Uvodno razlikovanje

1. Rad analitičkog uma koji proizvodi nauku jeste u ljudskoj kulturi organ praktičnog pripitomljavanja fizičke sredine. Nauka je produžetak tehnološkog stabla civilizacije. U naučnom značenju istinito je ono što ima izgleda za primenu u uspešnim tehnološkim postupcima. To ne znači da se kriteijumi kojima se koristimo u rešavanju naučnih pitanja svaki put pozivaju na efektivne mogućnosti praktičnog iskorišćavanja dobijenog odgovora; međutim, ti su kriterijumi u svom generalnom vidu tako konstruisani da dopuštaju da se iz obima pravosnažne nauke odbacuje sve što nema tehnološki primenjivih izgleda. Tekuće mišljenje i naučno mišljenje, kao i jezik, harmonično su povezani — u naučnoj razvojnoj orijentaciji — s fizičkim trajanjem vrste.

2. Metafizička pitanja i uverenja su tehnološki jalova, što znači da ne predstavljaju delove analitičkog razvitka ni komponente nauke. Kao organ kulture ona su produžetak njenog mitskog stabla. Tiču se apsolutno početne situacije iskustvenog sveta; tiču se kvaliteta bivstvovanja kao celine (za razliku od predmeta); tiču se nužnosti događaja. Teže pokazivanju relativnosti iskustvenog sveta i pokušavaju da otkriju neuslovnu realnost, s obzirom na koju uslovna realnost postaje razumna.

3. Metafizička pitanja i uverenja ispoljavaju drugu stranu ljudskog bitisanja no što to čine naučna pitanja i uverenja: otkrivaju stranu koja se intencionamo odnosi na neempirijsku bezuslovnu realnost. Prisutnost te intencije nije dokaz prisutnosti onoga na šta se ona odnosi. Ta prisutnost samo je dokaz potrebe, žive u kulturi, da ono na šta se odnosi bude prisutno. Ali ta prisutnost ne može načelno biti predmet dokaza, pošto samo umenje dokazivanja jeste svojstvo analitičkog, tehnološki orijentisanog duha, i ne iskoračuje van njegovog zadatka. Ideja dokaza, uvedena u metafiziku, nastaje iz konfuzije dvaju raznorodnih izvora energije aktivnih u svesnom ljudskom odnosu prema svetu: tehnološke i mitske.

4. Pokušajmo da opišemo potrebu koja proizvodi odgovore na krajnja pitanja, to jest metafizička, to jest nesposobna za konverziju u naučna pitanja. Pre no što razmotrimo izvore te potrebe u loše shvaćenim i neočiglednim okolnostima vezanim za samu trajnu situaciju ljudske svesti u svetu, pribeležimo okolnosti prilično uopšteno shvatane i vidljive na površini kulture. U tome sloju ta potreba može da se opiše u najmanju ruku trojako. Najpre, dakle, kao potreba razumevajućeg obuhvatanja, empirijskih realnosti, to jest potreba preživljavanja iskustvenog sveta kao smisaonog kroz relativizaciju prema neuslovnoj realnosti koja pojave vezuje svrhovito. Svrhoviti poredak sveta ne može da bude dedukcijski izveden iz onoga što pravosnažno može da se smatra iskustvenim gradivom naučnog mišljenja; takođe ne može da tvori pravosnažnu hipotezu koja objašnjava data iskustva. Afirmacija toga poretka jeste razumevajuća interpretacija tih datosti. Tačka gledišta koja odriče pravo na takvu interpretaciju može označavati ili odbijanje prihvatanja krajnjih pitanja, to jest paralizovanje ili uspavljivanje one strane ljudskog bitisanja koja se intencijski odnosi na transcendenciju, ili, pak, osveštani pristanak na apsurd sveta.

Izrođavanje mita bio je njegov preobražaj u doktrinu, to jest tvorevinu koja zahteva i traži dokaz. Forma u kojoj se organizuje degeneracija vere jeste pokušaj ugledanja na nauku.

