Joker (2019)
Svi smo mi, neko manje a neko više, gaženi životom – političarima, šefovima, „kolegama“ s posla, familijom, ljudima u prevozu i na ulici, partnerima (ko ih ima), nemanjem partnera (ko ih nema), decom (ko ih ima), nemanjem dece (ko ih nema) i sve tako, od kolevke pa do groba… Sve nas jebe mikro ili makro kosmos u kojem moramo da se borimo za egzistenciju, i svi smo, neko češće a neko (lucky bastard!) ređe, izazvani da pomislimo ili čak i izgovorimo legendarne reči: „Švima ćšu vam še osšvećiti!“ (mora s vrskanjem; bez toga to nije TO!)
I nek se prvi baci kamenom u pravcu najbližeg prozora onaj ko nikad nije poželeo, rečima Radovana III, „da pobijem govna i gotova stvar!“
Pa eto, Džoker je, pored ostalog, film i o tome – o luzeru koga gazi ko stigne, na razne načine ali sa sličnim učinkom, od keve s kojom, mator konj, živi u oronulom stanu, preko šefa i kolega na shitty poslu (klovnovsko majmunisanje na ulici u službi boga konzumerizma) pa do Hispano klinaca na ulici i japi degena u metrou.
A onda mu se – našem Džokeru (kršteno ime nebitno, u istoriju će ući sa nadimkom, baš kao Tito!) – desi jedna od onih how conveniently crappy sedmica u kojima se, u rasponu od 3-4 dana, desi čitav niz neprijatnih iskustava, gubitaka, razočarenja, premlaćivanja i ostaloga, što – pojačano krizom identiteta koju mu nestabilna i ne baš pouzdana keva usadi u mozak (naime, da je on možda potomak bogatuna koji ga je navodno začeo s kevom dok mu je ova radila kao sobarica) – i tako, sve to na gomili dovede do situacije koju je moj pokojni nastavnik istorije opisivao izrazom: „pa to je da čovek prsne na švajsovano mesto!“
A naš Džoker i nije baš nešto švajsovan, dapače; od prve scene on je očigledno oronuli i korodirani luzer, jadnik, slabić, jedno od onih stvorenja koja je život toliko često i intenzivno gazio da su donekle i oguglala a odnekle maltene sama kao da prizivaju: „Šljusni me preko face, nisam za bolje!“
Jasno je kuda to sve (jedino može da) vodi.
A to čak nije ni spojler, osim ako niste baš doslovno ZALUTALI u bioskop (i u 20. i 21. vek pride).
Mislim, ima li neko ko ne zna da je ovo „origin story“ o nastanku jednog od najgadnijih Betmenovih zlikovaca? Onoga iz naslova? Kojeg ste već ranije gledali u izvedbama Džeka Nikolsona i Hita Ledžera?
Digresija 1: jedan od problema ubedljivosti ove storije jeste to što je ova verzija Džokera toliko sjebana u startu, toliko nemoćna i jadna i socijalno nekompetentna, toliko robuje svojim simptomima da do pucanja zateže kredibilnost rezultata, naime, da će ovaj ovde sjebani šonja da, preko noći ili dve, izraste u super-vilana koji će ubrzo da zavodi slojevito osmišljene i organizovane orgije terora po čitavom Gotamu, a i šire!—
Dakle, jedna dimenzija užitka koji ovaj film pruža je katarza u onome kad zadugo-gaženi ustane pa krene da gazi svoje gazitelje.
Međutim, film je dovoljno pametan da se ne svodi na jeftinu, eksploatatorsku i moralno upitnu „Švima ćšu vam še osšvećiti!“ dimenziju (šta god neki po novinama i internetima kenjali, brinuli i prognozirali).
Mislim, da, okej, verovatno će biti ugnjetenih jadnika koji će u Džokeru videti svog kućnog sveca i slaviti ga ko krsnu slavu; i možda će u bliskoj budućnosti neki ugnjetavani luzeri po američkim školama zapucati na vršnjake a da im se potom u sobama pronađe dvd ovog filma; ali takve stvari su neizbežne, ma koliko bile žalosne, i ne možemo imati iole vrednu i zanimljivu i relevantnu umetnost ako stalno na umu imamo to kako će je labilne, ionako načete osobe primiti. Jer, kad bi se sve što se peva, piše i filmuje po takvima odmeravalo i upravljalo, ne bismo imali ni TAKSISTU (jedan od očiglednih uzora ovog filma) a kamoli nešto površnije stvari kao što je ovaj ovde DŽOKER.
