Kad Marina Abramović umre – peti deo

Hod po mitskom zmaju

Oktobra 1983, Abramovićeva i Ulaj su poslali predlog za hod po Velikom kineskom zidu Franku Lubersu i Tijmenu Van Grotestu, kustosima Muzeja Fodor, koji su uspeli da im obezbede finansije iz državnih fondova za dovođenje Aboridžina i tibetanskog monaha u Amsterdam za potrebe Nightsea Crossing Conjunction.

Susret Marine i Ulaja na Velikom kineskom zidu za potrebe performansa The Lovers / Arhiv Abramović

Možda će biti u mogućnosti da izvedu još jedno producentsko čudo. Predlog Abramovićeve i Ulaja neposredno se fokusirao na mistični značaj Zida:

Veliki kineski zid je ljudsko zdanje koje najbolje prenosi ideju o planeti Zemlji kao živom biću. U slučaju Velikog zida to je jedan mitski zmaj koji obitava ispod ove dugačke strukture nalik tvrđavi… Zmaj je zelene boje i predstavlja sjedinjenje dva prirodna elementa: zemlje i vazduha. Iako živi pod zemljom, on simbolizuje vitalnu energiju površine zemlje. Veliki zid označava zmajevo kretanje kroz zemlju i tako otelovljuje istu tu „vitalnu energiju“. Govoreći u modernim naučnim terminima, Zid počiva na geodetskim linijama sile, iliti teluričkim strujama. To je direktna spona sa zemaljskim silama.

Svojim pešačenjem bi stupili u dijalog s tom mitologijom na donekle subverzivan način: Abramovićeva bi krenula sa istoka, iz Bohajskog zaliva u Žutom moru, za koji se veruje da je ženski kraj zmaja, ali bi bila odevena u „mušku“, crvenu boju, koja predstavlja vatru; Ulaj bi krenuo iz klanca Đijaju u pustinji Gobi, od muškog kraja zmaja, ali u odeći „ženske“, plave boje, koja predstavlja vodu. Predvideli su da će njihov put trajati godinu dana i planirali da se venčaju kad se sretnu na sredini puta. Želeli su da ih sateliti usnime kako hodaju po Zidu. Ali, Ulaj i Abramovićeva su prethodno morali da sakupe pozamašnu sumu novca i da dobiju dozvolu kineske vlade.

Zajedno s Lubersom i Van Grotestom, koji su želeli da opasan poduhvat s Velikim zidom – i rizike koje on sa sobom nosi – odvoje od zvanične delatnosti Stedelijka i Fodora, osnovali su fondaciju po imenu „Amfis“. Lubers je uspostavio vezu s Društvom holandsko-kineskog prijateljstva i zajedno s Van Grotestom konsultovao stručnjaka za kineske studije na univerzitetu u Lajdenu, Erika Cirhera, na koji način da pristupe organizovanju ovog projekta. „On umalo što nije pao sa stolice od smeha, i rekao mi je samo ’Zaboravi na to’,“ seća se Van Grotest. Ali, dr Cirher ih je ipak povezao s Kineskom ambasadom u Hagu, gde je Van Grotest nezvanično dobio koristan savet: najbolje bi bilo da projekat predstave više kao istraživačku ekspediciju za film – što bi značilo da bi trebalo napraviti i film – nego kao herojski podvig u oblasti performativnih umetnosti. I morali bi da upamte načelo konfučijanske teorije, koje glasi da niko ne može ići putem kojim neko drugi pre njega nije kročio. Ambasada je „Amfis“ povezala i s pravim moćnicima koje treba pridobiti za ovakav poduhvat: Kineskom organizacijom za razvoj internacionalnog prijateljstva (KORIP), klikom bivših ambasadora sa sedištem u Pekingu. Njima nije bila previše privlačna ideja da stranci prepešače Zid celom dužinom pre nekog Kineza. Godine 1984, ubrzo nakon što je KORIP odbio predlog Ulaja i Abramovićeve da hodaju Zidom, jedan kineski avanturista, po imenu Liu Ju Tjan, ostvario je taj podvig. Marina je verovala da je Liua na to primorala vlada. Ulaj je to nazivao plagijatom.100 Šetnja celom dužinom Zida više nije bila neostvareni poduhvat, ali to nije bilo od većeg značaja, ako se uzme u obzir specifičnost koncepta para Abramović/Ulaj: niko još nije hodao u susret svom ljubavniku sa suprotnog kraja Zida.