Jezik koji se trudi da neposredno pogodi u transcendenciju siluje, doduše bezuspešno, vlastitu tehnološku instrumentalnost. Pogađao je u nju u mitovima koji su u empirijskim realnostima i praktičnim delatnostima davali smisao putem relativizacije. Mitska organizacija sveta (to jest pravila shvatanja empirijskih realnosti kao razumnih) u kulturi je trajno prisutna. Objekcija koja govori da takva organizacija ne postaje pravilna putem svoje trajnosti ni preko realnosti potreba koje je proizvode, nema argumentacione snage za svest s razbuđenim mitotvoračkim slojem, pošto su pridevi »pravi« i »lažni« tu neprimenjivi. Nemamo posla s koordinacijom suda prema situaciji koju opisuju, nego s koordinacijom potrebe za prostorom koji je zadovoljava. Izrođavanje mita bio je njegov preobražaj u doktrinu, to jest tvorevinu koja zahteva i traži dokaz. Forma u kojoj se organizuje degeneracija vere jeste pokušaj ugledanja na nauku. Ispitivanje odnosa potrebe sa prostorom bivstvovanja koje je zadovoljava ne može da bude osporavano kao nepravosnažno s tačke gledišta naučnog saznanja, u najmanju ruku ako je to ispitivanje različito od obrazlažućih delatnosti.

5. Druga verzija iste potrebe za odgovorom na krajnja pitanja jeste potreba vere u trajnost ljudskih vrednosti. Ljudske vrednosti su lične od trenutka kad je evolucija prirode stigla do tačke ličnog bitisanja. Ako je nestajanje ličnosti totalno, vrednosti prikovane za lično bivstvovanje imaju trajanje strogo ograničeno na njegovo trajanje, a nasleđene u stvarnom, opredmećenom vidu kroz stalne ljudske zajednice, imaju trajanje sekundarno, uporedno s trajanjem tih zajednica. Celina lično proizvođenih vrednosti, to jest celina vrednosti kojima su ljudi dali život, tada smera prema krajnjoj neprisutnosti; drugim rečima, naši napori, ma bili produženi u stvarnim posledicama van ličnog trajanja, bivaju u celini podlokavani raspadom fizičkog bivstvovanja, jer nije večno ni čovečanstvo, ni njegova zemlja. Uverenost u to da će ličnost pretrajati stoga nije tvrđenje, pošto ne može da ima zamislivih obrazloženja; ono je način afirmacije ličnih vrednosti. Takva afirmacija ima istu vrstu pravosnažnosti u kulturi kao i drugi mitotvorački činovi, ukoliko su delo realno prisutne potrebe.

6. Treća verzija iste potrebe jeste težnja da se svet vidi kao postojan. Svet se menja mutaciono, u kritičkim tačkama ispoljava nepostojanost. Iz empirijskog poznavanja odlika komponenata nismo kadri da izvučemo, u kritičkim tačkama, odlike složenosti; moramo lično da utvrdimo kako u izvesnim uslovima komponentne crte ispoljavaju nove kvalitete složenosti; ne znamo na koji su način kvaliteti organskog sveta utemeljeni u strukturi nežive materije, na koji način su crte ljudske inteligencije utemeljene u kvalitetima života. Domišljamo se da je prelaz nepostojan, to jest pretpostavljamo da je takvog prelaza moglo da ne bude s obzirom na same kvalitete prethodnog stanja. (Zakoni koji glase da u određenim uslovima uvek nastaju određene pojave, opisuju ono što se faktički dešava; ne sadrže nikakvo uputstvo u pogledu toga da »mora« tako biti; mogu, doduše, da budu objašnjeni kao podetaljenja opštijih pravilnosti, ali te opštije pravilnosti nikad ne prekoračuju — načelno, a ne privremeno — barijeru faktičnosti ili »slučajnosti« u lajbnicovskom smislu reči.) Mutaionu promenu stoga želimo da pojmimo kao čin izbora koji ustanovljuje postojanost. Transcendencija sposobna za izbor zadovoljava potrebu da se svet vidi kao postojan. Njena prisutnost time ne postaje hipoteza, pošto naučno mišljenje ne ustanovljuje prisilu postojanosti. Zelja za postojanošću stoga nije razlog koji bi svet preobražavao u tezu, nego je ona motiv uverenja.

7. Nabrajajući tri vida u kojima se u površinskom sloju naše kulture pojavljuje potreba za mitom, tretirao sam ih kao tri verzije ili varijante jedne pojave. U samoj stvari čini se da se isti zajednički motiv pojavljuje u svima: težnja za zaustavljanjem fizičkog vremena naslojavanjem na njega mitske forme vremena, to jest takve koja dopušta da se u proticanju stvari ne vide samo promene, nego kumulacije, ili dopušta verovanje da se ono što je proteklo čuva — u pogledu vrednosti — u onome što traje; da činjenice nisu samo činjenice, nego ciglice sveta vrednosti, koje je moguće spasti bez obzira na nepovratnost zbivanja. Vera u svrhoviti poredak, pritajen u toku iskustva, daje nam pravo da mislimo kako u onome što protiče — raste i čuva se nešto što baš ne protiče; da se u netrajnosti događaja kapitalizuje smisao koji je neposredno nevidljiv, da se, prema tome, raspad i uništenje tiču samo vidljivog sloja postojanja, ne dotičući drugi, otporan prema razaranju. Isto prevladavanje temporalnosti ostvaruje se u mitovima koji omogućuju veru u trajnost ličnih vrednosti; tu takođe prolaznost i uništenje mogu da se smatraju sudbinom pojavnog sloja čovečanstva, ali posmatrane u mitskoj perspektivi same postaju etape rastenja vrednosti. Slično, vera u stalnost promena, gde su prividni mutacioni skokovi stvar izbora, samo je nužna dopuna poretka u kome je ono što je proteklo i protiče sposobno da pretraje u pog­ ledu svoga neempirijskog, vrednosnog sloja, i što je, primenjeno na nevremenski poredak — kadro da se suprotstavi vremenu.

Tehnološki orijentisana kultura preduzela je obrnuti napor: poželela je da se uključi u tehnološki poredak, naime, da od mita načini komponentu saznanja u istom onom značenju u kome je saznanje nauka: počela je da traži zasnovanost za mit. Taj karikaturalni napor racionalizacije stvorio je karikature mita koje su iznad svega ispunile hrišćansku religiju.

Tako je, dakle, najletimičnijim pogledom vidljivo da se u svim slučajevima radi o istom: o izbegavanju mirenja sa slučajnim svetom, koji se svaki put iscrpljuje u svojoj nepostojanoj supstanci, koja je ono što postoji sada i koja ni na šta ne upućuje.

Tek se u toj tački, zabeleženoj kao skoroočiglednost, pojavljuje pravo pitanje o izvorima ove težnje koja treba da nam otkrije smeštanje sveta u vanvremenskoj konstrukciji. Pojava te težnje nije, naime, razumljiva sama po sebi, i zahteva objašnjenje u samim uslovima koji kulturu čine mogućom.

8. Svi osnovi u kojima je ukorenjena mitska svest, kako u polaznoj varijanti, tako i u metafizičkim produžecima, stoga su činovi afirmacije vrednosti. Mogu da budu plodni, ukoliko zadovoljavaju realnu potrebu za osvajanjem iskustvenog sveta putem njegove razumevajuće interpretacije koja ga pripisuje neuslovnom bivstvovanju. Ali krajnji razlozi koji upravljaju izborom uverenja u naučnom mišljenju, takođe su činovi vrednovanja. Priznajući vrednost povećanih energija, kakvim može da raspolaže ljudska zajednica u eksploataciji fizičke okoline, stvaramo neophodni uslov za kriterije izbora između istine i laži. Ti kriteriji nisu u istorijskom značenju proizvoljni, to jest njihov nastanak pobeda daju se istorijski objasniti; ali ipak su arbitrarni u logičkom smislu, to jest nema logičkih pravila koja bi tim kriterijima prethodila i koja bi dozvolila da budu obrazloženi; naprotiv, logička pravila su proizvod prisutnosti tih kriterija.

9. Zato opozicija razumevajuće vere i objašnjavajuće nauke ima nešto drugačiji smisao no što većinom misle pozitivisti. I jedna i druga imaju sopstvene osnove u vrednostima kulture, ni jedna ni druga nisu ukorenjene u transcendentnim nor mama saznanja, pošto nam takve norme, ako postoje, ne mogu biti poznate. Vrednosti na kojima jedna i druga daju plodove — različite su. Biće potrebno razmisliti o tome u kome je značenju njihova konfliktnost slučajna, to jest civilizacijski određena, a u kome značenju izgleda da je neizbežna. Sigurno je ipak moguće uklanjanje logične forme sudara, ako nema pokušaja da se vrednosti mita ustale kao tehnološke, to jest naučno valentne. Elem, loše razlikovanje mitske, obredne i tehnološke funkcije kakvu obavljaju razne komponente zajedničkog života, neobično je rasprostranjeno. Izvesne delatnosti i proizvodi kulture odista vrše dvojaku ili trojaku funkciju — takođe, ako se izvode iz jednog stabla. To olakšava konfuziju u interpretaciji, ali nipošto ne omogućava razlikovanje.

Filozofija može, prvo, da budi samosvest o značaju koji u ljudskom bitisanju imaju krajnja pitanja. Drugo, može da u svetu tih pitanja otkriva apsurd relativnog sveta priznatog za samodovoljnu realnost. Treće, može da otvori samu mogućnost interpretacije iskustvenog stava kao uslovljenog sveta.

U stagnacionim zajednicama tehničke delatnosti su bile u tom smislu uvučene u mitski poredak, što su imale svoju sakralnu stranu, što su proticale unutar šireg poretka koji im je davao smisao; ipak (na šta skreće pažnju Malinovski) razlikovanje uspešnosti koja potiče iz sakralnog poretka, od tehničke uspešnosti, u tim zajednicama je potpuno izrazito. Tehnološki orijentisana kultura preduzela je obrnuti napor: poželela je da se uključi u tehnološki poredak, naime, da od mita načini komponentu saznanja u istom onom značenju u kome je saznanje nauka: počela je da traži zasnovanost za mit. Taj karikaturalni napor racionalizacije stvorio je karikature mita koje su iznad svega ispunile hrišćansku religiju. Pokušaji ispravljanja te dekadencije, koja je dugo smatrana oznakom procvata, preduzimaju se danas. To su pokušaji restitucije mita u njegovom prvobitnom dostojanstvu. Ne zna se da li će biti uspešni.

10. Nemoguće je uveriti se u mit; delatnost ubeđivanja spada u drugu oblast međunarodne komunikacije, naime u oblast u kojoj snagu imaju kriteriji tehnološke izdržljivosti sudova. Diskursivno negovana filozofija često je svojim radom doprinosila oživljavanju mitske svesti, iako nije mogla pravosnažno da utisne sadržaje mita u zalihe analitičkog uma, gde su uglavnom kadri da traju samo zahvaljujući sopstvenom mrtvilu — neaktivni i jalovi kao prazne korice knjiga na bibliotečkim poli­cama. Stoga filozofija može, prvo, da budi samosvest o značaju koji u ljudskom bitisanju imaju krajnja pitanja. Drugo, može da u svetu tih pitanja otkriva apsurd relativnog sveta priznatog za samodovoljnu realnost. Treće, može da otvori samu mogućnost interpretacije iskustvenog stava kao uslovljenog sveta. Više da učini ne može. Prelaz te mogućnosti u aktuelnost stvar je pojedinačne svesti koja inicira spontani pokret razumevanja u trenutku kada se u njoj vraća u život uspavana čestica koja se intencijski odnosi na mitsku stvarnost. Taj pokret nije dokazivanje ni rezonovanje. On je razbuđivanje mitske svesti.

11. Osećanje trajnosti naspram tradicije može, ali ne mora da pogoduje mitskoj svesti. U trajnosti mitova i u inerciji konzervativizma uvek postoji izvestan razlog, koji treba otkriti. Vrednosti se predaju samo putem društvenog nasleđivanja, to znači, zahvaljujući zračenju autoriteta tradicije. Nasleđivanje mitova jeste nasleđivanje vrednosti koje mit nameće. Jednodušnost ljudskog zajedničkog bitisanja stoga zahteva da tradicija kao takva – ne time što je prethodno ocenjena kao dobra tradicija – zrači autoritetom. Otuda još ne proizlazi da su vrednosti mita u celini imanentne u pogledu onih vrednosti koje mit prenosi, a koje su ljudskim zajednicama potrebne. Takođe ne proizlazi da bi tradiciju trebalo poštovati bez ograda. Pojedine tradicije su životne ili gube energiju i odumiru u zavisnosti od mnoštva okolnosti; žive i ginu kao ljudi. Postoje pokušaji ukazivanja (Jung, Elijade) da su pojedini mitovi lokalno i istorijski određene partikularizacije onog mita koji predstavlja zajedničku arhetipsku zalihu mitske svesti, iako ona ne istupa drugačije sem u kulturno označenim specifikacijama. Ti pokušaji izgleda da i sami spadaju u mitotvorački rad i teško je zamisliti na koji način bi mogao da im se da status hipoteze. Moguće je da su dostojni pažnje kao ekumenski poduhvati, dakle, kao kom­ponente rada koji ostaje unutar mitske svesti, ali ne čini se da bi imali izgleda na uspeh kao napor koji želi jedino da mitsku svest učini predmetom naučne refleksije.

Lešek Kolakovski

Preveo s poljskog Petar Vujičić

Izvor: XXZ Magazin

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E