Ipak, svaki iole zreo i pažljiv gledalac zapaziće da DŽOKER vrlo jasno i odgovorno tretira svoju pipavu tematiku: da, istina, zahvaljujući pre svega antologijskoj ulozi Hoakima Feniksa (evo da mu odma, sad i ovde, čestitam na Oskaru kojeg će za ovo dobiti!), film nas ubacuje u cipele tog jadnika i tera nas da dobrim delom saučestvujemo sa njim, čak i onda kad je pomalo zločest (prema onima koji su to zaslužili) – ALI nam takođe vrlo jasno, nedvosmisleno pokazuje koliko je taj lik sjeban, poremećen i opasan (npr. u odnosu sa samohranom mamicom malog bebirona u istoj zgradi, s kojom mašta da se spanđa), i koliko su njegove reakcije nekontrolisane i PRETERANE (npr. u iznenađujuće gadnoj splatter sceni s jednim kolegom koju neću spojlovati).
Film je jasan u povlačenju granice između nužne samoodbrane (kad ovaj upuca dvojicu napadača u metrou koji su krenuli da ga mlate), prekoračenja samoodbrane (kad puca onom trećem u leđa, tj. u dupe, dok ovaj beži) i čistog bolesnog sadističkog ekscesa (kad ga stigne, upuca u leđa, a onda ga još preko toga i overi dok sasvim ne isprazni pištolj). Ko, nakon tog trećeg, i dalje simpatiše Džokera, taj u startu nije bio normalan, i nije ga film „pokvario“.
Možda neki likovi tu nisu baš najsimpatičniji i moralno najčistiji (npr. komičar kojeg igra De Niro, u svojoj meta-epizodi), ali teško da bi iko normalan kazao da zaslužuju metak u čelo. Možda je i Džokerova (bolesna!) majka malkice kriva za njegovo stanje, ali ipak, come on… Nemojmo preterivati…
Digresija 2: Jedan od oblika užitka koji nudi ovaj film jeste, slično kao kod Tarantinovog HOLIVUDA…, igranje na predznanje s kojim publika ulazi na film, odnosno činjenica da i jedan i drugi film prikazuju relativno „malu“ pripremu za prilično velike docnije stvari. Kod T-a je to „veliko“ masakr Mensonovih degena koji visi nad čitavim filmom kao usud, kao Doom over Sarnath, kao Shadow over Innsmouth, i koji svojim mračnim tonovima (kojih smo unapred svesni) boji i ranije, naizgled nedužne, „male“ scene.
U DŽOKERU je to svest da će Jadnik koga gledamo izrasti u Super-Vilana, da će Šmokljan s kojim osećamo nešto sapatništva i saučešća, za kojeg često i navijamo, ubrzo postati Pomahnitali Zlikovac. I ta svest boji i brojne prethodne, naizgled „male“ scene, kao što je to interakcija sa bogatunskim „tatkom“ Vejnom u klozetu luksuznog bioskopa (gde se, nimalo slučajno, prikazuju Čaplinova MODERNA VREMENA), a još više – u beskrajno simpatično zločesto zabavnoj sceni kada Džoker načas sretne i interaguje sa svojim budućim nemezisom, Brusom Vejnom kao 10-godišnjim dečakom.
Digresija 3: uzgred, malo mi je čudan tajmlajn ovog filma. Ako Džoker ovde ima preko 40 godina (Hoakim ima 45!), a ako Brus istovremeno ima samo 10, dok mališa izraste u onu razvijotku Betmena (za jedno dve decenije), Džoker će dotad da bude deda u paralitičarskim kolicima a ne Super-Vilan s kojim će mlađahno Betmen-momče kolko-tolko ravnopravno da se maklja. —
…To sa predznanjem i meta-dimenzijom je, dakle, jedna krupna sličnost koju ova dva ovogodišnja odlična filma dele. Ono gde se bitno razlikuju, za moj groš, jeste sledeće: HOLIVUD je neujednačen film, koji sadrži i dobre, i vrlodobre, i odlične deonice, ali ima i povrh toga nekih 40-ak minuta suve genijalnosti (Span ranč + Šaron u bioskopu + čitava završnica i njen epilog). S druge strane, DŽOKER je mnogo ujednačeniji film, bez digresija, vrludanja, tupljavina, fetišističkih interluda i sumnjivo-relevantnih scena, ALI – nema, zaista, genijalnosti. Ima mestimične odličnosti u svojoj prilično uniformnoj, ravno namazanoj vrlodobrosti, i to je to. Tako mala razlika, reko bi neko površan, ali tako mnogo znači. Ne morate se slagati sa Dr Ghoulovom recepturom ali, za mene, dvije žlice genijalnosti u šerpi, pomešane sa dobrim, vrlodobrim i odličnim sastojcima, više vrede nego pun lonac homogene vrlodobrosti a BEZ one dvije (zlatne) žlice.
