„Meni je mesto u šumama i u osami“ (Pan)

Ispovesti usamljenika predstavljaju skoro celu granu evropske literature. Puno je usamljenih šetača – poput onog Rusoovog – koji su sa nama delili svoje najskrivenije i najintimnje ispovesti, svoje doživljaje, nade, slutnje, očekivanja; svoje emocije i želje – poput nesretno zaljubljenog Vertera (Gete), šarmantnog zavodnika Adolfa (B. Konstan), depresivnog bezimenog junaka Floberovog „Novembra“, neimenovanog neurastenika iz „Zapisa iz podzemlja“ Dostojevskog, melanholičnog Rajića iz „Knjige o Čarnojeviću“ i tolikih drugih. Puno je tih sentimentalnih, nesretnih, pronicljivih, izgubljenih, zaljubljenih, razočaranih, zaluđenih mladića koji su nam u svojim dnevnicima otvorili srce i dušu, sa kojima smo saosećali i koji su i godinama nakon pročitane ispovesti ostali nešto kao stari prijatelji čija nam se setna sudbina ponekad iznova vrati u zvezdanim noćima, upletena u sećanja na vlastite doživljaje.

Takav je i mladi lovac, poručnik Tomas Glan iz Hamsunovog lirskog romana „Pan“ – modernistička verzija Geteove romantične pripovesti o Verteru – sa kojim provodimo proleće, leto i jesen u lovu na ptice i sitne životinje po šumama negde na severu, uz obalu mora – i koji sa nama deli večitu, a svaki put različitu ljudsku priču o ljubavi i o smrti. Kao neka reinkarnacija drevnog boga divljine i lova Pana, Glan luta po šumama i divljinom gde ga poznaju različita bića, živa i neživa. „Pred mojom kućicom, visok, siv kamen. Kao da me vidi kad odlazim i dolazim i uvek me pozna.“ Poput Čarnojevića iz romana Crnjanskog, koji je grlio drveće, tako i Hamsunov Glan živi u nekoj vrsti bliskosti sa svojom prirodnom okolinom, sa granama sa kojima sanjari, sa travom koja mu šapuće:

„Poznata su mi mesta kroz koja prolazim, usamljeno drveće i kamenje stoji tamo kao i ranije, opalo lišće šuška pod mojim nogama. Jednolično hujanje poznato drveće i kamenje znače za mene isuviše, neka čudna zahvalnost me ispunjava, sve mi je blisko, stapa se sa mnom, sve volim.“

Sigurno da dobar deo čarolije romana proističe iz vanrednih opisa prirode norveškog severa.

„Vazduh svetli od insekata koji lete, od desetina hiljada treperavih krilaca. Tamo na ivici šume rastu paprat i jedić. Vres se rascvetao i ja volim njegove sitne cvetiće. Hvala ti Bože za svaki cvetak vresa koji sam video. Bili su kao sitne ruže na putu, ja plačem od ljubavi prema njima.“

U tom začaranom svetu prirode, u tom magičnom Edenu u kome Pan „sedi u nekom drvetu i posmatra me“ i bezglasno se smeje, lovac Glan povremeno prelazi granicu iluzije gde susreće duhove Diderika i Izeline koja je neka vrsta nimfe „ogrezle u grehu“. Izelina koja je ispod haljine naga od glave do pete i koja želi da joj Glan „veže pertle“.

„Izelina, video sam da si to učinila, ponavlja Diderik, video sam to, A tada šumom odzvanja njen zvonak i vedar smeh…“

Erotsko klizi u Hamsunovoj priči i spaja svet snova sa svetom stvarnosti.

„Uzbuđen i još slab, osećam da me neko ljubi, a poljubac lebdi nad mojim usnama. Obazirem se oko sebe, nema nikog vidljivog – Izelina – kažem, po travi šuška, možda je to lice popadalo po zemlji, možda koraci. Nekakav vetar duva kroz šumu i ja mislim da bi to mogao biti Izelinin dah“.

S druge strane iluzije stoji realnost svakodnevnog života – naselje nakraj šume, kuće i civilizacija, a u njoj i svarne devojke i žene koje susreće naš lovac. On je „lep kao Bog“ sa pogledom „životinje“ kojim izluđuje Evu, Henrijetu, Tamilku Magi… „Kada me on pogleda, ja postajem bespomoćna“, kaže jedna dama.