Posle tri godine i najmanje dve posete Kini, Lubers i Van Grotest su uspeli, nakon što je „Amfis“ platio honorar od 36.000 dolara, da ubede KORIP da se postara za organizaciju maršrute u svim pojedinačnim provincijama kroz koje će Abramovićeva i Ulaj pešačiti: vodiči, obezbeđenje, hrana, smeštaj i transport do Zida i nazad. Ova organizacija je takođe procenila kuda bi Abramovićeva i Ulaj smeli da hodaju, pošto se Zid na mnogim mestima protezao kroz područja na kojima je odlagan nuklearni otpad, kao i kroz zabranjene vojne zone na granici s Mongolijom. Isto tako, Zid nije bio ni strogo jedinstvene građe niti se pružao kontinuirano: tokom 2.500 godina izgrađeno je mnogo različitih segmenata Zida, te je postojao veliki broj procepa u samom zdanju. Organizacija je imala poslednju reč prilikom određivanja maršrute kojom će Abramovićeva i Ulaj hodati.

Kako bi obezbedili sredstva, Van Grotest je na razgovor s gradskim većnikom za finansije Valterom Etijem poveo i Marinu. „Izašli smo u kineski restoran s Marinom i od tog momenta je sve zavisilo od nje“, kaže Van Grotest. „Sjajno je odradila posao. Marina je na njega ostavila dobar utisak i rekao je da je sve u redu.“ Naposletku su grad Amsterdam i Holandsko ministarstvo kulture odvojili 150.000 dolara za ovaj projekat. U međuvremenu, iskušenje pod imenom Nightsea Crossing se nastavljalo. Marta 1984, izvodili su ga nekoliko dana u Gentu, a Ulaj je ponovo morao da napusti sto zbog bola u karlici i donjem delu leđa.

Apstinencija kao eksperiment

Apstinencija je počela kao eksperiment, 1982, u vreme kada se njihova predanost Nightsea Crossing-u produbila. Osim posta i međusobnog neprogovaranja tokom perioda održavanja tih performansa (u sklopu istog režima postali su vegetarijanci), uzdržavali su se i od seksa. Međutim, ta apstinencija se postepeno ustalila u njihovom odnosu, i do 1984, već gotovo godinu dana, nisu imali seksualne odnose. Vrlo je indikativno njihovo neslaganje oko toga kako su dotle došli.

„To je bila obostrana odluka, s ciljem da povećamo svoje duhovne sposobnosti“, insistira Ulaj. „Ono što smo hteli da postignemo u Nightsea Crossing iziskivalo je mnogo više od toga da prosto pojedemo par hamburgera i izvedemo neki mahniti performans. To je bio razlog. Nightsea Crossing je bio naš zavet da dosegnemo drugačiji stepen fizičkog i spiritualnog bivstva.“

Marina se apstinencije seća kao nečeg što joj je nametnuto protiv njene volje, bez ikakvog obrazloženja, izazvavši u njoj neispoljenu nesigurnost. Seća se da je to, manje-više, otpočelo nakon smrti Ulajeve majke, posle noći kada je Marina odbila da sa Ulajem pravi dete. „To ju je pogodilo, ujelo za srce i povredilo, a iznutra je kiptela od besa“, kaže Makevili, kome se Marina poveravala. Makevili se priseća da je negde u to vreme Ulaj čitao knjige o tantri, prema kojima bi neko, ukoliko to želi, pomoću strogo kontrolisane dijete, meditacije i uzdržavanja, mogao da razvije kristale u svom krvotoku, koji bi u njemu probudili životnu energiju kundalini (Ulaj se toga uopšte ne seća). Ulajeva „spiritualna“ ambicija bila je ujedno vrlo praktičan i primereno pasivan način da se distancira od Marine i rastuće odgovornosti koju je osećao kad je reč o instituciji Abramović/Ulaj. Godine njihovog spontanog, ogoljenog življenja i neobuzdane ekstremističke ekspresivnosti imale su svoju cenu, i Ulaj je smatrao da sada plaćaju ceh podilazeći očekivanjima i zahtevima umetničke scene.