Šta je najodličnije u ovoj odličnosti? Odličan je prikaz jednog duboko neljudskog društva: svet ovog filma je bespoštedni kapitalistički exploatatorski svet u kome je iskorišćavanje fabrički ugrađeno, samopodrazumeva se pravo jednih ljudi da koriste druge, da ih ugnjetavaju, pa i da ih ismevaju za tuđu zabavu (kao što to „komičar“ De Niro čini sa zlosrećnim Džokerom). Svi likovi koje vidimo načeti su, iznureni tom pacovskom trkom (pa i doslovno, pošto je grad preplavljen pacovima) a Gotam je prikazan kao Beograd pod Vesićem, jedino što iz vazduha izgleda nešto lepše i pompeznije. Ali kad se siđe dole, među narod – to je ista ta rugoba, štroka, đubre, zaraza i haos, a ni (polu)svet koji dole vidimo nije ništa civilizovaniji i finiji od Beograđanoida i dođoša svih boja što im razrovanim ulicama špartaju.
Ukratko, ono što ovaj film vrlo lepo i pametno prikazuje nije samo puko „društvo me je učinilo takvim“; DŽOKER pokazuje mehanizme koji ne samo što stvaraju nego još i potpomažu i u prvi plan dovode ludake i klovnove. Nije ovo ekranizacija one sumnjive floskule „A HERO will rise!“ (iz GLADIJATORA, ali sasvim prikladne svakom standardnom superherojskom filmu); ovo je naličje toga, mnogo realnije i ubedljivije: „A PSYCHO will rise!“
Sad, psihoa uvek ima i uvek će ih biti kao nužnih nuspojava toga šta smo gde smo i kakvi smo; ALI, DŽOKER nam prikazuje svet u kojem jedan PSIHO može, prilično plauzibilno, da se popne na vrh i postane mastermajnd, zahvaljujući zdušnoj pomoći svih nivoa društva koji ga, svako na svoj način, podupiru i izdižu.
Ovde se, recimo, zločesto parodira lakoća s kojom se daju zloupotrebiti u načelu pozitivni pokreti – mase obespravljenog sveta isprva simpatišu sa klovnom koji je ubio trojicu zlih japija u metrou i rulja sad na face meće klovnovske maske (slično kao što to čini rulja u V FOR VENDETTA, ali i njihovi kopiketovi kasnije, u stvarnom životu). To je ovde naročito pregnantno, jer ovi pioni, ova beslovesna rulja doslovno sebe predstavlja kao KLOVNOVE, nesvesna da njome upravlja spoj slučaja i zlonamernosti. Pokret navodno liberalnih proletera koji misle da se bore za ljudska prava i pravednije odnose u društvu zapravo su izmanipulisana rulja komedijanata. A šala je na njihov račun, ponovo.
Pored solidnih socioloških uvida u ovom duhu, istakao bih psihološki momenat Džokerove neodoljivosti – ono što je pesnik (u međuvremenu postao najbolji drugar Pink bljuzgovizije) kazao antologijskim stihom: „Smejem se, smejem se, smejem se – a plakao bih“. To je scenaristički i rediteljski lepo osmišljeno i inscenirano, ali pre svega i iznad svega superlativno oživljeno Feniksovim performansom – taj lajtmotiv, koji od prve do poslednje scene viđamo: ono, kad ne znamo smeje li se ili plače. Kao ono u hororima ponekad kad niste sigurni da li grcanje i jaukanje koje čujete iza zida potiče od orgazmičkih užitaka ili od samrtnog ropca; tako i ovde, svako malo imate situaciju da čujete pa i vidite čoveka za koga vam nije smesta očigledno da li se grči u smejehu ili plaču – ili čini oboje istovremeno.