Ali tu je i fatalna Edvarda.

„Edvarda me je gledala a ja sam gledao nju. U tom trenutku sam osetio kako mi nešto taknu srce, kao neki malešan ljubak pozdrav. To je dolazilo od proleća i svetlog dana…Bio sam duboko dirnut…počeo sam da je volim…“

Edvarda je ćudljiva devojka, leptir što sleće sa cveta na cvet, devojčica koja se poigrava. Stižu leto i jesen i pojavljuju se Glanovi suparnici kojima Edvarda poklanja sve veći deo vremena i pažnje: prvo hromi doktor, pa onda bogati baron. I ništa više ne ide kako treba za usamljenog poručnika, koji ne zna kako da se ponaša u društvu gradske mladeži i tokom zabava u koje ga je uvela Edvarda. Poput nespretnog divljaka, reaguje emotivno i sve žešće. Nesposoban da svoje osećaje izrazi rečima, baca iznenada devojčinu cipelu u vodu, puca u svoje stopalo (iz ljubomore na suparnika koji hrama), pljuje na suparnika, pale mu kućicu, na kraju ubija svog psa i šalje njegov leš kao poklon devojci…Dva zelena ptičija pera koja je nekada poklonio Edvardi vraćaju mu se u zapečaćenoj koverti, kao znak definitivnog kraja…“Neki ledeni užas prostruja kroz mene, ohladio sam se“.

Edvarda je druga strana sveta, ona koju Glan jedino želi ali ne može da dobije. „Volela je nekog gospodina. Zašto? Pitaj vetrove i zvezde, pitaj Boga života? I ono što je za devojku bila tek zabavna igra, za lovca je postao apsolutni poraz. I kao da je u tom lepom i na izgled otpornom i čvrstom mladiću, negde u dubini duše ležalo nešto krto i lomljivo poput porcelana, što se u porazu ljubavi slomilo i pretvorilo u prah, u ništavilo.

„Na zemlji preda mnom leži hrpica suvih grančica nekog razorenog ptičijeg gnezda. Moja duša je ista kao to ptičije gnezdo.“

Harmonija i haos su dve slike sveta. Užas smenjuje očaranost; duboka provalija se krije iz najvišeg vrha; iza erosa vreba tantos. Ne vredi nam jin, ako nismo pronašli naš jang, jer se tada ceo svet nepovratno ruši. „Volim jedan ljubavni san, koji sam nekad sanjao“ Ali umesto puta ljubavi, Glanov začarani put postaje put smrti: od ubistva psa do Evine izazvane pogibije… „On se ponašao kao divljak, lud, pio je, pravio je skandale i napustio je vojnu službu.“ U posebnom prilogu, na kraju romana opisana je Glanova smrt, koji se ni tamo daleko, čak u Indiji, nije mogao osloboditi opsesije apsolutne ljubavi. „Sve se promenilo, dani više neće da prolaze. Često još imam veselih časova, ali vreme se ne kreće i ja ne shvatam da ono može da bude tako nepokretno.“

Nema sretnog kraja za ukletu ljubav, priča nam ova naizgled jednostavno ispričana priča u kojoj se krije toliko poruka i nijedna pouka, baš kao ni u ćutljivoj lepoti ženskog lika, baš kao ni u veličanstvenoj slici nedokučive prirode.

„Davala si sve, sve si davala i za to ti nije bio potreban nikakav napor, jer si bila dete opijeno najličnijim životom. A drugi, koji krvnički štede čak i svoje poglede, mogu da zaokupe sve moje misli. Zašto? Upitaj dvanest meseci i brodove na moru, upitaj zagonetnog Boga srca…“

Henri Miler je zapisao: „Hamsun je autor koga sam pokušao da imitiram, ali očigledno bez uspeha. …On je bio za moju generaciju ono što je Dikens bio za čitaoce njegovog vremena.“ E. Hemingvej je rekao da ga je Hamsunovo delo podstaklo da piše. Među piscima XX veka na koje je Hamsun ostavio dubok uticaj bili su i Tomas Man, Franc Kafka, Maksim Gorki, Stefan Cvajg, Herman Hese, Džon Fante, Čarls Bukovski i dr.

Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Književnost, Knut Hamsun, Pan