Ко је убио Зорана Ђинђића? – Адвокат Срђа Поповић тврди да се 2003. догодио мартовски преврат. Осим егзекутора и пресуда за атентат, све друге околности око убиства премијера Ђинђића остале су затрављене. Због тога Поповић покушава оно што је до овога часа остало недоступно: да се врати завери од њених зачетака и бар постави неизбежна питања о политичкој позадини убиства.
Питања се некако и могу поставити, било је и раније врло стидљивих хипотеза о томе зашто политички мотиви стрељања премијера остају у сфери дубоке мистерије. Али одговори су увек остављани у надлежност чаршији и површном политичком подземљу које је у том мраку неизбежно било у равни са долазећим политичким кликама.
Две школе мишљења и данас одашиљу своје сигнале о томе како ваља ишчитавати март 2003. По једној, Ђинђић није обраћао превише пажње на избор својих сарадника, међу њима се нашло и кусо и репато. Он је наводно тражио услуге Слобиних и Мириних службеника јер тада бољих није било.
Оно јест, избор неких сарадника и данас, седам и нешто година после, изгледа као да их је нашао у циркусима или међу полусветом. Али то га ипак није убило. Тако говори „друга школа мишљења”, ако се теорије о том страшном делу српске историје уопште могу категорички одвајати. Тешко је веровати да су премијера својом памећу могли да уклоне сеоски крадљивци аутомобила, периферијске барабе, или демобилисани каплари из легије странаца. То је ипак био посао за много опасније типове, на граници разуђеног политичког подземља и реалне власти.
У политичком смислу, убиство Ђинђића јесте тиха рестаурација Милошевићевог система, који ни до данас није демонтиран. Тај процес „ревизије уназад” почео је већ шестог октобра 2000. године. Претходне ноћи Ђинђић прецењује Легију и тражи од њега солидарност, и то у часу кад је ЈСО потпуно немоћан, пред страхом од погибије у судару са милион људи.
Дан касније, Коштуница одбија да смени Павковића и његову препаднуту хунту, која није успела да изврши Милошевићеве налоге о нападу на народ и медије. Није успела зато јер је „средњи слој” војске, поручници, капетани, мајори, био паметнији и од цивилног и војног врха. Они су одбили да учине само оно што нико паметан не би учинио.
Као председник последње Југославије, Коштуница не смењује ни Радета Марковића „да не би рушио државу”, нити благосиља хапшење било кога од оних који су омогућили ескадроне смрти и њихово јавно и слободно убилачко оргијање по Београду.
У ДОС-у, који се претворио у шарени карусел за поделу власти и моћи, брзо настаје расуло, низ раскола које више нико није у стању да контролише. Осим донекле Ђинђића, који из немогуће коалиције и минорних потенцијала страначких лидера покушава да извуче оно што се може. Али, и то је мало, и он добија одредницу „макијавелисте”, као безобзирног практичара власти.
Његов разлаз са Коштуницом постаје драматичан, праве разлоге видећемо много година после Ђинђићеве смрти. ДОС је мртав, али изгледа као да се још држи на танким спонама вишеструког раскола. Председник Југославије има под собом војску са генералима које је направио Милошевић, тајне службе које нису сачувале ништа осим своје мрачне моћи, и реанимиран ЈСО, за који се сматра да је непобедив у Србији, односно да та злогласна формација, уточиште ескадрона, може да обави „патриотски пуч” у држави, очас посла.
Да ли је она побуна од пре девет година била покушај пуча? Мислимо да јесте, и да су касније убице премијера, које су се под пуном опремом шепуриле на аутопуту, само чекале нечији сигнал. Чији? Можда управо то жели да сазна адвокат Срђа Поповић, који носи и непријатну личну брљотину, јер се за боравка у Вашингтону, ваљда 1998. залагао за бомбардовање Србије. И то, наводно, као једини начин за уклањање Милошевића.
Тај податак битно урушава његов лично наглашени пацифизам, али не умањује значај иницијативе. Рецимо, шта значи побуна сама по себи, да ли је она била спонтана (у таквим структурама спонтаности нема). Зашто је са највишег места охрабрен први корак државног удара хладнокрвном, но застрашујуће несувислом дијагнозом да је то само штрајк државних радника: свако штрајкује са својим реквизитима, чистачице са метлом, металци са шрафцигерима, домаћице са оклагијама, лекари са стетоскопима. А ЈСО са борбеним возилима, ракетним бацачима и базукама.
Тешко је да било који тужилац, ако не буде темељније истраге, из овако заумних паралела, извуче закључке који повезују побуну са атентатом. Али то је врући жар, који одмах добија политичке димензије, а свака истрага се може умртвити халабуком о политичком прогону.
Љубодраг Стојадиновић
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Ко је убио Зорана Ђинђића? added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →