Aja Sofija između dve religije i jednog sna

Nema mnogo istorijskih mesta koja mogu da se pohvale time da ih godišnje poseti oko tri miliona ljudi. Znamenitosti poput Maču Pikčua u planinama Perua ili Akropolja u srcu Atine imaju upola manje posetilaca, a ipak predstavljaju mnogo poznatija mesta u svetu od pomenute istanbulske džamije. Šta to onda čini Aja Sofiju toliko zanimljivom turistima? Sigurno je jedan od faktora to što se Istanbul nalazi među najposećenijim gradovima na svetu i što je Aja Sofija, uz Topkapi palatu i Kapali čaršiju, svojevrstan „zaštitni znak“ ovog grada. Svako ko poseti Istanbul mora videti Aja Sofiju barem spolja, ali mnogi osećaju potrebu i da uđu unutra kako bi videli ostatke njene duge istorije i tragove istorije samog Istanbula.

Današnje zdanje se nalazi na ostacima ranijih crkava. Prva, poznata kao Magna Ecclesia ili Velika crkva, se nalazila na ovom mestu još od vladavine Konstancija II, sina Konstantina Velikog. Zvanično je počela da se koristi 360. godine i uz crkvu Sveta Irena, koja se nalazila u blizini, je bila glavna crkva Konstantinopolja. Danas ništa nije ostalo od ovog prvog zdanja jer je car Teodosije II naredio da se podigne nova crkva. Završena je 415. godine, ali ova crkva je imala drveni krov i izgorela je između 13. i 14. januara 532. godine, tokom Ustanka Nika koji je započeo nadomak njenih zidova. Sve što je ostalo je nekoliko kamenih delova, poput stubova, koji su danas izloženi u Istanbulskom arheološkom muzeju, nadomak Topkapi palate.

Ipak, ustanak je ugašen i car Justinijan I je odlučio da će na istom mestu podići novu crkvu koja neće ličiti na ranije. Biće mnogo veća, veličanstvena građevina koja će izazivati divljenje kod svih koji u nju uđu. Mermer se donosio iz celog carstva, imala je prvu kupolu koju drže pandantifi i mozaike ukrašene zlatom. Ovo neverovatno zdanje će postati najpoznatiji primer vizantijskog crkvenog graditeljstva i ujedno najveća pravoslavna crkva. Pored brojnih oštećenja koje će pretrpeti usled zemljotresa, Justinijanova crkva će ostati blistavi simbol moći Vizantijskog carstva, ali će ta moć postepeno opadati.

Tako tokom Četvrtog krstaškog rata, latinska vojska osvaja Konstantinopolj 1204. godine i pretvara Aja Sofiju u katoličku crkvu. Kao što je poznato, Vizantija više nikada neće postati ona sila koja je bila tokom kasne antike. Čak i nakon oslobođenja Konstantinopolja, ona će postepeno sve više gubiti na značaju. Gubiće teritoriju, samim tim će imati sve manje bogatstava i sve više se oslanjati na diplomatiju, umesto na vojnu prevlast. Uzdrmaće je i brojne katastrofe, poput Crne smrti. I tako, do sredine 15. veka sve što je ostalo od nekada moćne Vizantije, bili su Konstantinopolj i nešto malo zemlje oko njegovih velikih bedema koji će i sami uskoro pasti.

Mehmed II je u svojoj 21. godini uspeo da ostvari ono o čemu su prethodni sultani maštali. Zaslužio je nadimak „Osvajač“ jer je uspeo da osvoji Konstantinopolj, i time zauvek izbriše Vizantiju sa karte. Ipak, Mehmed nije bio samo genijalni vojni strateg, već i mudar vladar. Novoosvojeni grad je postao nova prestonica Osmanskog carstva i samim tim je počelo novo poglavlje u njegovoj istoriji, kao i u istoriji Aja Sofije. Iz nje se više nisu čula zvona već pozivi na molitvu – crkva je te 1453. godine pretvorena u prvu u džamiju u Istanbulu. Iako ovo nije bio jedini slučaj da muslimani preuzmu raniju bogomolju i pretvore je u džamiju, svakako je najpoznatiji primer.

Vekovima će Osmanlije nadograđivati, restaurirati i koristiti Aja Sofiju; sve do samog pada Osmanskog carstva početkom 20. veka ovo će biti jedna od najpoznatijih džamija na svetu. Ali, pad Osmanskog carstva nije značio kraj turbulentne priče već novu etapu. Aja Sofija je prvo služila kao hrišćanska crkva, potom kao katolička crkva, da bi na kraju bila džamija. U svakom trenutku njene duge istorije joj je pripisivan ogromni značaj, što će se nastaviti i padom Osmanskog carstva i usponom Republike Turske.

