Kockar – Fjodor Dostojevski

 

 

Koliko je zanimljiva sama tema kratkog romana „Kockar“, isto toliko su romaneskne okolnosti njegovog nastanka. Dostojevski je naime te 1863. godine bio prezadužen, delimično i usled kockarskog poroka kome se bio odao tokom prethodnih godina. Ovo je stoga dobrim delom priča ispričana iz ličnog iskustva. Primoran da vrati dugove po svaku cenu, Dostojevski sklapa ugovor sa izdavačem o izdavanju sabranih dela kojima je trebalo da priključi i još nenapisani roman („Kockar“). U vremenskoj stisci, Dostojevski je na mesec dana napravio pauzu u pisanju drugog i mnogo većeg romana („Zločin i kazna“) i za samo 27 dana u briljantnoj improvizaciji izdiktirao celi tekst „Kockara“ (17 poglavlja) jednoj mladoj stenografkinji u koju će se, u toku rada na delu, zaljubiti i koja će postati njegova nova muza i druga žena – Ana Dostojevska.

 

Roman počinje „in medias res“, usred zbivanja između članova jedne ruske porodice na čelu sa ocem familije – „generalom“, u fiktivnoj banji „Rulettenburg“. Priču u prvom licu pripoveda „outchitelj“ (dečiji učitelj) Aleksej Ivanovič, koji je inače strasno zaljubljen u oholu Polinu, poćerku generala. General je opet sa svoje strane – iako „postariji“ (za to doba, jer – „zaljubiti se u pedeset i petoj godini – i tako strasno – to je naravno nesreća“) – potpao pod šarm izvesne gospođice Blache, Francuskinje sumnjivog porekla i još problematičnijeg morala, a uz to je upao u dugove kod izvesnog markiza (saznaćemo, zajedno sa razočaranim pripovedačem, negde u drugom delu romana, da je Polina bila u tajnoj vezi sa markizom) iz kojih ga može izvući samo neizvesno nasledstvo bogate bake Antonide. Baka – koja je u Rusiji – i pored bolesti i očekivanja rodbine nikako ne pokazuje spremnost da umre…Zbog toga su „slali i primali telegrame“ , ali baka je „umirala i nije umrla“…

 

Priča, čija radnja klizi između drame i burleske, dostiže svoj vrhunac sa nenajavljenm pojavom navodno umiruće sedamdesetipetogodišnje spahinice – bake, koja je, iako u kolicima i bez nogu, pravi ženski vihor (izvanredno upečatljiv lik) i koja će i sama na par dana potpasti pod uticaj kockarskog poroka – što će biti dovoljno da prokocka dobar deo svog imanja. Iznenadna bakina pojava će uzgred izazavati „katastrofu“, tj. dramatičnan rasplet (u maniru romana Dostojevskog) emotivnih i fininansijskih odnosa u generalovoj porodici i njenom bližem okruženju, uključujući i sudbinu glavnog lika, rastrzanog (slično samom piscu) između strasti ljubavi i strasti kocke.

 

 

Uz zabavne likove i upečatljiv prikaz težine poroka, kao i neobične ljubavne zaplete i rasplete (tipično je za pojedine ženske likove Dostojevskog da uvek nekako lebde između visoke strasti, duboke uobraženosti, iskrene naivnosti ali i neobičnih vidova histerije sličniih ludilu) priča je i prilika za duhoviti-ozbiljne osvrte Dostojevskog na različite društvene pojave, poput npr. razloga zašto tipični Rus nema strpljenja da, poput Nemaca, generacijama štedi i slaže novac da bi se na kraju obogatio, već se umesto toga kocka, ili zašto se ruske gospođice neizostavno zaljubljuju u francusku gospodu…

 

Iako se „Kockar“ ne svrstava u red najvećih dela Dostojevskog, poput „Zločina i kazne“ ili „Braće Karamazov“, radi se o zabavnom, lako čitljivom romanu u kom se odražavaju sav talenat i osobine pisanja Dostojevskog, od duhovitosti, neočekivanih obrta radnje, neobičnih ličnosti, živih dijaloga do sjajno prikazanih lomova i promena u duši nekoga ko se odaje poroku kocke, svesno propadajući i tonući u neodoljivoj strasti i zavisnosti.

 

 

Ukoliko bismo tražili i poneku slabost u ovoj upečatljivoj pripovesti, onda bi to možda bila poslednja poglavlja, odnosno rasplet priče, koji deluje pomalo nategnuto u odnosno na svežinu i poletni stil većeg dela romana.