Knjiga Propovednikova – Biblija (Stari zavet)

„Sve što će da se desi, taština je“

Ima tekstova koji kao da stoje na početku i na kraju svake mudrosti; koji poput poslovica, u nama postoje još pre nego što su pročitani, ili pre nego što smo i  naučili da čitamo; koji lebde kroz vreme; koji nam poput onog porodičnog starine iz detinjeg sećanja, u uvo sipaju neupitne, večne istine. To su misli i rečenice koji nas se uvek iznova vraćaju provirujući kroz naslove ove ili one knjige, kroz stih u melodiji, koji se provuku kroz neko pismo pisano dragom biću, koji odjekuju u poslednjem pozdravu sa nekog ispraćaja u večnost – i koji drže svet, kao što grčki stub drži hram, kao što boja sa kičice stvara prizor, kao što par tonova grade melodiju…Reči što poput tam-tama, iz dubine i iz daljine dobuju prvu i poslednju istinu, sliku sveta u krajnjim, jasnim nijansma belog i crnog.

„Taština i opet taština, veli Propovednik, sve je taština, sve je sama taština.

Koja je korist čoveku od svega truda njegovog/Jedan naraštaj odlazi, drugi dolazi, a zemlja jednako stoji./Sunce izlazi, sunce zalati, pa opet hita na mesto odakle izlazi./Vetar se na jug kreće, na sever okreće, pa se opet obrće…Što je bilo, to je ono što će biti, i što se činilo, to je ono što će se činiti. Nema ništa nova pod suncem…“      

Stari zavet – ta „knjiga nad knjigama“ – objašnjava i opisuje, između ostalog, nastanak sveta i čoveka, sadrži pripovesti iz istorije Jevreja,  proročanske knjige, kao i nekoliko knjga mudrosti i pesničkih dela, među kojima – uz Knjigu o Jobu, Psalme Davidove i Pesmu nad pesmama – posebno mesto zauzima knjiga Propovednika. I kao što je čest, gotovo redovan slučaj u svetim knjigama, njihova mudrost je izražena u obliku snažne poezije, koja od nihovog nastanka odjekuje i treperi u svesti nebrojenih generacija.

„Sve svoje vreme ima, svaka stvar pod nebom ima svoje vreme/Ima vreme rođenja i vreme smrti; vreme kada se sadi i vreme kada se čupa ono što je posađeno/ vreme kada se ubija i vreme kad se isceljuje; vreme kada se obara i vreme kada se gradi…vreme kad se cepa i vreme kad se sašiva; vreme kad se ćuti i vreme kad se govori/vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi; vreme rata i vreme mira.“

Iako u prvoj rečenici Propovednik tvrdi da je „sin Davida, kralja Jerusalima“, tj. da je on kralj Solomon, istraživači Biblije su već poodavno konstatovali da je pravi autor teksta nepoznati jevrejski pisac iz sredine trećeg ili drugog veka pre nove ere.  Radi se, tako o jednom od najmlađih spisa koji su uključeni u Stari zavet, delu relativno neobičnog sadržaja, koji se ne bavi toliko Bogom i Božijom pravdom, koliko sudbinom ljudskog bića, posmatranog na, skoro moderan način, blizak današnjem čoveku. Iako sam kraj „Propovednika“ sadrži bogobojazne poruke („Boga se boj i zapovesti njegove drži, jer je to čoveku sve. Jer će svako delo Bog na sud izneti i svaku tajnu, bila dobra ili zla“) one se nekako ne uklapaju u opšti duh dela, koje predstavlja jedno pesimističko, skeptično, poetsko-filozofsko razmatranje, gotovo na granici ateizma (kojeg tu ipak nema) – sa čestim kontradikcijama u izlaganju – u čijem središtu je ideja o ispraznosti i besmislu ljudskog života („taština i opet taština“), o nepostojanju veze između ispravnosti života i njegovog kraja („mudri umre isto kao i bezumni“, „mrtvi koji su umrli, srećniji su od živih, koji još žive“, „sve biva svima jednako: ista je sudbina pravedniku kao bezdušniku, onome koji je dobar i čist, kao i onome koji je nečist…“) kao i o potrebi da se, i pored svega, život proživi u svoj njegovoj punoći, težeći, po mogućnosti mudrosti, u meri u kojoj je to moguće.

„Jedinu radost koju čovek može imati, to je da se najede i napije i da mu duša uživa u zadovoljstvu usred rada njegova…Hajde, s radošću jedi hleb svoj i veselog srca pij vino svoje, jer su Bogu već mila dela tvoja… Uživaj život sa ženom koju voliš sve dane ispraznog života svog koji ti je Bog dao pod suncem, sve dane taštine svoje, jer to ti je nagrada u životu i u trudu tvome kojim se trudiš pod suncem/ Sve što ti dođe pod ruku da činiš, čini to po svojim sposobnostima, jer nema ni rada, ni razmišljanja, ni znanja, ni mudrosti u grobu u koji ideš.“   

Iako delo puno pesimizma i skepse u meri da su se mnogi istraživači pitali po kom osnovu je ono uošte uključeno u svete spise Starog zaveta, Knjiga Propovednika ipak nije ni amoralna ni ateistička oda hedonizmu, već je ipak zasnovana na ideji o ljudskoj odgovornosti i poštovanju vrednosti ovog života, kao i odgovornosti pred Bogom, u perspektivi onog drugog, mada ne previše jasnog postojanja. Opis kraja ljudskog bivstvovanja na ovom svetu, iz poglavlja 12, jedna je od najpotresnijih poetskih slika u svetskoj literaturi.

„Uživaj mladiću za mladosti svoje, i nek se veseli srce tvoje dok si mlad…Ali opomeni se tvorca svoga u danima mladosti svoje, pre nego dođu zli dani i stignu godine kada ćeš reći: Nemam uživanja u njima/Pre nego što potamne sunce i svetlost, mesec i zvezde, i opet dođu oblaci posle kiše/ono vreme kada drhću stražari kućni i pognu se junaci…/kad se oba krila od kapije na ulici zatvore, kad oslabi zveka od žrnja, kad se na ptičiji glas ustaje, kad svim kćerima pesme glas oslabi/kad se drhti od onoga što je visoko, a na putu strah spopadne, kad badem ucveta, a skakavac oteža…jer čovek ide u stan svoj večni, a pokojnici ulicama hode/pre nego se otkine lanac srebreni i pehar se zlatni razbije i raspe se vedro na izvoru, i slomi se točak na studencu/ pre nego se prah vrati u zemlju, kako je pre bio, i duh se vrati Bogu, koji ga je dao“.

Američki pisac Tomas Volf je, uz mnoge druge, napisao za  „Knjigu Propovednikovu“ da se radi o „najplemenitijem, najmudrijem, i najmoćnijem iskazu o ljudskom životu na zemlji, kao i najvišem obliku poezije, elokvencije i istine –  odnosno o „najvećem literarnom tekstu koji sam ikada pročitao“.

za P.U.L.S.E:  Duško Lopandić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Biblija, Duško Lopandić, Knjiga propovednikova, Književnost, Stari Zavet