Koča Popović, nadrealista u uniformi

Koča Popović, nadrealista u uniformi Prve proleterske brigade, idealista do kraja života

Koča Popović bio je potpredsednik Jugoslavije

Pesnik, revolucionar, vojskovođa, diplomata, politički otpadnik – koliko uzbudljivih uloga može da stane jedan (ne)običan ljudski život?

Biografija Koče Popovića ispunjena je paradoksima – on je komunista iz „buržujske” porodice, ratnik koji nije voleo rat, političar kog savremenici pamte po doslednosti idealima iz mladosti, ozbiljan diplomata, istovremeno šarmantan i duhovit.

„Iz bogate kuće je otišao u revoluciju, među borcima Prve proleterske brigade uživao je neverovatan ugled, bio je uspešan vojnik, kasnije uspešan diplomata, veliki intelektualac koji nije izneverio principe slobode i jednakosti”, opisuje ga istoričarka Latinka Perović za BBC na srpskom.

Koča Popović je bio potpredsednik Jugoslavije u trenutku kada je Perović bila u rukovodstvu Saveza komunista Srbije. Smenjena je početkom sedamdesetih godina 20. veka u takozvanoj „čistki liberala” optuženih za odstupanje od partijske politike, jer su težili demokratskoj reformi društva.

Popović se solidarisao sa tada smenjenim Markom Nikezićem, Latinkom Perović, Borom Pavlovićem i Mirkom Tepavcem, te je podneo ostavku na sve funkcije i povukao se iz politike.

„Bio je veoma skroman, stideo se privilegija, nije se dao korumpirati”, kaže Perović.

Njegove književne i filozofske spise priredio je sredinom 1980-ih godina književni istoričar Gojko Tešić.

„Nisam nikada upoznao čoveka visprenijeg, slobodoumnijeg duha, imao je fascinantan šarm, a moćni ljudi iz tog vremena su bili namrgođeni, nisu se otvarali na pravi način”, seća se Tešić susreta sa Kočom Popovićem.

Otvorenost duha, spremnost na rizik i sklonost ka samoironiji, Popović je pripisivao nadrealizmu, umetničkom pokretu kome je pripadao 1930-ih.

Nadrealizam nastaje posle Prvog svetskog rata. Prema Manifestu ovog pokreta, koji je objavio Andre Breton 1924. u Parizu, „nadrealizam je čist psihički automatizam kojim želi da se izrazi stvarno delovanje misli, bez kontrole koju bi vršio razum”.

Posmatranje stvari iz neuobičajene perspektive, pomoglo je Popoviću i u čuvenoj bici na Sutjesci 1943, kada su malobrojnije partizanske snage probile nemački obruč.

„Na jednoj strani stajala je komunistička partizanska disciplina, na drugoj strani nadrealistička inovacija, da ideš protiv situacije, protiv realizma obruča, da imaš deset puta manje ljudi, da nemaš tenkova, da nemaš avione”, opisuje Gal Kirn, predavač na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.

Popović je bio uspešan ratni komandant, ponekad „kritikovan zbog nezavisnosti i prgavosti”, kaže istoričar Marko Atila Hor.

Od Sorbone do Prve proleterske brigade: Filozof postaje borac

Konstantin Koča Popović je rođen u Beogradu 1908. u bogatoj trgovačkoj porodici. Školovanje je započeo u katoličkom samostanu u Švajcarskoj na francuskom jeziku, završio je Treću beogradsku gimnaziju.

Pre fakulteta, završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira u Sarajevu 1927. i dobio je čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. Studije prava upisao je na pariskoj Sorboni, ali je ubrzo prešao na filozofiju.

Koča Popović na Brionima sa Titom i Vladimirom Dedijerom

Inspirisan nadrealističkom umetnošću koju je upoznao u Francuskoj, počeo je da piše pesme i filmske kritike. Prvi nadrealistički „automatski tekst” Odlomci ulice, pisan brzo bez prethodnog osmišljavanja, slično zapisivanju snova odmah po buđenju, objavio je pod pseudonimom Septembar Koča 1930.

