Kako su umetnici promenili kulturu Italije

Vilijam Viver, nekadašnji vozač ambulantnih kola za američku vojsku na jugu Italije, preselio se u Rim 1945. kada je imao 25 godina. Kao pisac početnik i pristalica partizana, Viver je ubrzo postao prijatelj i kolega brojnih čuvenih italijanskih sineasta i pisaca.

Odabrao je savršen trenutak. Svoje životno delo započeo je upravo u vreme kada je neorealizam stupio na scenu i predstavljan je po zemlji i inostranstvu. Rim, otvoreni grad, prvi važan neorealistički film režisera Roberta Roselinija postao je trenutni kultni hit u malom bioskopu na Tajms skveru u Njujorku. Za njim su ubrzo usledili Roselinijev Seljak, te Čistači cipela i Kradljivci bicikala Vitorija de Sike i Gorki pirinač Đuzepea de Santisa.

Svi oni zajedno postali su hitovi u Italiji, Evropi i u nekolikim gradovima Sjedinjenih Država. Ali uprkos velikih pohvalama nakon proboja ovog filmskog stila, samo 11 odsto italijanskih filmova nastalih od 1945. do 1953. godine bili su neorealistički, a i mnogi među njima loše su prošli na blagajnama bioskopa.

Rim, otvoreni grad “tako podrobno oslikava moralnu i psihološku atmosferu trenutka u kom je nastao”, piše Piter Bondanela, autor Istorije italijanskog filma. Film je prvi put prikazan 1945. godine, “istog trena kad je rat završen, kad obnova Italije nije još bila započeta… On je i neka vrsta simbola samog tog perioda…. uz smelo kombinovanje stilova i raspoloženja, od korišćenja dokumentarnih snimaka do najblatantnije melodrame… ali Roselini je zauvek zabeležio napetost i tragediju života u Italiji tokom nemačke okupacije Rima i … partizanske borbe protiv nacističkog okupatora”.

Pisac Italo Kalvino sećao se da su te borbe u partizanima nosile “osećaj da je život nešto što može ponovo da počne od nule”. “A posle rata”, dodaje istoričar Kristofer Dugan, “mnogi komentatori isticali su da se u Italiji u vazduhu osećalo skoro grozničavo uzbuđenje, atmosfera nade i snage, u oštrom kontrastu sa materijalnom bedom u zemlji”.

Godine nade i suzdržavanja

Upravo taj optimizam jako je dirnuo čuvenog istoričara i antifašistu Gaetana Salveminija kada se vratio 1947. posle 22 godine izgnanstva. Jedva je spasao goli život 1922. godine kada ga je grupa fašista groteskno ponižavala u učionici u kojoj je predavao. Kad se konačno našao van zemlje, sa pažljivo skrivenim pravnim dokumentima, Salvemini je uspeo bez ičije pomoći da dokaže učešće Benita Musolinija u ubistvu socijaliste reformiste Đakoma Mateotija.

Malo nakon što se Salvemini vratio, italijanski socijalisti i komunisti zapali su u duboku depresiju posle pobede Hrišćanske demokratije (DC) na izborima 18. aprila 1948. Izdašna “pomoć” tek osnovane CIA-e pojačala je širenje očaja. Za Vivera, kao i za sve veći krug umetnika oko njega, DC je bila “partija filmske cenzure, reakcije ili tek blago umivenih fašista…”

Nije u tome bilo preterivanja. Dobro je poznato da nije bilo italijanske verzije Nirnberških procesa, niza suđenja nacističkim vođama najogrezlijim u užase Drugog svetskog rata pred vojnim sudovima u Nemačkoj posle rata. Dugogodišnji urednik Nju left rivjua, autor dokumentarnih filmova i biograf Tarik Ali naveo je da je, prema njegovom mišljenju, oko 80 odsto Musolinijevih fašističkih struktura u kulturi ostalo netaknuto. Ovo je posebno bilo tačno u domenu italijanskog sudstva.

Atentat na Palmira Toljatija, lidera Italijanske komunističke partije, 14. jula 1948. i štrajkovi i protesti kao odgovor na taj napad podvukli su napetost zbog dubokih podela. Sledeće godine je Vatikan ekskomunicirao simpatizere komunista, a filmovi koji se smatraju nepristojnim ili opasnim biće cenzurisani.