A to istovremeno smejanje i plakanje je emblematično i za današnji trenutak u svetu, u svetu sve dominantijih lažnih osmeha, u svetu u kojem je veliki greh biti tužan, odnosno neveseo, neoptimističan, ne participirati u globalnom optimizmu i usiljenom veselju pred sve izvesnijim uništenjem, u kojem se ljudima nameće smeškanje i osmehivanje i smejanje baš dok je za to povoda sve manje. To važi naročito za Ameriku koja za predsednika trenutno ima Ludog Klovna kojeg je na tu poziciju iznedrilo nezdravo društvo u kojem se talog odavno skuplja, ali i za današnji trenutak u Srbiji gde, takođe, na vlasti imamo Zlog i Sumanutog Klovna (avaj, hronično operisanog od smisla za humor!) – frustriranog paćenika i neiživljenog šonju koji je, u nezdravom društvu, uz svesrdnu mada nesvesnu i ne uvek i svuda voljnu pomoć svih slojeva društva isplivao iz taloga i zajašio kako bi na sve nas izručio svoje nekontrolisane Simptome.
Nije ni čudo što narodi pod klovnovskim đonovima Ludih Klovnova maštaju o nekim novim Betmenima… ali, avaj, naši Betmeni, if any, trenutno su tek dječarci, i trebaće poprilično vremena dok odrastu i budu u stanju da zgaze govna…
Zašto ocena filmu nije veća?
Zato što spoj stripovske trešoidnosti nije baš harmonično spojen sa pokušajima realizma, što je previše naivnosti, jednostavnosti, infantilnosti i sira (cheese) preživelo u ovoj wannabe drami gde se ipak veći naglasak stavlja na sitne ribe Zločina (ulični huligani, siledžije iz metroa, džeparoši i orobljivači po mračnim sokacima…) a nedovoljan se stavlja na Velike Ribe Zločina. Ili, Brehtovim rečima, više se to bavi pljačkašima banaka nego onima koji banke osnivaju (a koji su najveći lopovi)!
Ima nagoveštaja i toga; recimo, lepo je što tatko na Betmena nije idealizovan, čak deluje prilično neprijatno (on čak, baš onako vesićevski gilipterski grubo i glupo ljude koji su neuspešni, siromašni nazove – klovnovima!); takođe ima nagoveštaja kritike medija i industrije zabave (kroz De Nirov lik i kulminaciju u TV studiju), ali trebalo je to još razvijati, još gaziti, za moj ukus više je to skicirano nego što je stvarno elaborirano. Uostalom, sa svojih skromnih dva sata trajanja ovo je jedan od kraćih „superherojskih“ filmova u poslednje vreme: extra pola sata ne bi mu škodilo da bolje razvije svoje mišiće…
Da li je, onda, ovo najbolji film iz Betmenovog univerzuma?
Nije. Tu titulu ipak nosi Bartonov BATMAN RETURNS: za moj groš, TO je savršena adaptacija tog lika i te priče i tih vilana baš zato što je hiperstilizovana i sa jezikom u obrazu. Prećerivanje sa „realizmom“ i „dramom“ u suštinski infantilnim storijama uglavnom vode u grotesku, u pilesisitis (sindrom izrastanja sisa na grudima pileta); i mada je u DŽOKERU to kalemljenje ozbiljnosti na suštinski neozbiljnu priču izvedeno uspešnije nego što inače biva, i sa mestimično zanimljivim i potentnim rezultatima, ipak se ne treba zavaravati da se šavovi ne vide, da je to sve besprekorno i genijalno, jer nije.
Ali lepo je, prijatno vickasto, zabavno, mestimično čak i pametno, i svakako spada u vrh ovogodišnje produkcije.
Ako ćemo iskreno, najveće zadovoljstvo koje DŽOKER nudi je zadovoljstvo u nihilističkom orgijanju, u prikazu kraha svih ideologija i projekata kao i u ogoljavanju onih koji se i dalje kriju iza njihovih maski: jer, svaka ideologija se na kraju svede na privatnu patologiju.
Ludo je verovati u nešto. Džoker veruje u Ništa. To je razlog što naše nesvesno, pomalo s krivicom, oseća užitak u njegovom nihilističkom razaranju svega i najslađe participira u njegovom sumanutom, zlokobnom plesu, u njegovom danse macabre.
Za P.U.L.S.E Dejan Ognjanović
https://cultofghoul.blogspot.com/2019/10/joker-2019.html
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Joker (2019) napisao/la Dejan Ognjanović dana
Pregled tekstova autora – Dejan Ognjanović →
Dragi PULSE, šta se dogodilo????
Vaši nekadašnji članci su za mene, a vjerujem i druge čitaoce, bili pravi užitak. Odisali su kulturom, intelektom, predivnom tematikom, elokventnim i kulturnim pisanjem. Ovaj članak mi izgleda kao transkript razgovora par polupijanih prijatelja skoro pa ispodprosječnog stepena inteligencije u kafani koji su se upravo vratili sa prikazivanja filma Joker. Kakvi su ovo prosti izrazi, zastarele ulične fraze poput “ŠONJA” pretjerani anglicizmi? Zar ovako treba da bude napisan članak i objavljen na stranici kao što je PULSE? Da se uopšte dozvoli da se objavi clanak u kojem skoro pa svaka druga rečenica sadrži riječ GOVNO? Ovako napisane clanke sa ovakvim riječima nećete vidjeti ni na portalima poput Blica, Skandala, Estradnih vijesti itd, osim u kontekstu citata. Pod hitno promijeniti pisca članka, ili ga odvući sa ulice i malo bolje edukovati!
Draga Anđela,
Jednim klikom na ime autora ovog teksta mogli ste primetiti da on nikako nije “sa ulice” i da ga nikako ne treba “uklanjati” samo zato što stvari naziva pravim imenom. Možda je Vama reč govno strana i nemilozvučna, pa bi Vam više odgovaralo da piše izmet, ali onda ovaj članak ne bi bio ono što jeste. Zar niste pomislili da je namerno upotrebljeno sve što jeste kako bi izazvalo određene reakcije čitalačke publike: pobudilo je da film odgleda i donese svoje zaključke, ili da autora teksta odbaci zato što njegova forma nije u milozvučnom pakovanju?
Bogu hvala pa Vi niste urednik PULSE-a, inače niko ne bi imao pravo na slobodu izražavanja ukoliko se ne izražava po Vašim merilima dobrog ukusa. Bukowski bi tako istrulio negde u podrumu…
Draga Sonja,
da sam željela čitati tekst o filmu napisan ovakvim jezikom onda sigurno ne bih ni pomislila da odem na portal kao što je PULSE, nego bih ovakav članak očekivala na fan forumima ili portalima poput Blica ili Telegrafa i sličnih. Pratim PULSE već dugi niz godina i smatram da ovakav članak žestoko odudara od njihovih ostalih. Na samu temu članka i autorovog mišljenja nemam primjedbi, štaviše, uopšteno analiza filma i digresija su odlične, ali mi je ovakav način izražavanja bilo mučno čitati. PULSE je portal koji ima veliki broj vjernih obožavatelja i mislim da nije potrebno pisati ovakve članke samo da bi se na neki, gotovo prostački način, apelovalo nekoj široj masi i privukli im pažnju. Članak izgleda kao da je napisan od strane neke starije osobe koja pokušava da bude “u trendu” sa mlađima i njihovim načinom govora. Kao ono klasično prikazano u filmovima kada otac tinejdžerke, da bi joj se približio, počne koristiti fraze kao sto su “cool”, “hip” i “swag”, a ona na to samo zakoluta očima i pravi grimase. Pogotovo, smatram da film poput Jokera, nije film za koji je potreban ovakav način izražavanja da bi se “privukla pažnja” ili “opisao film u njegovom pravom duhu” jer on upravo nije ni urađen na takav sirov način. Ovakav tekst bi možda više pristajao drugom filmu u režiji gospodina Todda Philipsa, Mamurluku, jer je to ipak film za šire narodne mase i tematika, kao i sami tekst su
mu siroviji, prostački i ulični. Joker ipak nije film za svakoga i potrebno je malo razvijenija sposobnost kritičkog razmišljanja i veća osviješćenost o trenutnim situacijama u svijetu kao i o mentalnim bolestima da bi se film shvatio i u potpunosti uživalo u njemu. Tako da ovako napisan članak mu ne čini pravdu.