„Ceo umetnički svet je govorio o nama kao o nekom savršenom paru, što je meni odgovaralo, ali ne i njemu“, kaže Marina. „Nije bio spreman za to.“

Smatrala je da njihove sve zahtevnije dužnosti predstavljaju sastavni deo umetnikove javne odgovornosti i obaveze da svoje ideje prenosi što je moguće šire i da edukuje svoju publiku. Ulajevo uzdržavanje od seksa i od Marine uopšte, možda je bio njegov način da se, za promenu, oseća veran samom sebi, da otpočne unutrašnje putovanje u sebe samog i dosegne izvor prvobitne snage (i bola), uz čiju pomoć su on i Marina toliko toga postigli. To odbijanje je Marinu veoma ožalostilo, i nagnalo je da se očajnički bori sa osećanjem sopstvene neprivlačnosti u vreme kada se približavala četrdesetoj.

U leto 1984, Marinu su pozvali da održi kurs u Umetničkom institutu San Franciska. Pre odlaska, napola u šali, rekla je jednom prijatelju da mora da smrša, te je isplanirala da studentima u Kaliforniji odredi petodnevni post, kome bi se i sama drage volje podvrgla. To je trebalo da bude deo „radionice“ o performativnoj umetnosti, u kojoj bi Abramovićeva pokušala da im prenese tehnike za popravljanje koncentracije i snage volje. Ulaj je takođe bio pozvan da predaje u San Francisku, ali je odlučio da ostane u Amsterdamu. Gladna seksa i očajnički željna pažnje i utehe, Marina se ponovo susrela sa svojim (i Ulajevim) starim prijateljem Robinom Vintersom, koji je predavao na istom institutu, i upustila se u vezu s njim. Otprilike godinu dana ranije, u Amsterdamu, između njih se već bila rodila neka neiskazana privlačnost. Marina, Ulaj, Vinters i Majkl Klajn zajedno su se vozili autom, sladeći se belgijskim pralinama, seća se Vinters, postajući hiperaktivni i kikotavi od silnog šećera. Podstaknuta veselom atmosferom, Marinina uobičajena neselektivna zavodljivost, koju je Ulaj tom prilikom verovatno ignorisao, čini se da je na Vintersa ostavila dubok trag. Dok je 1984. većina ljudi Marinu i Ulaja doživljavala kao nerazdvojne ljubavnike, Vinters je stekao drugačiji utisak – koji je možda Marina zaista odavala, a možda je to jednostavno njegova sopstvena konstrukcija, koja ga predstavlja u lepšem svetlu.

„Znate, u to doba se činilo da to baš i nije toliko bitno“, kaže on, aludirajući na njeno partnerstvo sa Ulajem. „U to vreme su, mislim, bili već prilično otuđeni.“

Oprost kao signal za uzbunu

Čim se vratila u Amsterdam, Marina je ispričala Ulaju šta se desilo u San Francisku. Obuzeo ju je osećaj krivice i bio joj je neophodan njegov oprost. On je sve to prihvatio sa zen-mirnoćom i bez oklevanja joj oprostio. Razumeo ju je – uostalom, ona je bila veoma seksualno biće, bilo je šteta što se to dogodilo, ali je to prirodno.

