Čitajući o mladosti naših velikih pisaca Andrića, Crnjanskog, pa i Krleže… uvek se pitam koliko je bilo onih velikih potencijalnih i nerealizovanih talenata u našem narodu koji su izgoreli u velikim svetskim i nacionalnim požarima XX veka, a da nisu imali sreću da izbegnu klanicu I ili II svetskog rata, pošteđeni od slanja na front zbog neke plućne ili druge bolesti, a posle i od epidemija, kako je to bio slučaj sa Andrićem ili Crnjanskim, a o čemu – o toj njihovom putu na rubu požara – svedoče i njihova mladalačka dela Ex ponto, odnosno Dnevnik o Čarnojeviću.

 

U životu treba imati, pored svog talenta ili mudrosti, ponekad i sreće, kako nam to svedoči i Andrićev životni put, a koji, prikazujući Andrićev evropski život, potvrđuje i njegov najnoviji biograf, nemački novinar Mihael Martens. Andrić je naime, bio na neki način vrlo bliskom skoro direktno povezan sa okolnostima početka kako prvog, tako i drugog rata kod nas, ali je ipak kroz svu tu katastrofu i požar svetova, uspeo da prođe sa glavom na ramenu, ne sagorevši u ratovima, niti u svim tim promenama koje su ga zadesile – njega, bolešljivog sirotana, bez oca, jednog u majke – rođenog još uvek kao podanika otomanskog sultana, u mladosti podanika habsburškog cara, kasnije službenika i diplomatu jugoslovenske kraljevine, svedoka još jednog velikog rata, uz kombinovani građanski rat, i najzad, učesnika i saučesnika u izgradnji i razvoju Titove Jugoslavije…

 

Sa Martensovom knjigom, dobro prevedenom, dobili smo jednu izvrsnu, ne isuviše obimnu, ali sasvim dovoljno detaljnu i kvalitetnu knjigu o životu i delu našeg velikog pisca. Radi se o pedantno, na nemački način stilski odlično napisanoj životnoj priči koja se vrlo lako čita, u kojoj možemo da pratimo iz godine u godinu, odrastanje, sazrevanje, starenje i stvaralaštvo čoveka koji će postati ponos naše literature – velikog barda Balkana (moj izraz) i za kog njegov biograf Martens kaže da stoji ravnopravno, rame uz rame sa velikim piscima- nobelovcima XX veka poput Tomasa Mana, Hemingveja, Kamija, Markesa ili Orhana Pamuka. „Ja Andrića smatram svojim prethodnikom“ izjavio je Orhan Pamuk.

 

 

Priča o Ivi Andriću je priča o čoveku usamljeniku, osetljivom, povučeno i inteligentnom mladiću, koji se mučno ali strpljivo i uporno probijao kroz život ostvarivši lepu diplomatsku karijeru i o talentovanom piscu koji je relativno rano u životu pronašao svoj literarni glas, kako to tačno ukazuje Martens i koji je vrhunac literarne kreativnosti dostigao u svojim pedesetim godinama, stvarajući svoj literarni svet u teškim ličnim i društvenim okolnostima, tokom II svetskog rata. Iako je podosta iz života našeg jedinog nobelovca opštepoznato, činjenica je i da je Andrić bio vrlo diskretan, do krajnosti zatvoren čovek, koji nije voleo mnogo da priča o sebi niti da se o njemu mnogo priča, osim kada se radilo o literarnom delu.

napisao je Andrić još negde 1930. godine, dok je bio diplomata u usponu, koga su svi šefovi bez izuzetka, hvalili. Ali i privatno, Andrić je bio više nego diskretan, prolazeći kroz život na vrhovima prstiju, kako je slikovito napisao Martens. Stoga nam dobro dolazi ovakva lepo napisana sinteza, u kojoj je autor nastojao da pružuvži svoje viđenje velikog pisca, istovremeno koristeći sva raspoloživa dokumenta, Andrićeva pisma, lične zapise, zabeleške drugih, ali i brojne citate iz dela, zahvaljujući kojima možemo da iz velike blizine, skoro intimno pratimo i razumemo Andrića, njegovu složenu ličnost, zanimljivu karijeru i njegov usamljenički život, posvećen u prvom redu poslu i književnom pisanju.