Na kraju krajeva, što se tiče pozivanja čitalaca na to da odgledaju film uz pomoć članka, pitanje je ko još čita detaljan članak o filmu prije nego što ga je pogledao? Zar biste Vi rizikovali spojlere?
Takođe, ovo je bilo moje lično mišljenje i feedback na ovaj članak, naravno o ukusima se ne raspravlja. A ja niti sam ja se postavila kao da sam urednik PULSEA niti smatram da imam prefinjeniji ukus od ostalih, a samim tim što o ste se Vi bez ikakvog povoda pozvali na to i nastojali da me isprozivate zbog toga, samo pokazuje zašto upravo ovakav ulični i pomalo pojednostavljeni način govora kakav je korišten u ovom članku u odgovara ljudima kao sto ste Vi.
Kuku, to neki bloger, kakve bolescine kaci!!
Poštovana “Radnice” da li poznajete “blogera” lično pa sudite o njegovim vrednostima kao čoveka?
Poštovana “Ljubice” kako, majke vam, proceniste tekst kao boleštinu? Verovatno biste bolje proanalizirali domete filma? Mogli ste sučeliti mišljenje sa autorom, napisati komentar na njegovom blogu.
Ja znam da Vama “govno” kao ljudska osobina ne smeta kao što bi vam smetalo govno na cipeli koje ste uneli u kuću, te je neukusno ljudsku osobinu opisanu govnetom svrstavati u istižu kategoriju kao i izmet koji odbacujemo kao rezultat rada probavnog trakta.
Da se vratim sa još jednim pitanjem za Radnicu: da li bi vam smetao rivju našeg izvanrednog filma pod imenom Variola vera, da je se, neki kritičar, u svome tekstu, osvrnuo na “pičku” kao karakternu osobinu uplašenog lekara? Ima puno primera, ne samo na filmu, kada se takve reči koriste.
Sonja, mislim da veliki uvid u kompetentnost, stručnost i profesionalnost ovog autora ćete steći ako odete na njegov blog i pročitate komentare upravo ispod ovog članka gdje se autor na neukusan, uvredljiv i polupismen način gotovo u nedogled raspravlja sa ljudima koji mu iznose svoje mišljenje o filmu, što rezultira tim da ih on vrijeđa, a diskusiju završava sa rečenicom ” ovo je kulturan blog pa probaj da se nadalje u skladu s tim ponasas.” Kakva ironija, takav komentar poslije takvog članka i takvih komentara! Pa ovaj je luđi od Džokera samog!
On je doktor za horor.!!!!!!!!! Ahahahahahahah… pa umirem… Doktor. Za. Horor. Ahahahahah.
Anđela,
Ja sam jedan od onih “likova” koji odluči da pogleda film iz žanra koji ne voli samo zato što je neko o njemu napisao interesantan članak, a verujte mi, nisam jedina. Nema tu nikakvog “rizika”, film nije život pa da “izrizikujem” bilo šta, nisam toliko opsesivno-kompulsivna kada je u pitanju moje slobodno vreme.
Što se tiče kritičkog mišljenja – ne znate me, pa o istom ne možete da sudite.
PULSE je moje najomiljenije mesto na Internetu između ostalog i zbog toga što ima različite sadržaje i osvrte na različite teme koje mi i nisu bliske, pa me autor svojim pisanjem podstakne da zavirim i tamo gde inače ne bih. Npr. film Joker planiram da odgledam baš zbog ovog osvrta koji je Vama bilo “mučno” čitati jer su u njemu ispisani pojmovi koji nas karakterišu, a koje “otmeni” ne upotrebljavaju u svakodnevnom govoru jer se prave da ti isti pojmovi nisu i njihova karakteristika. Pretpostavljam da Eriku Jong ne biste mogli uopšte čitati jer sve delove tela i njihove aktivnosti ne pakuje u lep omot.