Aja Sofija, nekadašnji religijski simbol, će 1935. godine postati simbol nove ideologije na kojoj se temelji moderna Turska. Zbog velikog značaja za hrišćanstvo i islam, nju će 1935. godine Mustafa Kemal Ataturk, prvi predsednik i otac Republike Turske, proglasiti muzejom. Ovim činom ona nije više bila verski objekat određene religije, već simbol sekularnosti koju je Ataturk želeo da uspostavi u novoj državi. Aja Sofija je postala spomenik kulture koji je značajan za sve ljude bez obzira na njihovu veroispovest – mesto ispred kog se može uživati u muslimanskoj arhitekturi, ali unutar kog se mogu videti vizantijski, hrišćanski mozaici. Međutim, kako je postepeno umirao Ataturkov san o modernoj sekularnoj Turskoj, tako se na Aja Sofiji postepeno uočavala budućnost koja će ga zameniti.

Sve je počelo 2006. godine kada je odlučeno da se izdvoji jedna mala prostorija za molitve u okviru muzejskog kompleksa. Sedam godina kasnije, 2013. godine, je odlučeno da se sa minareta dvaputa dnevno, tokom popodneva, puštaju pozivi na molitvu. Uslediće i prva molitva u Aja Sofiji nakon više decenija 1. jula 2016. godine, a državni zvaničnici, uključujući i predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, su počeli da pozivaju da se muzej ponovo pretvori u džamiju. Kada se predsednik zalaže za tako nešto, jasno je da će se to i obistiniti, i tako je u julu 2020. godine odlučeno da će Aja Sofija ponovo biti džamija.

O ovom događaju su prenosili svi svetski mediji, jer iako je bio očekivan – ipak je bio neverovatno kontroverzan. Pitanja oko religije su uvek osetljiva, a to je bio slučaj i sa pretvaranjem muzeja u džamiju. Mnogi su se bunili iz različitih razloga, ali dominantni prigovori su bili na račun njene istorije. Aja Sofija je prvobitno bila crkva i zbog toga su mnoge znamenite ličnosti još i pre ove odluke turske vlasti pozivale da se ona pretvori u pravoslavnu crkvu. Međutim, sve te brojne kritike da je „bila crkva, pa džamija“ su pogrešne, jer je u pitanju zanemarivanje pravog problema – toga što se muzej pretvara u verski objekat bilo koje religije.

Praktično posmatrano, za prosečnog turistu u Istanbulu se ništa nije promenilo; najavljeno je da će obeležja hrišćanstva, poput mozaika, ostati u džamiji i prekrivati se samo tokom molitve, kao i da će ulaz u Aja Sofiju biti besplatan za sve, bez obzira na njihovu religiju. Dakle, ne samo da se ništa neće bitno promeniti, već će se Aja Sofija posećivati besplatno kada nije molitva, kao što je slučaj sa obližnjom Sultan Ahmedovom džamijom. Međutim, to ne znači da se ništa nije promenilo za čovečanstvo i kulturu, a da bi razumeli ovu promenu moramo pogledati šta zapravo predstavlja jedan muzej.

Kolekcije umetničkih dela, starina i vrednih predmeta su postojale još od antičkih vremena. Od renesanse pa nadalje je čak i bilo moderno da vladari, aristokrate, bogati trgovci i humanisti imaju svoje kolekcije, poznate kao kabineti kurioziteta, u kojima su čuvali sve; od prepariranih životinja, preko slika i skupltura, sve do artefakata. I istina, iz mnogih takvih vladarskih kolekcija će nastati prvi moderni muzeji u 18. veku, ali muzej i kolekcija vladara su dva potpuno odvojena pojma.

Kolekcija francuskog kralja je pripadala njemu – svi predmeti su bili vlasništvo vladara. Međutim, nakon Francuske revolucije od te kraljevske kolekcije će biti napravljen muzej. Luj XVI je 10. avgusta 1792. uhapšen i njegova kolekcija je prisvojena kao državna svojina od koje će tačno godinu dana kasnije, 10. avgusta 1793. godine, biti osnovan Muzej Luvr kao prvi narodni muzej Francuske. Iako je bila ista kolekcija, ona nije više bila vlasništvo jedne osobe – ona je pripadala svim građanima. Prepoznato je da ti predmeti imaju kulturnu vrednost i da zato treba da postoji ustanova u kojoj će biti izloženi, da bi svi u njima mogu da uživati; privatna kolekcija je postala javno dobro kojim se čuva nacionalno pamćenje.