Marina i Ulaj u Veneciji 1976. godine / Arhiv Abramović

Njegova trpeljivost i sopstveni osećaj krivice razdirali su joj srce – zaslepevši ga – i ona je ponovo bespomoćno uletela u njegovu orbitu. Baš kao i kad je tek upoznala Ulaja, „bila sam toliko zaljubljena da nisam mogla da dišem.“ Ipak, lakoća s kojom joj je oprostio trebalo je da joj bude signal za uzbunu. Sutradan je u jednom kafiću slučajno srela Kristin Kenig: zar Marina ne zna za onu ženu iz Surinama koja je odsela kod Ulaja dok je ona bila u San Francisku? (Osim što je tom vezom prekinuo dugi period apstinencije s njom, Marinu je preljuba utoliko jače pogodila jer Ulaj umalo nije umro s tom ženom – skuvao je neke pečurke koje je pre nekoliko meseci sakupio u Italiji; gadno im je pozlilo i morali su da im ispumpaju stomake.) Marina se sjurila u stan na Lorijergrahtu, u koji su se nešto ranije preselili, i demolirala ga. Više od same afere, razbesnele su je Ulajeva mirnoća i lažna prosvetljenost u trenutku kada mu je priznala za Vintersa, kao i činjenica da je propustio priliku da na njenu iskrenost uzvrati ravnom merom. Zaključila je da joj je neophodan predah – možda i raskid – pa se spakovala i otišla u Indiju. Putovala je naokolo, susrela se s nekim prijateljima koje je stekla još onda kada su ona i Ulaj tu boravili 1982, i primicala se sve bliže Daramsali, sedištu tibetanske vlade u egzilu. Posle nekoliko nedelja, seća se Marina, Ulaj je došao u Indiju i ubedio je da ponovo pokušaju. On se ne seća da se upustio u tu spasilačku misiju, ali su se svakako pomirili. Marina nije mogla ni da zamisli život ili rad bez njega. Takođe, nije htela da uzme u obzir mogućnost profesionalnog neuspeha, pogotovo sada kada je njihova reputacija nepobedivog para bila u usponu.

Modus Vivendi – u smislu kompromisa koji omogućuje dvema sukobljenim stranama da žive zajedno – bio je i lično veoma prikladan naslov novog pozorišnog komada koji su Abramovićeva i Ulaj počeli da pripremaju, mada je sam komad težio univerzalnom, arhetipskom značenju. Inspirisan njihovim ranijim boravkom u odmaralištu za vipasana meditaciju u Indiji, Ulaj bi ležao preko kartonskih kutija i polako recitovao sve što u tom trenutku čini: „Ležanje, dodirivanje, disanje, sećanje, planiranje, kretanje, dizanje, disanje“, i tako dalje. Posle izvesnog vremena bi ustao i odšetao do rolne papira, koju bi razmotao, otkrivajući fotografiju dva spojena skeleta (koju je uslikao pre nego što je upoznao Marinu). Sada je ona savršeno oličavala – mada, svakako nenamerno – naredni nivo simbioze Marine i Ulaja, koja ih je sada više sasušivala nego što ih je hranila. Marina je osećala da ih Modus Vivendi, koji su izvodili u Bernu, Arnemu, a kasnije u Baltimoru, čini starim. Njena uloga u komadu bila je da stoji nepokretno, uvijena u ogromni komad zelene tkanine, a onda, kako je to kasnije opisivala: „u jednom nepredvidljivom trenutku bih naglo podigla ruke“. Iznenadno otkrivanje slike ili pokreta, praćeno ozbiljnom kontemplacijom, na kraju je donelo razočaranje: i dalje nisu pronalazili način da svoju energiju prenesu na pozornicu.

Potreba za ekstravagantnom zabavom

Pitanje je zašto su onda istrajavali u tome. Možda su osećali da je pozornica prirodno – konačno – odredište njihovog dela, koje je postajalo sve simboličnije i sve kontrolisanije. Alternativni prostori, garaže, skladišta i fiskulturne dvorane više nisu bili podesni za navodnu težinu tih komada. Teatar je bio okruženje koje je moglo da podnese sve zahtevnija značenja koja su projektovali u svoj rad, da obuhvati i ispravno prenese njihovu složenu koreografiju i pripremi publiku kako bi im ova pružila neophodan stepen pažnje.

Marina u Amsterdamu, 1977. godine / Foto: Ulay. Arhiv Abramović

Međutim, u pozorištu su sve etičke nedoumice bile blokirane četvrtim zidom. U performativnoj umetnosti, jedina vrsta neverice koju je publika morala da suzbije bio je osećaj kako mogu to sebi da čine. Ali u pozorištu, publika je morala da obuzda svoju nevericu u veštačku prirodu događaja koji se odvija pred njom. Rad u pozorištu zadovoljavao je neke Marinine iskonske potrebe: za laskavim odobravanjem (nije bilo pristojno pljeskati posle performansa, a Abramovićeva i Ulaj su ionako uvek ostajali u pozi izvođenja dok svi ne bi otišli), za smelim, demonstrativnim postupcima i, kasnije, potrebu za ekstravagantnom zabavom.