Tačno je, nije sve za svakoga, ali zato svaki pojedinac treba da za sebe odabere ono što mu prija i da se sklanja od onoga što mu ne prija, a ne da pokuša da prekroji ceo svet prema svojoj meri i zahteva da se samo njemu ugađa. Niste centar sveta. Ako Vam se neki sadržaj ne dopada – nemojte ga konzumirati. Vrlo je jednostavno, nema tu nikakve velike filozofije. Lično i mene nervira trpanje engleskih izraza svako malo, ali… ko me tera da čitam? Ne bira autor Vas, nego Vi njega. Ako Vam je degutantan – ne čitajte ga. Prosto je. Napravite sami svoje internet mesto gde neće biti onoga što Vas lično nervira i što Vam smeta, pa ga krojite onako kako Vam odgovara i brišite degutantne sadržaje. PULSE-u prepustite da objavljuje ono što smatra da treba da bude objavljeno, jer to fantastično radi.
Sonja,
Prvenstveno svaka čast na toj vašoj hrabrosti! Pa vi ste personifikacija one YOLO parole! Svaka vast na toj temrljnosti da prvo pročitate sve o filmu pa ga tek onda pogledate! Kakva hrabrost! Cak je i hrabro da ulazite u ovakvu diskusiju o filmu kojeg cak ni pogledali niste! Možda da jeste, shvatili bi šta govorim kad kažem da mu ovakav članak ne ide na pravdu!
Ako je već tako kao što kažete, da ja ne mogu da sudim o Vašoj sposobnosti kritičkog razmišljanja na osnovu ovih komentara, onda sigurno ne možete ni Vi da sudite o tome koga ja čitam a i da li odbacujem Eriku i puštam Bukovskog da “truli u podrumu”.
Ali kada smo već kod toga, sama činjenica da Vi smatrate da sam ja lično na Vas mislila kada sam spomenula kritičko razmišljanje, a ne govorila generalno o publici, govori prvo o tome da mislite da je se sve vrti oko Vas (za šta ste mene optužili!) i drugo da ne čitate i razumijete detaljno o čemu drugi pišu. Kako onda da zaključimo da ste vi dobro shvatili ovaj članak?
I treće, šta je muzičar bez svoje publike? Svakome treba povratna informacija o njegovom radu kako bi ga poboljšao. Ja pripadam onih 50% kojima se ovo ne sviđa, i imam pravo da to istaknem. Kao sto ste rekli da autor ima pravo na slobodu izražavanja, imam i ja. Komentar sam ostavila u smislu konstruktivne kritike da bih pomogla prvenstveno PULSEU, a onda autoru. Jer vjerujem da i drugi dijele moje mišljenje. I smatram da niko ne može da ga osporava, a pogotovo neko ko nije autor, ili urednik PULSEa sam (sreća naša pa ni Vi niste urednik!) i takođe, naravno da publika bira autora a ne obrnuto, jer u suprotnom kako bi znali ko je kvalitetan i talentovan, a ko ne? Je li Filmska akademija bira glumca za Oskara ili glumac njih?
Bogati, Andjela, jesi ti Bosanka?
Jovo, možete li mi objasniti zašto me to pitate i kako je to relevantno za ovu diskusiju?
Anđela,
Autor teksta sigurno ne mari za populaciju koja razmišlja do granice do koje Vi možete da dobacite. Vi pomažete PULSE-u? PULSE je institucija koja se izgradila bez Vas i Vaše pomoći, a dobro znate da je “put do pakla popločan dobrim namerama”, pogotovo kada dolaze od nekog ko misli da svojom kritikom (bilo konstruktivnom, bilo destruktivnom) može da utiče na već formirane institucije ili ličnosti (ovog puta mislim na autora teksta).
Da ste dobro promislili shvatili biste da u diskusiju nisam ušla zbog filma, već zbog Vaše “pomoći” PULSE-u kome biste Vi odredili šta treba a šta ne da objavljuje. No dobro, preduslov za to je moć kvalitetnog promišljanja.
Ne daj Bože da je Nikola Tesla ili bilo koji drugi veliki um slušao “publiku”, a ne stvarao bez obzira na nju… verujete li zaista da je svima potrebna povratna informacija? Možete li da pojmite da postoje ljudi koji rade ono što rade bez obzira šta neko o tome misli? Nisu svi ljudi nesigurni, želji pažnje i ne kreću se po trendovima, ne vape baš svi da budu opšteprihvaćeni i potapšani po ramenu od strane većine (mase, krda, gomile), Bogu hvala.