Muzeji će se otvarati širom Zapada jer je zaživela ta ideja o ustanovi koja će čuvati predmete koji imaju kulturni, umetnički ili naučni značaj, kako bi u njima mogle sve naredne generacije da uče ili da uživaju. Britanski muzej, Ermitaž, Metropolitenski muzej umetnosti, Narodni muzej u Beogradu, svi muzeji su ustanove koje služe javnosti i čuvaju kulturno nasleđe. To i jeste razlog zašto odluka da se Aja Sofija pretvori u džamiju predstavlja užasan poraz za kulturu i demokratske ideale današnjeg sveta – time se poništava ideja da ovaj spomenik kulture pripada svima. Bez obzira da li bi bio pretvoren u crkvu ili u džamiju, takvom odlukom ovaj neverovatni spomenik kulture postaje vlasništvo jedne grupe, a ne svih ljudi.

Da, u njemu će posetioci isto kao i do sada moći da uživaju u mozaicima koji stoje vekovima, a moći će i da čuju poziv na molitvu kakav su vekovima slušali meštani Istanbula, ali jedna ključna stvar se promenila. Aja Sofija nije više oličenje humanističkog ideala; nije više blistavi primer toga da nije bitna religija kojoj nešto pripada, već da je spomenik nešto što se treba poštovati i čuvati zbog njegove kulturne vrednosti. Pretvaranje muzeja u verski objekat se iznosi da je kultura u pozadini, a religija ono što je bitno u društvu, i zbog toga danas kada se posmatra, Aja Sofija više nije oličenje Ataturkovog sna o modernoj sekularnoj državi. Ako išta, postala je podsetnik da taj san umire neverovatnom brzinom u Turskoj, ali nas podseća da je to slučaj i sa svetom.

Religija i tribalizam se vraćaju širom sveta poslednjih par decenija. Na vlast dolaze političari koji svoje države okreću „ka unutra“, a ne „spolja“. Ne naglašava se saradnja, već izolovanost. „Amerika prvo“ i Bregzit su obeležili preokret nastao u drugoj polovini decenije koja ostaje za nama. Religija dobija sve više mesta u javnom životu – Turska poništava svoju sekularnost, baš kao što je to radio Iran tokom 1980-ih. Kako na Istoku, tako i na Zapadu, što možemo videti i u odnosu prema Aja Sofiji. U prvi plan izbijaju verske kritike, a ne sekularni prigovori. U pozadini su kritike ljudi koji se pozivaju na sekularnost, poput Orhana Pamuka, a u prvom planu su glasovi hrišćanskih zajednica. Prigovori o opasnosti guranja religije iznad kulture i ideala sekularnosti se ne čuju od prigovora verskih vođa, poput ruskog patrijarha Kirila koji navodi da je ovaj potez „opasnost po celu hrišćansku civilizaciju“. Pravo pitanje o tome kojim principima želimo da se vodi društvo se gura u pozadinu dok se raspravlja o međureligijskim sporovima.

Kroz celu istoriju, Aja Sofija je bila oličenje promena koje su se dešavale na ovoj teritoriji. Prvo je bila simbol moći Vizantije, da bi potom postala simbol snage Osmanskog carstva koje će pretiti celoj Evropi. Sa osnivanjem Republike Turske je postala simbol principa na kojima se ova država temelji i ideala kojim ona i sve ostale države trebaju težiti, dok je danas pak simbol toga da se Turska sve više udaljava od tih principa i ideala. Aja Sofija podseća sve, u Turskoj i širom sveta, da polako zaboravljamo to da se ljudska kultura nalazi iznad pojedinačnih religija. Upozorava nas da zaboravljamo da se trebamo voditi principima sekularnog humanizma, a ne tribalizmom i verskim učenjima koji su dovodili do najrazličitijih sukoba kroz istoriju.

Kao i uvek do sada, pretvaranjem u džamiju, Aja Sofija je postala oličenje novog perioda u istoriji Turske.  Kako će ovaj period izgledati ne možemo znati. Koliko će trajati isto ne možemo znati. Ali, ono što moramo znati, čega se moramo podsećati, je opasnost koju predstavljaju ovakvi periodi koji se okreću ka religiji i naglašavanju razlika. Zato danas kada stojimo na trgu ispred Aja Sofije i posmatramo je vidimo više stvari – vidimo spomenik kulture kroz koji posmatramo celokupnu istoriju Istanbula, vidimo džamiju, ali vidimo i upozorenje da Turska i značajan deo sveta postepeno zaboravljaju na temelje na kojima je moderan svet podignut i zanemaruju ideale kojima taj svet treba da teži.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Društvo, Istanbul, Istorija, kultura, P.U.L.S.E, Politika, Religija, Turska