Prateći život svog junaka, Martens piše i sa manje ili više uspeha i iz svog ugla – ugla stranca koji uglavnom dobro poznaje ono o čemu piše – o vremenu u kome je Andrić živeo, o Mladoj Bosni i sarajevskom atentatu, o jugoslovnskoj diplomatiji između dva svetska rata, o vremenu nacizma u Evropi, o užasima II svetskog rata na Balkanu, kao i o posleratnom, komunističkom periodu kome se nekadašnji kraljevski poslanik na svoj način pridružio i tokom kog je uspeo da postigne najveće literarne uspehe, od objavljivanja svojih velikih romana, do dobijanja zasluženih domaćih i međunarodnih priznanja. Iz mog ugla čini se da je negativno pristrasno prikazano doba Titove vladavine, kojeg Martens izričito ne voli.

 

Andrić je bio čovek gospodin, dostojanstven čovek, čiji povučeni melanholični karakter u suštini ne odgovara prosečnom dinarskom sangvinično-koleričnom mentalitetu sa naših prostora. On je, kako to pokazuje njegov biograf, znao da se na odgovarajući način postavi u „mračnim vremenima“ i pojedinim dramatičnim istorijskim okolnostima – bilo da se radilo o pregovorima o trojnom paktu sa Hitlerovom Nemačkom, o Andrićevom odbijanju da napusti svoje kolege i zemlju onda kada su mu Nemci nudili da slobodno ode u Švajcarsku ili o njegovom bojkotu svega što je bilo povezano sa kolaboracijom tokom II svetskog rata, uključujući i zabranu objavljivanja njegovih književnih dela. „Jedan evropski život u XX veku je značio i da ponekad treba znati da se zaobilaze ponori“ kaže s razumevanjem Martens, koji tokom cele biografije blagonaklono, nekad sa puno topline, a povremeno uz nešto ironije, tumači životne odluke svog junaka. „Jugoslovenstvo je bila ideja kojoj je celog života ostao dosledan“, objašnjava Martens politički kredo svog junaka koji dobrim delom objašnjava njegov odnos prema vlastima prve i druge Jugoslavije.

 

Iz biografije saznajemo masu detalja o čoveku Andriću, od toga da nije vole da javno govori, do imena njegovih književnih i drugih prijatelja i govorkanja i mišljenja koje je književna i „druga“ čaršija imala o njemu. Kada se radi o posleratnom periodu u životu Andrića, meni lično su bili posebno zanimljivi manje poznate okolnosti njegovog privatnog života, poput ženidbe i braka sa suprugom Milicom Babić (može se konstatovati da je čovek Andrić jednu vrstu lične sreće imao tek svojim kasnim šesdesetim i sedamdesetim godinama, tokom sedam godina braka sa Milicom) kao i okolnosti pod kojim je dobio Nobelovu nagradu za književnost (što je poseban istraživački doprinos koji ova knjiga ima) iz čega se, između ostalog, vidi da je: 1. Andrić već nekoliko godina pre dobijanja nagrade 1961. g. bio jedan od najozbiljnijih kandidata, da 2. Krleža nije nikad bio ozbiljniji konkurent Andriću za dobijanje Nobela, kao i da 3. Tito nije gajio neko posebno prijateljstvo prema Andriću, sa kojim je održavao samo protokolarno-kurtoazne kontekte (što Andriću očigledno nije teško padalo).

 

 

Martens kroz čitavu biografiju posvećuje veliku pažnju mnogim važnim Andrićevim delima, povezujući okolnosti i duhovno stanje autora sa samim delom. „Prošlost je plašt pod kojim Andrić često piše o sadašnjosti“ – ovo je ključ pod kojim Martens tumači Andrićeve tekstove ili rečenice. Martens ukazuje na sposobnost „poetskog zgušnjavanja“, kojim Andrić gole materijalne činjenice iz prošlosti pretvara u univerzalne, svakom pristupačne priče o Bosni kao „mitskom kontinentu“ gde su „senke veće i dublje nego u drugom svetu“. On dosta negativno piše o maladalačkom Ex ponto (sa čime se ja – DL – lično ne slažem) visoko vrednujući Andrićeve bosanske priče i novele. Sa posebnom pažnjom biografsko pripovedanje prožimaju brojni osvrti književno-analitičko-psihološko-antropološkog tipa, koji uključuju pripovetke poput Priče o vezirovom slonu, Mosta na Žepi i dr, Andrićeve tekstove o Goji, bosansku epsku „trilogiju“ (romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica) i dr. Posebno visoko su vrednovana i pozna Andrićeva dela: Omer paša Latas i Znakovi pored puta.

 

Zanimljivo je da je, pred smrt, odlazeći u bolnicu, Andrić sa sobom poneo knjigu Marka Aurelija, Misli. Samome sebi. I on je prošao život dostojanstveno i odmereno, živeći poput nekog antičkog stoika.