Bilo kako bilo, PULSE ovakvu prepisku ne zaslužuje. Vama jedan dobronamerni savet: ako Vam se nešto ne dopada – nemojte to čitati. Verujte da postoje ljudi koji će nastaviti da rade ono što rade bez ikakvog obzira na ono što Vi o tome mislite. Ne klackaju se svi na staklenim nogama čekajući tuđa odobravanja ili lošu kritiku, jednostavno stvaraju bez obzira na to. Istaknite se Vi nečim drugim, napišite nešto, pošaljite npr. PULSE-u da to objavi, stvorite. Kritičara iz fotelje i bez realne akcije sem kritikovanja tuđeg ima tušta i tma. I ne menjaju ama baš ništa, a ponajmanje sebe.
Obavezno gledati film “Džoker” sa maestralnim Hoakinom Finiksom. Film je inicijalna kapisla novog vremena koje jednom prosto mora doći, jer postojeći sistem polako, ali sigurno, ide ka svom, ali i našem kraju.
O sistemu koji zaboravi na većinu svojih ljudi, koji im ukine nadu, snove, koji se začauri u sebe, tačnije, one malobrojne na vrhu.
O sistemu koji u istinu instalira laž, kojem ustav napiše Orvel lično (bez plagiranja).
O sistemu koji sebe smatra vrhovnim razlogom postojanja, a većinu ljudi vidi kao balast dostojan odbacivanja iza prve krivine
Film koji će dotući sve lažno u vama za koje i sami znate da je laž, ali eto, kud svi…
Vreme je ili za buđenje, ili za dalje vegetiranje bez kraja i smisla.
Katastrofa ili katarza – na nama je izbor, kao na Neu u “Matriksu” (plava ili crvena pilula).
Ja sve ovo o filmu “Džoker”. A vi?
Todore,lepo si im zapušio usta.
Još bih samo dodao: u ovom prostoru smo, očigledno, i na sreću, svi Džokeri, ali je, na nesreću, jako mali deo nas svestan toga.
Gluplju recenziju nekog filma odavno nisam procitao. I da, apropo godina, Artur Flek ih u filmu ima 32, to se vidi iz bolnickog kartona njegove majke.. ali na to autor nije izgleda obratio paznju..kao i na mnogo cega drugog
Film je odličan. Tačka.
Molim vas ne objavljujte vise tekstove ovih kvazipisaca / blogera, ili sta vec, jer rusite kvalitet po kojem ste poznati.
Tekst je (valjda) najcitaniji vjerovatno zbog toga sto analizira film Joker, a ne zbog kvaliteta pisanja.
Iskreno zelim da se u 2020 godini vratite svome autenticnom kvalitetu. I da ove “blogere”, koji pisu malo srpski, malo engleski u nadi da ce biti duhoviti i autenticni, zaobilazite u sirokom luku.
Srdacan pozdrav.
redak skup imbecila, retko nesposobnih da artikulišu svoje mizerno ‘mišljenje’. ali, naravno, da su to u stanju, ne bi bili imbecili.
Potpuni promašaj Dejane. I sa ovom recenzijom i sa komentarisanjem pod lažnim imenima (Vojkan, Jovo, Sonja…) i sa “poentiranjem” u zadnjem komentaru pod pravim imenom. Uostalom, uspeh filma i reakcija svetske publike (kao i nagrade i nominacije) govore malo više od vas. Držite se knjiga, filmske recenzije vam baš i ne idu od ruke. Najiskrenije i najdobronamernije. Marko Rančić (1984)
Slušaj, Marko Rančiću 1984, nije lepo što na mene projektuješ svoje prizemno ponašanje i ‘razmišljanje’, optužujući me da na netu pišem pod lažnim imenima. To što je tebi toliko nepojmljivo da može postojati neko ko ne misli kao ti, i da ti je jedino objašnjenje za tako nešto to da iza tog komentara mora stajati ista ta osoba (tj. ja), govori SVE o tebi. O vrednosti tvog ‘mišljenja’ dovoljno govori i tvoja shizofrena nesposobnost da pojmiš kako samom sebi uskačeš u stomak lupetajući, prvo, da je moja mega-pohvalna recenzija “Potpuni promašaj” a zatim dodajući “Uostalom, uspeh filma i reakcija svetske publike (kao i nagrade i nominacije) govore malo više od vas.” Aman, Marko, pa da je moja recenzija zaista promašaj, a ja toliko nahvalio film, on NE BI imao sve te nominacije, nagrade i uspeh kod publike, zar ne?