Kenzaburo Oe, pisac istinske humanosti i istinskog Japana.

Smrt japanskog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Kenzaburo Oea 3. marta u 88. godini života načinila je duboku ranu njegovim čitaocima. Ali je ranu nanela i japanskoj zajednici, koja je izgubila jednog od svojih najmoćnijih glasova i kritičara.

Kenzaburo Oe je bio književni gigant. U Japanu se otvorene političke diskusije i učešće u njoj ne ohrabruju, a mediji su često pod uticajem vlade. Oe je bio poslednji politički angažovani japanski posleratni pisac.

U svojim oštrim, često nemilosrdnim komentarima na račun svoje zemlje, on je kritikovao faktore koji štete demokratiji i ljudskim pravima, uključujući nacionalističku politiku vlade, prisustvo opasnih nuklearnih elektrana i imperijalistički sistem.

Kenzaburo Oe je čak odbio da primi nacionalni Orden kulture, počast koju dodeljuje car. Zbog svog otvorenog demokratskog opredeljenja, suočio se sa pretnjama nasiljem od strane desničarskih organizacija, a čak je izveden pred sud zbog toga.

I u pisanoj i u izgovorenoj reči, kombinovao je fokusirano posmatranje Japana sa dubokim poznavanjem zapadne misli i izraza, u rasponu od francuske filozofije (njegov diplomski rad je bio o Sartru) do modernih i klasičnih autora kao što su TS Eliot i Dante Aligieri. To ga je učinilo jednim od retkih japanskih intelektualaca čiji rad je bio u toku sa globalnim identitetskim pitanjima, nepravdom i potragom za domom.

Hrabri prikazi posleratnog Japana

Rođen 1935. godine, Kenzaburo Oe je počeo da objavljuje u svojim dvadesetim. Njegova rana dela ispitivala su odnos između obespravljenih pojedinaca i autoritarne moći.

U njegovoj prvoj priči Neobičan posao (1957) studenti su angažovani da pomognu u klanju 150 pasa koje je medicinski fakultet koristio za eksperimente. Neugodan položaj u kojem su studenti, koji zlokobno podseća na položaj životinja, govori o posleratnoj omladini.

Japan je 50-ih bio lišen snažnih etičkih i političkih modela nakon poraza svoje nacionalističke kolektivne ideologije u ratu na Pacifiku i potonje američke okupacije. Ostavljeni bez konkretnog identiteta i svrhe, poput generacije kojoj je pripadao Oe, mladi u njegovoj priči su prepušteni na milost i nemilost apsurdnom sistemu za koji osećaju da ih ne predstavlja.

Oeova priča Sedamnaestogodišnjak (1961) može se čitati kao ekstremna posledica (radnje, prim. prev.) njegove prve prče. Obespravljeni mladić ovde nalazi utehu u odustajanju od svoje individualnosti zarad prepuštanja nasilnim praksama rastuće imperijalističke grupe nacionalista.

Karijera Kenzaburo Oea bila je oblikovana njegovim razmišljanjima o nesposobnosti (i nespremnosti) Japana da se suoči sa samim sobom, prizna svoje ratne zločine i identifikuje svoj položaj u Aziji.

Nakon što mu je dodeljena Nobelova nagrada 1994. godine, govorio je o „dvosmislenosti“ u Japanu kao „hroničnoj bolesti koja je preovladavala u modernom dobu“. U svom Nobelovom predavanju pomenuo je još jedan takav govor – “Japan prelepi i ja” Jasunarija Kavabate, jedinog japanskog pisca koji je tu nagradu dobio pre njega 1968. godine. Oe je svoj govor naslovio “Japan dvosmisleni i ja”.

Korišćenjem termina „dvosmisleni“ kao odgovor na „prelepi“ u Kavabatinom govoru, Kenzaburo Oe je obezbedio sebi mesto u istoriji globalne japanske književnosti distancirajući svoje delo od estetske reprezentacije Japana koja u inostranstvu dominirala kao kulturna slika ove zemlje. Ta predstava se odnosila na to da je Japan zemlja sačinjena od zen budizma, ceremonija ispijanja čaja i smirenog uvažavanja prolazne lepote (između ostalog).

Mnogostrukost čovečanstva

Osim što iskreno predstavlja svoju zemlju onakvom kakvu je vidi, Kenzaburo Oe takođe u prvi plan stavlja dvosmislene i prećutane japanske identitete.

Plen (1958), koji mu je doneo nagradu “Akutagava” lansirao ga je među književne zvezde. Ova priča prikazuje susret japanskog dečaka i crnog ratnog zarobljenika u njegovom selu na ostrvu.

U Japanu, stanovnici urbanih sredina diskriminisali su one iz ruralnih sredina – to poreklo je Oe imao pošto je odrastao na Šikokuu, južnom i najmanjem perifernom ostrvu u glavnom arhipelagu. U ovoj priči građani se ophode prema seljanima „kao prema prljavim životinjama“, a seljani se na isti način odnose i prema crnom zatvoreniku. Plen je neprijatna priča o zloupotrebi moći i tome kako su svi sposobni za tako nešto.

U Oeovom delu, takvo istraživanje mnogostrukosti japanskog identiteta nastavilo je da se ukršta sa mislima o prostoru.

Fudbal u prvoj godini ere Manen (1967) i Smrt kraj vode (2009) ukrštaju priče o marginalizovanim zajednicama sa folklorom i pričama o ustanku njihovih predaka protiv lokalnih vlasti. Ovi romani potcrtavaju periferno japansko nasleđe i uspomene. Oni su takođe indikativni za to kako u delima Kenzaburo Oea ruralno nikada nije prosta idila spram koje se kontrastira daviteljska korumpiranosti grada. Umesto toga, ruralno je srodna alternativa koja je još uvek puna nasilja i diskriminacije, tako da je ipak živa i stvarna.

U Oeovom delu, surovi opisi svih strana ljudske prirode – svetle i tamne, groteskne i okrutne – nude moguće pomirenje između naizgled suprotstavljenih faktora. Oe je video svoju književnost kao humanistički poduhvat da predstavi ljudsku patnju i istraži mogućnosti njenog izlečenja.

U svojoj posvećenosti da piše iskreno, nikada nije bežao od ličnih kriza. Često je pisao o rođenju svog mentalno hendikepiranog sina Hikarija, što je proizvelo roman Lično iskustvo (1964) i mnoge druge.

Prihvatanje koegzistencije života i fatalnosti inspirisalo je njegovu kasniju zbirku eseja Hirošimske beleške (1965), u kojoj on promišlja političku instrumentalizaciju žrtava atomske bombe i naglašava potrebu da se poštuje njihovo pravo na ćutanje. Njegov status oca koji se bori ukršta se sa razmišljanjima o onima koji su pogođeni katastrofama koje je napravio čovek u atomskom dobu, gde nam se istrebljenje može dogoditi iznenada. Za Oea, bez obzira na razmere, to je uvek bila lična stvar.

Kenzaburo Oe verovatno je sada otišao među drveće svoje voljene rodne šume, u koju se, kažu legende, vraća duša nakon što napusti telo. Za nas koji smo ostali, uspomena na njega će, nadajmo se, pobuditi (ponovno) otkriće njegovih maštovitih, ali stvarnosnih portreta Japana i života, toliko moćnih jer su bili tako nepokolebljivo ljudski.

Tekst: Fillippo Cervelli
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Japan, Kenzaburo Oe, Književnost