Potpisnik je beogradskog Manifesta nadrealizma 1929. kojim se zahtevala revolucija na polju umetničkog stvaranja, a potom i u politici. Grupa beogradskih nadrealista, među kojima su bili i Aleksandar Vučo, Marko Ristić, Milan Dedinac, Vane Bor i Oskar Davičo, objavila je manifest u almanahu Nemoguće/L’Impossible.

Iako je objavljivao pesme i eseje, Popović sebe nije smatrao pesnikom.

„Bavio sam se književnošću i uvideo sam da je to ‘luk i voda'”, rekao je novinaru Aleksandru Nenadoviću, koji je 1989. objavio knjigu Razgovori s Kočom.

Gojko Tešić tvrdi da se radi o posledici njegove samoironije.

„To je jedna vrsta skrivalice – da nije želeo da bude pesnik, nikada ne bi na marginama dnevničkih zapisa ispisivao stihove u nadrealističkom duhu.”

Popović je svedočio narastanju fašizma u Evropi tokom boravka na Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu gde je proučavao marksizam, što ga je nagnalo da se politički angažuje i postane član Komunističke partije.

„Nema više smisla da pišem neke polurazumljive pesme, moram da se pokrenem”, rekao je u intervjuu Aleksandru Nenadoviću.

Stiže u Srbiju 1933. i bavi se ilegalno partijskim radom, pošto je Komunistička partija bila zabranjena u Kraljevini Jugoslaviji.

Tokom jednog hapšenja, policija je zaplenila njegove rukopise O novom humanizmu i Zapisi iz ludnice, koje je pisao pod uticajem psihoanalize. Kao i mnogi partijski saborci, 1937. se priključuje internacionalnim brigadama na strani republikanske armije protiv fašističkih snaga generala Franciska Franka tokom Španskog građanskog rata.

Po povratku u Jugoslaviju iz francuskog kampa za internirane španske borce, preko kanala Komunističke partije, ponovo se bavi ilegalnim radom. Uhapšen je 1939, mučen u zatvoru na Adi Ciganliji, gde je – kako njegovi partijski drugovi veruju – odao ime nekog ilegalca, što je dovelo do izbacivanja iz partije.

Ilegalci iz gradova prelaze u šume: Partizanski pokret i gerilski način ratovanja

Objava rata 6. aprila 1941. zatekla ga je kao rezervnog oficira vojske Kraljevine Jugoslavije, a posle kapitulacije se priključi partizanskim jedinicama i ubrzo postaje komandant Posavskog odreda.

Tokom 1941. ustanci protiv okupatora organizovani su širom Jugoslavije, objašnjava istoričar Marko Atila Hor. Najjači pokret protiv okupatora bio je u Srbiji, ali je taj ustanak ubrzo ugašen. Centar borbe je premešten u Bosnu, gde su se partizani sukobljavali sa ustaškim snagama.

Borci Narodno oslobodilačkog pokreta odabrali su gerilski način ratovanja zbog „dramatične asimetrije moći”, kaže Gal Kirn.

„Na jednoj strani stajala je dobro naoružana i spremljena vojna snaga, fašistički aparat s ogromnom mašinerijom, koju su pomogli domaći kolaboranti – domobrani, ustaše i kasnije četnici.

„Nije bilo moguće da se organizuje bilo šta drugo sem gerilskog načina odbrane, to je bila pouka iz Španskog građanskog rata, odakle se vratilo 200 dobrovoljaca među kojima je bio i Koča Popović.”

Komunistička partija, koja je u predratnim uslovima delovala uglavnom u gradovima gde su živeli radnici, morala je da se okrene seoskom stanovništvu kako bi ostvarila ratne i revolucionarne ciljeve.

Kada je osnovana Prva proleterska brigada u novembru 1941, Popović je izabran za njenog komandanta. Smatrao je to najvećim ličnim postignućem, kaže Latinka Perović.

„On je uvek mislio na borca, za njega on nije bio samo ljudski materijal u nastojanju da se dođe do pobede.”

Četvrta (bitka na Neretvi) i peta ofanziva (bitka na Sutjesci), u kojoj je Popović delovao suprotno instrukcijama Vrhovnog štaba, odnele su veliki broj žrtava.

Iako predstavlja proboj linija daleko jačeg neprijatelja, bitka na Sutjesci „može se posmatrati i kao vojna katastrofa, jer je više hiljada partizana izgubilo živote u njoj”, tvrdi Hor. Ipak, Sutjeska je bila veliki podvig jer je održan duh otpora, kaže on.