Finansiranje neorealističkih filmova takođe je postalo sve teže. Đulio Andreoti, budući premijer i podsekretar DC zadužen za javnu zabavu, nagovarao je režisere da ne prikazuju mnoštvo socijalnih problema u državi. Napao je Umberta D. Vitorija de Sike, film o mukama jednog penzionera, kao primer “iznošenja prljavog veša Italije u javnost”.

U to vreme su italijanski sineasti i novinari mogli lako da budu osuđeni pred vojnim sudom za “klevetu oružanih snaga”. U godinama neposredno posle rata, Italija je bila osiromašena zemlja sa ogromnim potrebama za novcem i obnovom, što ju je dovelo u krajnju zavisnost od Sjedinjenih Država, rešenih da unište Toljatijevu moć.

“U Italiji 1950-ih godina je moć pripadala desnici, dok je sva kultura bila u rukama levice”, piše Tulio Kezič, dramski pisac i biograf Federika Felinija. Heroj pokreta otpora, a nakratko i premijer, Ferućio Pari pokušao je da počisti fašiste 1945. ali je njegova vlada bila brzo oborena. “Uz netaknuto sudstvo su čak i najozbiljniji politički zločini… prolazili nekažnjeno”, piše Dugan.

Ipak, sve širi krugovi zapaženih italijanskih pisaca, režisera i memoarista stvorili su briljantnu kolekciju nagrađivanih dela, pored brojnih knjiga koje su takođe pretvorene u pozorišne komade i filmove. Među njima bio je i bestseler roman Fontamara o vekovnom siromaštvu u njegovoj rodnoj Pesčini (Džordž Orvel ga je producirao kao dramski komad za BBC). Često bi se dešavalo da, kada se fašistički inspirisani sudija okomi na knjigu ili film, međunarodna nagrada ili priznanje, bar na neko vreme, otklone takvu pretnju. Čisti talenat u filmskom i književnom svetu u Italiji tih godina išao je ruku podruku sa potrebom da se njihov rad zaštiti pred fašističkim jurišnicima.

Sam Roselini je režirao propagandne filmove za Musolinijev režim. Ali bio je poznat i po tome da je predvodio partizansku filmsku grupu u podzemlju koja je poslužila kao inkubator i za njega i za druge režisere. Kad je Feliniju bilo samo 25 godina, Roselini, stariji od njega 14 godina, unajmio ga je kao saradnika na scenariju za Rim, otvoreni grad, a onda i kao glavnog scenaristu za Seljaka. Felini je, sa svoje strane, bio mentor kontroverznom dramskom piscu, pesniku i režiseru Pjeru Paolu Pazoliniju. U prvoj posleratnoj deceniji, od 1946. do 1956. godine, italijanski filmovi osvajali su Nagradu Udruženja njujorških filmskih kritičara za najbolji strano ostvarenje čak sedam puta. Bili su popularni širom Evrope, Amerike, u Egiptu, Siriji, Turskoj i Indiji.

Alberto Moravija, Elsa Morante i Federiko Felini bili su prilično dugo bliski prijatelji Pjera Paola Pazolinija, pesnika, dramskog pisca i sineaste. Pošto se znalo za njegovu homoseksualnost, Pazolini je bio ubedljivo najomraženiji režiser među konzervativnim kritičarima 1950-ih. Na kraju je i stradao krajnje kontroverznom, nasilnom smrću posle sa više nedokazanih teorija o tome ko stoji iza nje.

Pazolinijevi Iskusni momci, koje je pisac Tim Parks nedavno ponovo preveo na engleski, pokazali su se, slično Varci i čaroliji Moranteove, kao fascinantna priča o grupi momaka iz radničke klase koji žive u dalekim pregrađima na periferiji Rima. Taj roman su, kada je prvi put objavljen 1955. godine, neki italijanski kritičari proglasili remek-delom. Priča prati grupu mladića od doba haosa i nade iz prvih dana posle oslobođenja 1944. sve do vremena reakcije u prvoj polovini 50-ih godina.

