Katarza spoznaje – Radosti sticanja, već u zavisnosti od prirode onoga što se stiče, međusobno su jedinstvenih aroma i dugoročnih efekata. Jedna od tih radosti, kao i sve drugo, se ističe. Momenat prepoznavanja novog znanja, otkrovenje, u sebi sadrži jednu kategoriju, jedan kvalitet na intersekciji estetike i etike. To jeste Lepota u svoj svojoj mnogostranosti, ali i konkretnoj svežini noviteta – noviteta koji znatiželjnom umu donosi preporod svoje vrste. Reformiše ga, otvara nova gledišta i ka spolja i ka unutra. Pažljivom duhu pruža priliku za ponovnu afirmaciju sopstva.

Ekstaza, od grčkog ekstasis – biti izvan sebe – jeste česta nuspojava ove pojave, tzv. “Eureka efekta”. Uzdići se izvan sebe, u smislu bivanja boljom osobom nakon tog iskustva. Plotin ju je smatrao “kulminacijom ljudskih mogućnosti”, mistici sviju religija se na nju pozivaše tijekom svojih momenata divinacije. Za ekstazu se može reći da je neobuzdani, razuzdani, anarhistički pratilac samog procesa spoznaje koji nije nagao, ima izvesno trajanje i odigrava se uz punu ili delimičnu svesnost njenog subjekta, pre nego njegovo ishodište. Ishodište, rezultat je nešto drugo: katarza – bliski rođak ekstaze, odmerena i stamena u svojoj ulozi obnoviteljke unutarnjih snaga i finalnog ekvilibrijuma emocija. Pratilja novog hica u smeru rasta ličnosti.

Era Budnosti blisko je poznavala i bila u dodiru sa vrhovnim težnjama i borbama ljudske psihe, te ih transponovala na sve vidove umetnosti; a, u ustrojstvu grčkog polisa, možda vrhovna među njima, baš zbog svoje terapeutske role bavljenja opšteljudskim dilemama i sumnjama, beše pozorišna. U koncepciji teatra aristotelovske tragedije, ova odlučujuća spoznaja, momenat sudbonosnog otkrovenja nakon kojeg više ništa nije i ne može biti isto, naziva se anagnoreza (ἀναγνώρισις). Neraskidiva spona anagnoreze u standardnoj strukturi dela sa onim što joj prethodi, peripetijom (περιπέτεια – potpunim preokretom toka događaja i okolnosti u dramskom predlošku) te onim što joj sledi, katarzom (kao pročišćenjem i fizički opipljivom “restauracijom” osećanja), upućuje na izvanredno precizne zaključke na području psihologije iz opšteživotnog iskustva prenesenog na širi, društveni plan u svrhu naravoučenija za mase, koje bi moglo glasiti: “sumnjajte u ono što znate, jer ne znate.”

Anagnoreza je bila ostvarenje nakon dugačkog puta traženja i lutanja ispunjenog kontradiktornostima i antagonizmima protagoniste – sa samim sobom, direktno sučeljenim antiherojem ili vidom stvarnosti u koju se verovalo celim bitkom, a koja je sa anagnorezom transformisana. Suočen sa naglim preobražajem, metanojom, protagonist ublažava rigidnost svoje dotadašnje ekstatičke vere u manifestnu stvarnost i svoje vlastito delovanje u njoj. Dabome, dramatično buđenje transformiše svest i vizuru, nova spoznaja razara stare mostove i širom otvara vratnice nečega nepoznatog; Jednog novog emotivnog otvaranja i ka običnom i ka svojoj sudbini. Dotadašnja statika kamuflirana u lažan osećaj napretka zamenjena je naglim, gotovo grubim izmicanjem tla pod nogama subjekta, bačenog u vatru inicijacije. Koncept povratka junaka (hero’s return) jeste arhetip vraćanja sopstvu, sa blažim i drastičnijim varijacijama (i u pristupu i u uspehu) ponavljan kroz istoriju dramske umetnosti. Ima li važnijeg povratka od onog iz izmaglice neznanja – ili još gore, drske zablude o znanju?

Budući da se barata jednim osetljivim instrumentom od izuzetne važnosti, tradicije sviju meridijana su oprezno pristupale rečima i terminima koje označavaju stepene spoznaje, vodeći računa o njihovoj preciznosti. Razumljivost reči i njihova savršeno jasna prijemčljivost je preduslov od ogromne važnosti u svim ozbiljnim duhovnim i filozofskim školama i sistemima kao stepeniku unutarnjeg razvoja.

Japanski zen budizam poznaje termin satori koji označava “potpuno razumevanje” i u direktnoj je sprezi sa kensho – uviđajem, prodorom u istinsku prirodu nekoga ili nečega. Budući da implicira visok stepen opažajne osetljivosti kao prisustva pažnje, satori je uspon ka mudrosti, spoznaja jednakosti objekata i subjekata sa stvarnošću. Kao celovito duhovno iskustvo usmereno upravo ka celovitosti i, uostalom, prosvetljenje (sa kojim se odista i provlači znak jednakosti, i sintaksički i “disciplinarno”), satori je prima materia Zen budizma i preduslov njegovog shvatanja, ekstatički po svom sastavu.

Nepregledna gnostička riznica u temelju svog učenja, gnoza (gnosis) kao fokalna tačka u kojoj se sažimaju i iz koje emaniraju pojedinosti gnosticizma jeste znanje kao bivanje Jednim sa Bogom, odnosno vera u mogućnost dostizanja spoznaje i prosvetljenja, kroz apstinenciju, asketizam, filantropiju i posvećenost. Dostupnost spasenja kroz znanje o svetu duha i nepristajanje na zakone “nižeg sveta” materije (odraz suštinski dualističke prirode gnosticizma) uključivalo je i bitnu aktivnu komponentu kao kontru pasivnom učenju. Gnostici veruju u približavanje mudrosti kroz akte empatije, pomaganje drugom, a spasenju kroz znanje, tj. sticanje uvida. Ekstaza saznanja za njih je poput “senke onog nepojmljivog osećaja pri stupanju pred božansko” (Thomas Dowd), dok Stephan Hoeller podseća da je upravo neznanje, a ne greh, ono od čega gnostici traže spasenje (“Neznanje – gde se misli na neznanje o duhovnim realnostima – se uklanja samo Gnozom.”), a shodno tome, jedan od najvažnijih Eona, posrednih božanskih bića iz gnostičkih mitova, nosi dično ime mudrosti – Sofija.

Epifanija, tačan trenutak u kojem saznanje nastupa i otkriva se subjektu, kao nagla (religijska) spoznaja i dramatična promena ugla gledišta koja donosi otkrovenje je još jedna svetska univerzalija – i kao takva, njena semantička građa je posebno interesantna i pronicljiva na Istoku. Hinduisti za nju imaju reč bodhodaya, složenicu koja pruža specifično značenje: uzdizanje mudrosti (bodha: mudrost i udaya: uzdizanje), time naslućujući put na koji navodi.

Sticanje znanja stoji kao intelektualno zadovoljstvo ali i moralna odgovornost. Zamke su očite. “…još su u tamnijem ropstvu oni koji znanje na znanje nagomilavaju.” i “Znanje nije budnost.” (Hamvaš). Opasnosti su takođe očigledne. Neočekivano krvavo Doba Razuma počiva na bezuslovnoj veri u dogmu saznanja. Reč je o nekontrolisanom, ne(samo)kritičkom i fetišarskom pristupu saznanju kao pukoj akumulaciji stimulusa u kojem postoji gotovo karnalni plezir. Podrazumevanje da neke stvari, moguće čak i sve one raspoložive za potpun repertoar nečijeg života, dolaze same po sebi, samo onda kada za njihov dolazak i osoba i vreme sazru je takođe vrsta spoznaje koja se obično javlja nakon grozničave potere za Apsolutnim, materijalnim saznanjem – i prvi nagoveštaj Rasta. Da li je to strpljenje i smisao za pravo čekanje praizvor mudrosti, novi stupanj zrelosti…ili pak nešto treće?

Za P.U.L.S.E: Andrej Vidović

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

  anagnoreza, gnosticizam, katarza, mudrost, satori, spoznaja, zen budizam