Partizanskim akcijama su bili impresionirani članovi britanske Specijalne jedinice za vojne operacije (SOE) i obavestili premijera Vinstona Čerčila. Ubrzo su saveznici prekinuli saradnju sa četničkim pokretom i pružili podršku partizanima.

Zbog nediscipline na Sutjesci i predratnog izbacivanja iz partije, Popović je, prema mišljenju Latinke Perović „relativno kasno proglašen za narodnog heroja i to tek posle protesta proletera”.

Vanblokovsko balansiranje i politički pad

Ficroj Meklejn i Koča Popović sa članovima sovjetske vojne misije na planini Radan u Srbiji

Po završetku rata i uspostavljanju nove komunističke vlasti, Koča Popović je dobio mesto načelnika Generalštaba i zadatak da od pokreta otpora napravi pravu vojsku.

Na toj poziciji dočekao je rezoluciju Informbiroa 1948, kada je Josip Broz Tito odbio da se povinuje zahtevima Sovjetskog Saveza i njegovog lidera Josifa Visarionoviča Staljina.

Prekinuti su diplomatski odnosi između dve zemlje, a rukovodstvo Jugoslavije strahovalo je od sovjetskog vojnog napada. Taj prekid istoričar Tvrtko Jakovina opisuje kao „najhrabriji potez Josipa Broza”.

„Ne samo što je postojala kulturna bliskost između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, već je Sovjetski Savez bio svetska supersila, a mi smo graničili sa njihovim satelitima, nije bilo mudro zaoštravati odnose sa njima.”

Koča Popović je smatrao da u odnosima sa Sovjetskim Savezom „opreza nikad ne može biti dovoljno”, ocenjuje Jakovina.

Sekretar spoljnih poslova postaje „kada je strateški jugoslavenski brod već otplovio od Sovjetskog Saveza i bilo je potrebno definisati koliko Jugoslavija ostaje socijalistička, a koliko će postati nešto drugo,” objašnjava Jakovina za BBC na srpskom.

Popović je bio među liberalnijom strujom među funkcionerima, „nije se bojao Zapada, zbog obrazovanja i vaspitanja koje je dobio”.

Ostao je toj poziciji 14 godina, a tokom njegovog mandata održana je osnivačka konferencija Pokreta nesvrstanih 1961, grupe od više od 100 država koje nisu želele da pripadaju istočnom ili zapadnom bloku.

Iako je do izvesnog približavanjima sa Sovjetskim Savezom došlo posle Staljinove smrti 1953, Latinka Perović smatra da su ljudi poput Koče Popovića i kasnije Marka Nikezića smatrali da je posle 1948. „stvoren prostor za veće otvaranje, promene u privredi, ali promene i u partiji”.

„Međutim, to je ideološka barijera koju partija nije mogla da pređe. Svi koji su to pokušali, našli su se van nje.”

Potpisivanje sporazuma između Turske, Grčke i Jugoslavije

Na Brionskom plenumu 1966. smenjen je tadašnji potpredsednik Jugoslavije i šef tajnih službi Aleksandar Ranković zbog navodnog prisluškivanja doživotnog predsednika SFRJ Jugoslavije Josipa Broza Tita.

Na njegovo mesto izabran je Koča Popović.

„Nerado, ali na naše (rukovodstva Saveza komunista Srbije) insistiranje je prihvatio”, seća se Latinka Perović.

Uprkos očekivanjima da će doći do demokratizacije, Popović je, smatra ona, bio sveden na bavljenje protokolarnim obavezama. Kada se 1972. tokom četvorodnevnog sastanka sa Titom, raspravljalo o smenjivanju „liberalne struje” srpskog rukovodstva Saveza komunista, Popović se nije javio za reč.

„On to nije uradio ni kada je partija odlučivala o sudbini Milovana Đilasa i kasnije Aleksandra Rankovića, on je bio čovek dijaloga, nije verovao da treba da učestvuje u raspravama u kojima se unapred zna rezultat”, kaže Perović.

Ostavku na sve funkcije podneo je Titu lično. Njihov odnos je bio uzajamno pragmatičan, ocenjuje Perović.