Knjiga, pod naslovom Ragazzi di Vita na italijanskom, izazvala je 1950-ih ogroman skandal, dok je sam Pazolini izveden pred sud zbog opscenosti. Pazolini je, na kraju, razrešen krivice nakon što su mnogi slavni intelektualci svedočili u njegovu korist, ali je dugo ostao meta kampanje mržnje usmerene na njega sve dok na kraju nije izgubio i život.

Iz Vatikana, odakle su godinama agresivno gonili Pazolinija, ne bi li bio i krivično optužen zbog blasfemije, izjavili su 2014. da je njegovo remek-delo, Jevanđelje po Mateju “najbolji film ikada snimljen o Isusu Hristu”.

Pazolini u filmu predstavlja Isusa kao radikalnog, “naoružanog mesiju”. Pazolini je, pre nego što je ubijen, u seriji tekstova u listu Korijere dela sera denuncirao Hrišćanske demokrate kao potpuno korumpirane pod uticajem mafije. U istrazi njegove smrti došlo se do brojnih tragova, ali konačnih zaključaka nema.

Felini na sopstvenoj frekvenciji

“Bili smo pritisnuti strahom da zemlja klizi udesno, unazad ka starom poretku, i tražili smo od filma da zauzme političku poziciju, da potakne prave optužbe i agresivno zauzme stranu”, piše Kezič. “Bili smo razočarani političkim previranjima koja su usledila po oslobođenju, ali smo odmah shvatili da su takve brige jako malo talasale Felinijeve krugove… Federiko je funkcionisao na sopstvenoj frekvenciji i držao se nje na duge staze”.

Imao je normalno detinjstvo, za razliku od mnogih njegovih prijatelja pisaca i režisera. Njegov brat, koji je često zapadao u nevolje, tvrdio je da se Federiko kitio njegovim buntovničkim sklonostima, da je retko imao problema i da je bio dobar đak sa mnogo prijatelja.

Već kao tinejdžer bio je vešt crtač stripova i prodavao ih je zainteresovanim novinama sa vremenom sve dužeg spiska. Za razliku od Pazolinija, čiji otac je bio razmetljivi oficir fašističke vojske, Felini je imao sreće sa svojim blagim ocem koji je skromno zarađivao za život u Riminiju, Federikovom rodnom gradu, kao prijateljski nastrojen veletrgovac kafom i sirom.

Pošto se sa 19 godina preselio u Rim i dve godine kasnije upoznao Đulijetu Mesinu, ženu sa kojom će ostati u braku do kraja života, Felini je vredno radio i rano je izbio na glas kao pisac. Sopstvene filmove počeo je da piše i režira u svojim ranim tridesetim.

Felini je delio neka iskustva iz stvarnog života sa kolumbijskim piscem Gabrijelom Garsijom Markesom, takođe iskusnim novinarom. Obojica su snažno uronili u živote svojih baba i deda, u njihove ruralne svakodnevice i mesta prožeta običajima i navikama iz 19. veka.

“Bio je to svet za sebe”, piše Kezič, “bujna priroda, boje i misterije, gde se neobični dijalekti mešaju u često neshvatljive fonetske šablone, gde su se ljudi bavili starim zanatima, kuda su lutale varalice i Cigani – svet koji je ključao u Federikovoj urbanizovanoj mašti”.

Felinijeva italijanska verzija “magičnog realizma” bila je veoma slična verziji kolumbijskog majstora. Kada su se italijanski kritičari konačno probili na ovaj strani teren “mnogi su bili iznenađeni kada su shvatili da je režiser Ulice već raskrčio stazu kroz basne i magični realizam”, piše Kezič.

Felini je počeo da snima Ulicu početkom 1950-ih. Ona je neko vreme prosto zbunjivala mnoge italijanske filmske kritičare. Neki kritičari marksisti proglašavali su film kranje katoličkim i reakcionarnim. Surova veza između Zampanja (Entoni Kvin) i Đelsomine (igra je Masina) ponegde je shvatana kao Felinijeva podrška staromodnoj verziji italijanskog braka. Neki kritičari sa levice videli su u Feliniju izdajnika neorealizma. Umesto njega su isticali komunističkog sineastu Lukina Viskontija (sa aristokratskim pedigreom).

Međutim, u Francuskoj je nekoliko važnih kritičara Ulicu dizalo u nebesa. Neorealizam je bio oberučke prihvaćen nekoliko godina ranije. “Mogao sam da vidim nove perspektive koje je on (Felini) počinjao da razvija”, piše Kezič, “osiromašena Italija; hladne blatnjave ledine po kojima gacaju lumpen-proleterski putujući zabavljači… svet seljaštva na marginama obnove; izgubljeni jezici; magija; detinjstvo; uspomene predaka”.

Trebalo je i Sladak život da bude prikazan 1961. da bi Felini bezostatno bio prihvaćen u brojnim socijalističkim i komunističkim publikacijama. Međutim, ovaj put su njegov film žučno napali ne samo Katolička crkva, nego i Kor italijanskog plemstva. Jezuitima je nalagano da prestanu da odlaze na projekcije Slatkog života, a Felini je ostao u šoku kada je pročitao poruku na vratima crkve: “Molimo se za dušu javnog grešnika Federika Felinija”.

Masa od dve hiljade ljudi u Rimu, koja je tražila da film razume na seminaru, bila je okružena jakim policijskim snagama, dok ga je moderator Pazolini opisivao kao “Katolički film… koji slavi… lepotu, povremeno šokantan, povremeno čudovišan, često anđeoski”. “Zapravo”, dodaje Kezič, “to je tragička alegorija o pustoši koja vreba iza fasade večitog karnevala… Sladak život je noćni dnevnik čoveka koji iživljava tenziju između privlačnosti i zgađenosti svetom u kakvom živi”.

Ali nije Felini bio jedini režiser na meti, pošto je Italija doživela još jedan talas duboke cenzure 1960. Glavni tužilac Milana zatražio je da se otkaže prikazivanje Viskontijevog filma Roko i njegova braća zbog seksa i nasilja. Felini je bio ispljuvan, a glavni glumac njegovog filma Marčelo Mastrojani bio je napadnut kao komunista i kukavica. Neki konzervativni listovi poveli su oštru kampanju protiv njih dvojice.

Međutim, priznanja i nagrade van zemlje za Sladak život pomogle su Feliniju da se odupre napadima.
Kada je 14. februara 1963. prikazan 8 ½, kritika je hvalila Felinija kao “maga” i “genija”, a osvojio je i Nagradu Udruženja njujorških filmskih kritičara za najbolji strani film.

Deceniju kasnije, 1973, Felini je prikazao Amarkord, što je reč koju je sam izmislio, a znači “uspomene”. Zasnovan donekle na Felinijevim sećanjima na svoje tinejdžersko doba, ili na sećanjima njegovog najboljeg prijatelja Titija, to je predivan spoj vinjeta, neverovatne magije i komedije. U filmu je prikazana i ekscentrična grupa prosvetara fašista iz tog perioda, mahom blaženo nesvesnih odlučnih napada njihovih učenika.

“Amarkord je izvrstan po načinu na koji predstavlja prilično zaostalu zajednicu koja živi u senkama zastava… Svakako se ne bi moglo tvrditi da je režiser velikodušan prema društvu koje je nastavilo da živi pod pesnicom fažizma… Felini se još jednom buni protiv kulture glavnog toka i njenih pokušaja da revizionističkog opravdavanja fašizma; režiser nikada ne pokušava da prikrije moralnu i kulturnu bedu iz godina pristanka (na fašizam)”.

Danas partija koja vodi poreklo od fašista iz Salò-ere, Braća Italije predvođena Đorđom Meloni, upravlja zemljom. Ona priziva neke od istih strahova od levice koji su se razvili u vreme Felinijevih najplodnijih godina. NATO je ponovo u usponu, a Melonijeva je u ulozi glavne zagovornice militarizovanja Evrope postala veoma zapažena u međunarodnim okvirima. Njena nedavna reorganizacija javnog servisa RAI, mračne tirade protiv imigranata i napadi na LGBTQ ljude takođe su uzburkale sećanja na loša vremena koja još nisu zaboravljene. Dejvid Broder u Musolinijevim unucima upečatljivo prikazuje kako saradnici Melonijeve ponovo ispisuju istoriju fašizma, prekrajajući je na svaki način.

Možemo samo da zamislimo kako bi Felini prikazao Italiju pod Melonijevom, sa Amarkordom kao istorijskom pozadinom za svoju fantaziju iz 21. veka.

  Film, Glif, Italija, Moravija, Roselini, Umetnost