Januara 1986, Abramovićeva i Ulaj su otišli u Kembridž u Masačusetsu, kao gostujući umetnici Listovog Centra za vizuelne umetnosti pri Masačusetskom institutu za tehnologiju. Ovde su napravili poslednji rad onoga što se polako uobličavalo u tzv. Continental Video Series (Serija kontinentalnih video-radova), dvadesetominutni snimak pod nazivom Terminal Garden (Bašta terminala). I ovaj je, kao i City of Angels i Terra degli Dea madre, prikazivao sporu kameru, koja sneno klizi preko gotovo statičnog okruženja. Ovog puta, radilo se o jednoj od kompjuterskih laboratorija na MIT-u. Abramovićevoj se dopadao patos prizora jednog jedinog, tankog, vretenastog drveta u saksiji, smeštenog usred ovog bunkera tehnologije. Kamera se zadržavala na kablovima isprepletenim oko drveta, nalik nekoj lozi koja ga guši. Deca zanesenih izraza nagnuta su nad kompjuterskim terminalima. Preko tog klaustrofobičnog snimka, kompjuterski glas recituje delove teksta koje je Abramovićeva sabrala iz reklama sa američke televizije, uklonivši imena brendova kako bi stvorila svojevrsnu apstraktnu mantru:

„Pomiluj u ruci, pa obuci. Spoj dva sveta. Glatko kao ogledalo. Poznajemo vaš ukus bolje no vi sami. Dvadeset i četiri načina da oči učinite lepim. Ni ovog leta bez novog kuhinjskog seta. Ovo se dešava samo jednom u životu…“

Konzumerizam je i dalje imao gotovo hipnotički uticaj na Marinu, čak i dok bi lamentirala nad njegovom istrebljujućom snagom. Istovremeno je u kompjuter ubacila delove teksta iz sanskrita, koji su imali sličnu, snenu, indoktrinirajuću snagu: „Pojmite svaki deo vašeg obličja kao bezgranično prostranstvo. Osetite kako vašu materiju, vaše kosti, krv i meso, ispunjava bit. Svoje pasivno obličje smatrajte praznom sobom sa zidom od kože…“ Mada su tonovi reklama i sanskritske filozofije bili slični, Abramovićeva je shvatila da su poruke reklama zavodljiva i površna uputstva za ostvarivanje većeg uspeha, dok sanskritski tekst iziskuje iskonsko unutrašnje preoblikovanje. Imala je sluh i za jedno i za drugo.

Po završetku svog projekta na MIT-u, Marina i Ulaj su se zaputili u Njujork, kako bi izveli još tri dana Nightsea Crossing – nakon čega će im preostati još samo dva dana izvođenja do ostvarenja njihovog devedesetodnevnog cilja. Dotle je par Abramović/Ulaj već pobudio znatno interesovanje medija. Dali su intervju Sindi Kar, kritičarki performansa za Vilidž vojs, u kojem su izjavili da Nightsea Crossing predstavlja njihovu veru „u umetnost XXI veka. Između umetnika i posmatrača više nema objekta. Samo direktan prenos energije.“ Marina je za Njujork tajms objasnila šta Nightsea Crossing znači u mestu kao što je Njujork: „Gradovi su pretrpani ljudima. Ljudi imaju previše toga o čemu moraju da razmišljaju, isuviše telefonskih poziva. Ljudi nisu u stanju da se opuste. Osećaju se krivim ako sednu na tri minuta i ništa ne rade. Ovo pokazuje drugi način življenja.“ Ta nervoza izazvana mirovanjem bila je nešto čega je i Marina bila izuzetno svesna u svom svakodnevnom životu, a Ulaj u manjoj meri.

Neraskidiv emotivni klinč Ljubavnika

Abramovićevoj je misli okupiralo još nešto, što nije imalo veze s tugom komunizma i predstojećim susretom sa Ulajem: potraga za onim što će postati njen prvi samostalni rad od njene tridesete godine. Sada se bližila četrdeset drugoj. U određenom trenutku tokom svog hoda, postavila je vodiča Dahaj Hana na Zid, doterala mu frizuru pomoću vode pomešane sa šećerom – u odsustvu nečeg boljeg – i napravila seriju fotografija koje će kasnije razviti u prirodnoj veličini (veoma nalik polaroidima koje je pravila sa Ulajem) i nazvati ih Le Guide Chinois (Kineski vodič). Dahaj je stajao golih prsa, pokazujući rukama niz gestova tantričkih mudra, koje je Abramovićeva prožela značenjima poput „držanje male praznine“ i „držanje velike praznine“.