„Tito nije imao takav odnos ni sa kim kao sa piscem Miroslavom Krležom i donekle s Kočom.

„Obojica su bili potrebni Titu, Koča zbog vanblokovske spoljne politike, a Krležin uticaj je bio širi. Oni su bili pametni savetnici Titu koji su mogli da mu kažu neke stvari, a da on to podnese.”

I posle povlačenja iz političkog života, Popovića ne treba smatrati disidentom, kaže Tvrtko Jakovina.

„On je bio čovek sistema, koji je bio kritičan prema Titovoj ličnosti i na kraju je ostao dosledan.”

Zapisi iz pokojne prošlosti koje je progutao rat

Početkom 1980-ih, Gojko Tešić se bavio proučavanjem književnih avangardi između dva svetska rata i začudilo ga je kako niko nije pisao o nadrealističkom delovanju Koče Popovića.

„Zanimalo me je zašto je on postao deo takozvane utuljene baštine.”

Trobroj Književne reči iz 1984, posvećen Koči Popoviću, koji je Tešić uredio, izazvao je žestoke reakcije tadašnjih partijskih komiteta „jer je bio rehabilitovan jedan intelektualac, koji se povukao iz političkog života”. Zatim su ponovo objavljena njegova dva ključna spisa o nadrealizmu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, koji je napisao sa Markom Ristićem, i O nadrealizmu i postnadrealizmu.

Popovića je obradovalo objavljivanje ovih knjiga i pristao je da njegove dnevničke beleške, koje je vodio ceo život, budu objavljene u osam knjiga u izdanju sarajevske izdavačke kuće Svetlost.

Naslov Zapisi iz pokojne prošlosti mu je zvučao „veoma nadrealistički”, kaže Tešić.

Rat je prekinuo taj projekat, samo je feljton u nekoliko nastavaka objavljen u nedeljniku Vreme 1992. posle njegove smrti.

Preminuo je pedeset godina posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1992. Iza Koče Popovića ostala je arhiva od 17.000 rukom pisanih stranica, koje se nalaze u Istorijskom arhivu Beograda, a Tešić se nada da će ti zapisi biti objavljeni.

I posle povlačenja iz politike, Latinka Perović je ostala u kontaktu sa Popovićem.

„Isključio se iz političkog života, ali u razgovorima je bio nedvosmislen njegov stav prema nacionalizmu, odgovornosti Srbije prema ratovima i rđavoj perspektivi države.”

Ignorisao je sve što je vulgarno dnevno političko, kaže ona. Ipak dao je intervju sarajevskom Oslobođenju 1989. u kome je Slobodana Miloševića opisao kao „bankarskog pacova, zbog koga će biti krvi do kolena”.

Njegovi odgovori o odnosu sa Titom, Rankovićem, „neizbežnoj i promašenoj revoluciji”, ali i pogubnosti nacionalizma – „Srbin sam po rođenju, ali nisam Srbenda” – i danas privlače pažnju.

„Danas mladi otkrivaju Koču Popovića kao da nikada nije postojao”, smatra Gojko Tešić.

Po njemu, Koča Popović egzistira između krajnosti, jer mu „nacionalna nomenklatura osporava vrednost, čak i njegov slobodarski duh”, a na drugom polu postoji krug intelektualaca koji ga prisvajaju kao rodonačelnika onoga čemu oni pripadaju.

U periodu post-komunizma, kada se ovaj politički pravac negira kao istorijska pojava, Koča Popović ostaje osoba koja poseduje harizmu i autoritet, smatra Latinka Perović.

Njegov život, kaže ona, mlađim ljudima pokazuje da istorija nije jednostavna, ali im to pomaže da se opredele.

„Uz sve darove i talenta, bio je jednostavan, ponekad sarkastičan, ali u suštini mek i plemenit čovek”, opisuje Perović prijatelja i nekadašnjeg političkog saborca.

Gal Kirn je rođen u 1980, u godini Titove smrti i nije dugo živeo u Jugoslaviji, ali Popovića smatra inspirativnom figurom.

„Koča Popović je i dalje interesantan jer insistira na ideji da je narodno oslobođenje moguće kad imaš socijalno oslobođenje”, kaže on, a zatim pravi paralelu sa današnjicom.