Klod Mone – Bašta kao slika a na slici most

Ako sa pariske stanice Saint – Lazare uhvatiš voz za Rouena, za 40 minuta stižeš do malog mesta u srcu Normandije po imenu Vernon. Voz na sprat, prolazi kroz lepe i živopisne predele i već se raduješ da ćeš u putu uživati u posmatranju krajolika kad shvatiš da zbog velike brzine voza nema ništa od toga, jer dok registruješ viđeno, već si 5 km. dalje. Zato posmatraj pejzaž u visini horizonta – možda ćeš nešto i zapamtiti.

Ali nema veze, jer taman dok se delimično navikneš na ovu munjevitu promenu slika, Vernon je tu. Odatle ima samo 3 km. do malog sela po imenu Giverny. Bus će sačekati tvoj voz i časom će te prebaciti tamo. A možeš i da prošetaš, ili iznajmiš bicikl; uživaćeš – naročito ako je dan lep. Giverny, sa svojih pedeset domaćinstava poznat je, uostalom kao i sav kraj, po jabukama koje svi gaje i rakiji jabukovači – calvadosu. A naročito, po farmi “Le Pressoir” gde je živeo Klod Mone (1840-1926) i gde je napravio svoj cvetni raj – danas najposećeniju baštu sveta.

Kada je imao 43 godine došavši do prvih većih para od prodaje slika, kupio je to imanje, na kome je proživeo ostatak života – sledeće 43 godine.

Pošto sreća često ide pod ruku sa nesrećom, zapamtio je dan svog uselenja i po tome, što je istog dana umro njegov najbolji prijatelj i slikarski saborac Edouard Manet.

Od samog početka Mone je gradio svoje imanje kao – Sliku, koju svaki slikar priželjkuje da mu se dogodi barem jedanput u životu – onu koja obeležava ceo umetnikov opus.

Kao sto nikad nije mešao boje na platnu, tako je i cveće sadio. Kod njega su boje uvek bile žuta ili plava, a nikad žućkasta ili plavkasta. Kombinovao je cvetne sorte tako da je bašta vrlo brzo poprimila prepoznatljivu atmosferu i počela da podseća na njegovu slikarsku paletu.

Postavljao je cveće jakih, vibrirajućih i tamnijih tonova do staze, pa je to smirivao sortama blagih i nežnih boja u pozadini, i time uticao i na perspektivu bašte. Svetlosni akcent u vrtu, bio mu je isto tako važan kao i na slici, pa je rado sadio plavo cveće ispod krošnji drveća, da bi pojačao prirodu plavog u senci.

Na imanju je živeo sa svojom drugom ženom Alice (prva mu je umrla nekoliko godina ranije), sa svoje dvoje dece i Alicinih šestoro iz njenog prethodnog braka. Kuća je imala veliku kuhinju sa ogromnim stolom koji je bio centar svih dnevnih zbivanja.

Mone je bio dobar čovek, pa je bio voljen i poštovan od svih u selu. Često je govorio da je “sve u dobrim namerama i da je u tome sva tajna”. Može biti da je to jedan od razloga što njegove slike i danas odišu optimizmom i životnom radošću, a u posmatraču izazivaju pozitivne vibracije.

Svakodnevno je bio viđen kako se užurbano kreće po svojoj bašti ruku punih alata; što slikarskog, što baštenskog. Ako nije slikao ili sadio cveće, voleo je da kao osvedočeni gurman, sedi sa porodicom i prijateljima u kuhinji uz pikantna jela i probrana pića. Pa bi često u dobrom raspoloženju imao običaj da zapeva svoju omiljenu pesmu – ariju „toreadora“ iz Bizetove Karmen.

Imanje je bilo podeljeno na dva dela. U prvom, isped kuće nalazila se cvetna bašta, po čijoj sredini se protezala centralna staza – Grande Allee. Na njenom kraju se nalazila velika kapija iza koje je čim je malo poboljšao svoju finansijsku situaciju, počeo da gradi drugu celinu – vodeni vrt.

To mu je bio dugogodišnji san inspirisan japanskim drvorezanim grafikama – estampama, koje su često za motiv imale tradicionalni japanski vrt uz vodu, sa obaveznim mostom.

Zato je je iz obližnjeg potoka sproveo vodu preko imanja, a izgradio je i most. Jedino ga nije obojio u japansko crveno, već u zeleno.

Pošto je obožavao lokvanje, napravio je i malu ustavu, kako bi umirio tok vode u vrtu. A da bi na svojim slikama imao kontrast okruglom obliku lokvanja, u jednom kraju je posadio bambusovu trsku.

Tako je veliki majstor, inkarnacija impresionizma lično, svoju baštu polako pretvarao u Sliku – svoje životno delo.

Dok je bio mlađi, često bi u sam cik zore išao po okolini ili stajao u hladnoj vodi reke, čekajući da naslika kako prvi sunšev zrak pada po zaspalom polju, ne bi li ovekovečio trenutnu atmosferu i efekat svetlosti. Imao je dara da vidi nevidljivo i da to pokaže na svojim platnima. Zato su za njega govorili da je oko – ali kakvo oko!

Pod starost, najradije je slikao svoj most. Neumorno ga je slikao, u svako doba dana; iz dana u dan – most pa most. Neki put bi ga naslikao iz jednog poteza, kao crtu. Posle su istoričari umetnosti objašnjavali da je to bio početak apstraktnog slikarstva. Uostalom, stalno se kretao na ivici apstaktnog, jer se predmet njegovog slikanja gubio u vrtlogu svetlosti i boje.

Kada je počeo da pati od reumatizma, nije mu više odgovaralo da se smuca u zoru po kojekakvim vlažnim i hladnim mestima. Mnogo mu je više odgovarao civilizovani ritam njegovih lokvanja – otvarali su se jutrom u 10.30, a zatvarali po podne u 5.

Slikajući, imao bi karakteristicno ispruženu ruku u kojoj je držao kist. Jedino kada su u pitanju bili lokvanji, njegova poslednja velika ljubav, skoro bi dodirivao nosom platno pred sobom.

Tako je nastao onaj veličanstveni triptih sa lokvanjima, za koje ne znaš da li plivaju po vodi ili plove po nebu, kojima je slikajući ih posvetio svojih poslednjih šest godina, i koje je poklonio francuskom narodu; ali i celom svetu – kao svoj buket boja, svetlosti i dobrih namera.

– A sećaš li se, raznobojnih, dekorativnih listova ukrasne biljčice – koprivice u saksiji tvoje mame ili bake?

Njih je Mone posebno voleo i gajio svuda oko sebe; i u kući i oko nje. Zato se danas, ona malih listova zove “Palette”, a ona velikih “Giant Exhibition”. I danas ih paze u njegovoj kući; jer znaju da duh Monea, voli da ponekad dođe – da ih pomiluje.