Karel Čapek kao vizionar. Rat ljudi i daždevnjaka oko nas danas.

Rat ljudi i daždevnjaka Karela Čapeka, jedno od najvećih dela naučne fantastike 20. veka, proročanska je knjiga. Kad kažem proročanska, mislim na to da u sebi nosi dar viđenja sadašnjosti onakve kakva jeste, i ne samo što je vidi, nego i nama ostalima kazuje šta je to u šta gledamo. 

Rat ljudi i daždevnjaka je savremenicima govorio da im je civilizacija zašla u zaustavno vreme; objasnio je do koje mere im je način života samoubistveno kratkovid i nepravedan. Osam i po decenija kasnije, nakon što je Trampova administracija izbrisala “klimatske promene” sa svojih zvaničnih sajtova, a svet i dalje besno kopa po jamama svoje zavisnosti od fosilnih goriva, Čapekova apokaliptična vizija postala još jezivija i još više uznemirava nego svojevremeno u kontekstu Evrope na ivici Drugog svetskog rata.

Istovremeno je Rat ljudi i daždevnjaka i veoma zabavna knjiga. Čapek je bio majstor ležerne novinarske forme zvane feljton, koja je u Vebsterovom rečniku definisana kao “podlistak evropskih novina i magazina sa sadržajem posvećenim tome da zabavi najširi krug čitalaca”.

Rat ljudi i daždevnjaka se prvo pojavio u jednim praškim novinama kao feljtonski serijal; središnji deo romana deluje kao zbirka nasumično prikupljenih, neobuzdano komičnih novinskih isečaka o daždevnjacima. Čapek čitaocima nesumnjivo govori o njihovoj sopstvenoj sujeti, ludostima i besmislicama. Ali ako je Rat ljudi i daždevnjaka jeremijada, onda je to jeremijada saopštena kao stendap komedija.

Ovaj krajnje neobičan roman bez glavnih likova frenetično juri preko kontinenata i kroz cele decenije. Govori o vrsti inteligentnih salamandera koji grade brane, o Daždevnjacima iz naslova, otkrivenim u nenaseljenom zalivu u Tihom okeanu, gde njihova populacija jedva opstaje pred nasrtajima grabljivih ajkula. Kapetan holandskog broda za lov na bisere daje im noževe da se odupru ajkulama, a oni njemu zauzvrat daju bisere. Ispostavlja se da Daždevnjaci nisu samo vešti graditelji brana i tragači za biserima.

Kad se konačno oslobode predatora, pokazuju se i zapanjujuće plodnima. Brojnost im za samo par godina povećava sa nekoliko stotina na milion. Zapravo, ispostavlja se da su toliko plodni i toliko dobri sakupljači bisera da u narednih nekoliko godina Pacifik postaje sasvim opelješen, a tržište zasićeno. Pošto je trgovina biserima uminula, Pacifičko eksportno društvo donosi važnu odluku: umesto da koriste rad daždevnjaka da bi ih oni opskrbljivali biserima,  prodavaće sam njihov rad. Što će reći, odlučuju se da se upuste u trgovinu robljem.

To zaista i jeste trgovina robljem, a ne samo neki uzgoj životinja, pošto Daždevnjaci, osim što grade brane, i govore, igraju, čitaju i pišu, pa postaju i izumitelji, profesori matematike i vrhunski stručnjaci. Oni nisu ljudi, ali su definitivno osobe.

Teško je razumeti kako to da čitaoci nisu uvek videli analogiju između daždevnjaka i kolonizovanih naroda kao jednu od najočiglednijih crta u romanu, ali su kritičari zaista decenijama uspevali da propuste da istraže Čapekovu neverovatno snažnu kritiku kolonijalizma. Jedna od glavnih žaoka Čapekove satire je u tome što ona prikazuje, ponovo i ponovo, kako svet ljudi shvata daždevnjake kao neku vrstu resursa prirode, radnike, a istovremeno ih ne priznaje za bića kakva su oni sami.

Sve vreme, dok su daždevnjaci okupirani i eksploatisani sa ciljem ogromne ekproprijacije prirodnih resursa, a potom kupovani i prodavani kao robovska radna snaga, ujedno ih smatraju i egzotičnim, pretvaraju u fetiš, anatomski analiziraju i  sprovode eksperimente nad njima, sateruju ih u geta i prave od njih žrtvene jarce. Zapravo, detaljni opisi različitih načina na koje ljudi gledaju daždevnjake i ne vide ih čine većinu romana.