Ulaj/Abramović, Rest Energy. Nacionalna galerija umetnosti, Dablin, 1980. godine / Vlasništvo galerije Šona Kelija u Njujorku

Abramovićeva je takođe sledila svoja interesovanja za „energiju“ zemlje koju je Zid presecao. „Bila sam svesna da između tla preko kojeg koračam i mog uma postoji nešto drugačiji odnos“, kaže ona. „Drukčije sam se osećala ukoliko je tlo bilo od gline, drukčije ako je bakar, kvarc, gvožđe. Htela sam da opravdam to osećanje, pa sam stalno zapitkivala vodiča da li bih mogla da se sretnem s najstarijim ljudima u tim selima. Srela sam nekoliko ljudi koji su imali 110, 120, 105 godina, i zamolila ih da mi pričaju priče o Velikom zidu. Svaka priča je na izvestan način bila vezana za tlo. Zeleni zmaj bio je bakar, crni zmaj bio je gvožđe. Kroz te epske priče mogli ste doslovno da vidite konfiguraciju tla.“ To je umnogome bilo nalik Vremenu snova, za koje je saznala u australijskoj pustinji, gde je svaki komad zemlje nosio sopstvenu priču. Bio je to sistem razmišljanja, koliko mističan toliko i nepobitno materijalan, koji će Marinu podstaći da tokom cele sledeće decenije, bez Ulaja, napravi niz predmeta od mineralnih sirovina.

Marina i Ulaj su se najzad sreli, a potom i raskinuli, u kanjonu načičkanom budističkim, taoističkim i konfučijanskim hramovima u Er Lang Šanu, u Šenuu, u provinciji Šansi, 27. juna 1988, nakon devedeset dana hodanja (isti broj dana koliko je trajao i performans Nightsea Crossing). Marina je sumnjala da ju je Ulaj tu čekao možda nekoliko dana, smatrajući to mesto naročito fotogeničnim za njihov ponovni susret. Mala grupa ljudi posmatrala je kako su prišli jedno drugom, bez ikakve drame, i zagrlili se. Ulajev zagrljaj bio je rođački. Za njega je romansa bila odavno završena, mada je i dalje gajio iluziju da će moći da nastave saradnju. Marina se rasplakala. „Ne plači“, rekao je Ulaj s prizvukom prekora. „Toliko smo toga postigli.“ Fotografije tog susreta prikazuju Ulaja, s bejzbol kapom i gustim brkovima, kako se široko osmehuje i maše. Marina deluje krotko i sićušno u njegovom zagrljaju, slabašno se osmehujući, iscrpljena i rezignirana.

Ona je jedva čekala da napusti Kinu. Smesta se vratila u Peking, provela jednu noć u hotelu s pet zvezdica, a zatim odletela natrag u Amsterdam, preko Hong Konga. Ulaj je ostao u Kini još nekoliko meseci posle hoda, delimično i da bi pronašao muzičare koji bi napravili partituru za film koji su još uvek planirali da naprave. Ulaj se zaljubio u prevoditeljku Ding Hsiao Song i s njom se venčao u Pekingu, decembra 1988. Uprkos očiglednoj konačnosti njihovog hodanja, koje su nazvali Ljubavnici, kao i Ulajevom hitrom prelasku u novo partnerstvo, Marinin i Ulajev razlaz daleko od toga da je bio čist i potpun. Njihovi putevi će se i dalje ukrštati prilikom izložbi, prodajnih izlaganja i prepirki oko arhiva, te će oni i dalje ostati u neraskidivom emotivnom klinču. Nedugo posle hoda, Marina je govorila prijateljima da će patiti za Ulajem najmanje onoliko dugo koliko ga je poznavala – dvanaest godina. Ali će taj bol pretvoriti u pogon za novu, drugu samostalnu karijeru koja je bila pred njom.

Dvanaest godina posle njihovog rastanka, Ulajeva prijateljica, i dalje u neverici, postavila mu je jednostavno pitanje: