јустинијановог дела (565-610 г.)

Ако се Јустинијанова владавина посматра у целини, не множе јој се одрећи неоспорна величина ни огромни углед који је монархија тренутно под њим уживала. Питање је ипак да ли та величина није била више привидна него стварна и да ли тај величанствени завојевачки напор, заустављајући природни развој источног царства, исцрпљујући га ради претераних тежњи, није му учинио, укупно узев, више зла него добра. У свима Јустинијановим предузећима увек је било велике несразмере између циља који је хтео да оствари и средстава којима је располагао за његово остварење; немање новца било је вечито зло које је успоравало најлепше планове и које је кварило најпохвалније намере. Да би се то зло отклонило морали су бити увећани порески намети до тачке када постају неподношљиви; а како је, осим тога, за време последњих година своје владавине, остарели Јустинијан све више занемаривао управљање пословима, положај монархије, када је он умро 565 г. у 87 години старости, био је потпуно очајан. У финансиском и војном погледу царство је било исцрпено; на свима границама указивале су се велике опасности; у унутрашњости земље углед власти био је ослабљен: у провинцијама због развитка великих феудалних поседа, у престоници због непрестаних сукоба између Зелених и Плавих; у борби за живот људи су прибегавали крајњим средствима; дубока беда владала је свуда; и савременици су се са запрепашћењем питали “куда су ишчезла богатства Ромеја (Грка)”. Пречишћавање се наметало: оно је било тешко и поразно. То су извршили Јустинијанови наследници: његов сестрић Јустин II (565-578 г.) Тиберије II (578-582 г.) и Маврикије (582-602 г.).

Они одлучно започеше нову политику. Одвраћајући се од Запада, где су, уосталом, Лангобарди својом најездом (568 г.) одузели од царства половину Италије, Јустинијанови наследници ограничише се да тамо створе чврсту одбрану оснивањем афричког и равенског егзархата. По ту цену могли су да сврате своју паљњу на Исток и да заузму према непријатељима монархије одлучнији став. Захваљујући предузетим мерама о преустројству војске, персиски рат, који је настављен 572 г. и који је трајао до 591 г., завршен је повољним уговором по коме је Византија добила персиски део Јерменске. У Европи, иако су Авари и Словени свирепо пустошили Балканско Полуострво, освајајући утврђења на Дунаву, опседајући Солун, претећи Цариграду (591 г.) и почињући чак да се трајно настањују, срећни успеси пренесоше коначно рат преко границе и донесоше до Тисе византиско оружје (601 г.).

На несрећу, унутрашња криза поквари све. Јустинијан је владао крајње апсолутистички; по његовој смрти племство се осили, тежње провинција за одвајањем понова оживеше, у циркуским странкама опет отпоче врење. A како је влада била немоћна да поправи финансиски положај, незадовољство се увећа, погоршано још и административним расулом и војничким побунама. Верска политика још више заоштри опште рђаво стање. После једног краткотрајног покушаја трпељивости започе право прогањање јеретика; иако је Маврикије учинио томе крај, с друге стране, незгодни сукоб који је допустио да избије између цариградског патријарха, који је полагао право на васељенску титулу, и папе Гргура Великог повећа стару мржњу измећу Истока и Запада. И поред својих стварних добрих особина Маврикије је, због претеране штедње, био веома неомиљен. Слабљење политичке власти омогућило је успех војничке побуне која попе на престо Фоку (602 г.).

Сурови војник, нови владалац је могао да се одржи само помоћу насиља (602- 610 г.); на тај начин је постигао да сасвим упропасти монархију. Хозроје II, иступајући као осветник Маврикијев, настави рат; Персијанци освојише Месопотамију, Сирију, Малу Азију. 608 г. били су у Халкедону, према Цариграду. У земљи су се ређале побуне, завере, метежи; цело царство вапило је за спасиоцем. Он дође из Африке. Ираклије, син картагинског егзарха, обори 610 г. Фоку и заснова нову династију. После скоро пола века потреса Византија је била нашла вођу да управља њеном судбином. Али исто тако, за то пола века, Византија се била постепено вратила ка Истоку. Преображај у смислу враћања ка Истоку, прекинут дугом Јустинијановим владавином, сада се све више ближио своме потпуном остварењу.

Јули 1919

Шарл Дил

prevod Radoslava Perovića, Beograd 1933

izdanje Gece Kona

Претходни наставак 

  D.O.M.I.N.E, Društvo, Istorija, Istorija Vizantijskog carstva, Justinijan, Šarl Dil