Drugi deo Rata ljudi i daždevnjaka, nazvan “Po stepenima civilizacije” sastavljen je uglavnom od raznovrsne zbirke isečaka iz novina, među kojima su i (po redu po kom se pojavljuju):

– “Izveštaj o tržištu daždevnjaka”, koji pokazuje da je prethodnog meseca prodato milion daždevnjaka, a da su angažovani na gigantskim projektima širom sveta poput proširivanja Panamskog kanala i vađenje naslaga i podvodnih stena iz Toresovog moreuza;[1]

– “Daždevnjaci spasavaju život tridesetšestorici davljenika”, u kom se uz komentare lokalnih vlasti izveštava o herojstvu daždevnjaka u Madrasu pri sudaru feribota sa parobrodom, iako je “domorodačko stanovništvo bilo krajnje uzbuđeno time što se Daždevnjacima dozvolilo da se dotaknu lica iz viših kasta koja su se davila. Naime, oni smatraju da su Daždevnjaci nečisti i da ih ne treba doticati”;  

– niz izveštaja o takozvanoj S-trgovini, sa pohvalama, odnosno “da je nekadašnja trgovina robljem bila ovako dobro organizovana i higijenski tako besprekorno sprovođena kao današnja trgovina Daždevnjacima, mogli bismo robovima samo da čestitamo na položaju”;

– nastavak o nelegalnoj trgovini Daždevnjacima, zasnovanoj na masovnim otmicama, a “pretpostavlja se da ovakav transport prosečno preživi dvadeset pet do trideset procenata uhvaćenih Daždevnjaka”;

– izveštaji o projektima na kakvim su angažovani Daždevnjaci, kao što je gradnja Velike Italije, “koja bi obuhvatala gotovo celo Sredozemno more”, nova ostrva koja bi pravili Japan i Nemačka, kao i “prva avionska bazu”, koju bi gradile Sjedinjene Američje Države, “s ogromnim hotelom, sportskim stadionom, zabavnim parkom i bioskopskim salama za pet hiljada ljudi”, pa naratoru zbog svega toga izgleda da je “čovek postao svestan da tek sada postaje gospodar sveta, i to zahvaljujući Daždevnjacima”;

– članak o prvom kongresu naučnika o daždevnjacima, u kom se izveštava o eksperimentima vezanim isključivo za određivanje toga koliki bol mogu da podnesu daždevnjaci i koliko malo hrane i vode im je potrebno da bi se održali u životu; tekst u časopisu nazvan je “Imaju li Daždevnjaci dušu?” sa britkim odgovorima velikana među kojima su Dž. B. Šo, Toskanini i Me Vest;

– pregled inicijativa da se osmisli univerzalni jezik da bi se prilagodio širenju populacije Daždevnjaka po celom svetu, iako je, nažalost, “u svakoj zemlji bio propagiran drugi Univerzalni Jezik”;

– izveštaji o osnivanju “međunarodne Lige za zaštitu Salamandera”, koja je obezbedila “da se daždevnjačko radilište i stambene prostorije ograde visokim, daščanim plotom koji bi Daždevnjake štitio od raznih uznemiravanja, a što je glavno, dovoljno odvajao svet Salamandera od ljudi”;

– izveštaje iz američke štampe o “devojkama koje su, navodno, bile pri kupanju silovane od Daždevnjaka”, što je za posledicu imalo niz linčovanja; saopštenje o pojavi nove religije, kulta Velikog Salamandera, koji se “uopšte nije primio među Daždevnjacima, ali je zadobio poprilično sledbenika među ljudima”;

– Komunistički manifest upućen Daždevnjacima, skoro nerazumljiv zbog cenzorskih intervencija; pregled oprečnih stavova o “Problemu Daždevnjaka”, gde jedni prepoznaju daždevnjake kao “novu radničku klasu”, a drugi ih vide kao “opasnu konkurenciju ljudskoj radnoj snazi”; pojava prvog naučnog rada koji je napisao Daždevnjak, “Geološki sastav morskog dna kod Bahamskih ostrva”; i konačno,

– pregled u kom se tvrdi da daždevnjaci, sada namnoženi na sedam milijardi, “stupaju u red obrazovanih naroda” da bi ostvarili doba “prosperiteta bez presedana”.

Sabiranje svih ovih razularenih prikaza na jednom mestu dođe kao parodija himne progresu. Tu saznajemo da su ono što čini novo Zlatno doba mogućim zapravo svi dobro poznati oblici kalkulacije na kratke rokove: “Istorijski događaji ne mogu se više meriti vekovima i decenijama, kako je to bilo u dosadašnjim istorijama čovečanstva, nego godišnjim kvartalima u kojima izlaze tromesečni ekonomski statistički izveštaji”.

Izostavljanje dugoročne perspektive, uverava nas naivni narator, izvedeno je zbog efikasnosti: “Na primer, seoba naroda koja se nekada otezala po nekoliko vekova, obavila bi se, uz današnju organizaciju transporta, za tri godine; drukčije se na tome ne bi moglo zaraditi. Slično je i s likvidacijom Rimskog carstva, s kolonizacijom kontinenata, s istrebljivanjem Indijanaca i tako dalje. Danas bi sve to moglo da se izvrši neuporedivo brţe kad bi se poverilo jakim kapitalistima”.

Kombinacija užasa istorije kolonijalizma i logike kapitalističkih korporacija u ovom odlomku ključna je za razumevanje proročanskog karaktera celog dela. Ta ne baš smešna šala u srži Rata ljudi i daždevnjaka je naša naizgled neiscrpna sposobnost da veru polažemo u dve same po sebi protivrečne sanjarije: kapitalističku fantaziju o stalno rastućoj ekonomiji i kolonijalnu fantaziju o opustošenim zemljama čiji je pravi razlog postojanja samo taj da ih kolonijalne gazde zauzmu i eksploatišu.

Otud su, sa jedne strane, Daždevnjaci brzo poslati da prave veštačka ostrva da bi zadovoljili apetite imperijalističkih sila za tlom. Sa druge strane, narator nas uverava, u trijumfalnom zaključku drugog dela romana: “Šta god rekli, sa Daždevnjacima je na svet došao divovski napredak… Cela budućnost sveta je u tome da se neprestano povećava proizvodnja i potrošnja; a zašto je potrebno još više Daždevnjaka, kako bi mogli još više da proizvedu i da požderu”.

Pažljiviji čitalac bi, u ovom trenutku, mogao sebi da kaže: “Ali seti se šta se dogodilo lovcima na bisere”. Više ne znači uvek i bolje. Naravno, Čapek upravo i ismeva kvazireligioznu pravovernost sa kakvom pobornici kapitalizma prihvataju uverenje da je korporativni profit osnovni cilj proizvodnje, nasuprot, recimo, materijalnoj dobrobiti društva. On takođe vaskrsava kao šalu Marksovu kritiku kapitala, sa Daždevnjacima kao stalno rastućem proletarijatu predodređenom da konačno preuzme i transformiše kapitalistički sistem.

Čapeka u angloameričkoj književnosti, kao i kontekstu naučne fantastike, najčešće pamte kao osobu koja je prva upotrebila reč robot, u naslovu i tekstu komada iz 1920. godine R. U. R. (Rosumovi univerzali roboti), ali ne doseti se uvek svako i toga da robot na češkom znači prostor “radnik”. Daždevnjaci su u ovom smislu Čapekova ekstremna verzija robota.

Treći deo romana nazvan je “Rat sa Daždevnjacima”, naslov svesno netačan za ovaj odeljaka, kao i za ceo roman, pošto se u njemu u dve trećine govori o neobjavljenom ratu čovečanstva protiv daždevnjaka; a onda, na početku trećeg dela, ratom između ljudi različitih nacija sa daždevnjacima kao municijom za topove; i konačno, dok se priča privodi kraju, sa nizom pregovora ljudi sa Daždevnjacima oko uslova globalnog restrukturiraja koje su Daždevnjaci osmislili da bi obezbedili dovoljno plićaka uz obale da se smesti sada već deset milijardi njih nagomilanih u okeanima.

Priča se završava prekrajanjem obale koja sad dopire do Praga. To koliko je ovaj “rat” između ljudi i daždevnjaka daleko od velsovskog rata svetova ili svemirske opere briljantno je sažeto u nekim od Čapekovih završnih rečenica o tom procesu. Narator, ovde, govori sam sebi:

Nešto ću ti reći: znaš li ko još i sada, kad je već petina Evrope potopljena, liferuje Daždevnjacima eksploziv, torpeda i bušilice? Znaš li ko to tako grozničavo, danju i noću, radi u laboratorijama da nađe još efikasnije mašine i materije za rušenje sveta? Znaš li ko Daždevnjacima pozajmljuje novac, ko finansira ovaj kraj sveta, sav taj novi potop? “Znam. Sve fabrike. Sve banke. Sve države.”

Kada sam prvi put pročitao Rat ljudi i daždevnjaka kao tinejdžer, moj prvi utisak bio je da je to urnebesan roman. Kasnije, kao diplomac, ponovo sam ga čitao, uglavnom u svetlu marksističke kritike kapitala i njegove same po sebi kontradiktorne i autodestruktivne logike. A još kasnije, posle 20 godina karijere profesora anglistike[2], Rat ljudi i daždevnjaka postao je jedan od mojih glavnih primera bavljenja kolonijalizmom u naučnoj fantastici.

Kada sam ga pročitao pre pisanja ovog eseja, dok rat koji je Trampova administracija pokrenula protiv propisa o očuvanju životne sredine ulazi u četvrtu godinu, nisam mogao da odolim a da Čapekovu priču ne pročitam u kontekstu klimatskih promena. I sad pitam: ko čak i sada, sasvim upućen u porast temperatura na planeti, topljenje leda na polovima i još besnije vatrene stihije što pustoše Kaliforniju i Australiju, grozničavo radi na tome da se proizvede još fosilnih goriva? Ko, čak i sada, pronalazi nove tehnike ili dizajnira novu opremu da iz tla iscrpi sve do poslednje kapi nafte? Ko čak i sada finansira ovu pljačku životne sredine?

Čapekova jeremijada govori mi da će, ironično, odgovarajući ishod atropocena biti ostavljanje tragova homo sapijensa po svemu i svuda na svetu dok istovremeno briše samog homo sapijensa. Hajde da se nadamo da će, umesto toga, konačno imati ko da čuje glasove poput Čapekovog.

Piše: Džon Rider
Izvor: The MIT Press Reader
Preveo: Matija Jovandić

Izvor: Glif

  Glif, Karel Čapek, Književnost, Rat ljudi i daždevnjaka