Kratka istorija bluz muzike

the Blues aint nothing but a good man feeling bad

Everyday i have blues.Yer blues!

Dok se lagano kotrljam pločnicima uzavrelog grada like a rolling stone i razmišljam o melanholičnim nemirima mog bivstvovanja, bližim se raskršću života i smrti neprimetno prolazeći kroz još jedan šugav dan. Beznađe i letargija, monotonija, lobotomija, prazni pogledi i bezizražajna lica ljudi koji idu nikud i čekaju večno Ništa, sačinjavaju mizanscen mojih dana i noći. Mnoštvo promašenih ideja, želja, stihova, ljubavi i snova ukrašavaju posrnulu Srbiju dok tone u noć. Poput prazne ljušture, nezainteresovan i sjeban, kružim ostacima izbledele, izmaštane prošlosti pevušeći svoj Walking blues, dok beštija što život se zove nepovratno napušta moj Apathy-in grad.  Iza ugla me čeka blues svratište Crossroads i setni zvuci gitara koje plaču. Ulazim tiho u još jednu besanu noć, koja neprimetno, kao poslednji kraj, prikriva milione izgubljenih duša noseći u sebi gubitnika stih : Ja sam crn, možda nisam rođen ali sam postao.

Travelling riverside blues

Kada je ukidanje crnačkog ropstva u SAD bilo u pripremama, jedan od članova američkog Parlamenta je primetio:

Da bismo robove naterali da rade i dali im da okuse luksuz i udobnost kapitalističkog društva, moramo ih postepeno naučiti da žele stvari do kojih se dolazi ljudskim radom. Tu postoji redovni progres od posedovanja onoga što je neophodno do želje za luksuzom; a ono što je jednom bilo luksuz, postepeno postane neophodno. To je vrsta progresa kroz koju crnci moraju da prođu. Ropsku gomilu treba pretvoriti u srećno seljaštvo, koje će raditi isto ono što je radilo i u ropstvu!.

Na ovakav je način, sredinom devetnaestog veka, rešavano crnačko pitanje unutar jedne od najdemokratskijih i najhumanijih zemalja sveta – u ime viših ciljeva, sveopšteg prava manjina i obespravljenih, kao i blagostanja celokupne slobodarske nacije, naravno! Svaka pomisao na rasizam, brutalni cinizam i opojni fašizam doimali su se izlišnima…e, a ujedno i idilični milje u kojem je tokom druge polovine 19.veka nastao autentičan i samosvestan muzički izraz i životni stil obespravljenih Crnaca. Delta Mississippija je, sa svojim beskrajnim plantažama, razornim poplavama i teškim siromaštvom, postala mitološka građa i to ne samo zbog svoje muzike. Nazivali su se najjužnijim mestom na svetu i, iako te reči prizivaju slike starih vila, bogatih uzgajivača pamuka, domaće kuhinje i Elvisa Prislija, ali i ekstremnog rasizma, izolacionizma i društvenog sistema tako zastarelo nepravednog da budi poređenje sa srednjovekovnim feudalizmom, u njima ima istine.

Za crnce je Mississippi u 20.veku bio poznat po svojoj neverovatnoj brutalnosti. Na području Delte je linčovano ukupno trećina ljudi u razdoblju od 1900. do 1930. Od dvadesetih godina 20.-og veka regijom je vladao sistem nadničenja koji je vezivao crne farmere uz zemlju, u obliku prisilnog ekonomskog odnosa nalikom na ropstvo. Neko na koga se sumnjalo (od crnih radnika-robova) da bi gazdi mogao izazivati nevolje, mogao je biti upućen godinu-dve na kažnjeničku farmu (npr. legendarnu Parchman farm) da se smiri. Zatim je bio pomilovan i vraćen na farmu gde je radio isto ono što i na kažnjeničkoj farmi. Strašno ugnjetevanje i muka koja ga je pratila, hranili su duboko emocionalnu snagu blues pevača s tog područja.

Mukotrpan, životinjski rad, život u udžericama-straćarama na marginama prebogatog industrijskog društva i obespravljenost do nivoa sarkazma od strane belih veleposednika, rađali su jedan sasvim nov duh i senzibilitet koji se melanholičnom pesmom-tužbalicom uzdizao i branio od brutalnosti nemilosrednog društva. Duh i tradicija, melodija, jedinstveni ritmovi i koreni Zapadne Afrike oživljavali su u ovim nemogućim uslovima esenciju bića crnog čoveka, spajajući se sa muzičkom tradicijom evropski narodnih balada i američkog folka u jednu novu muzičku formu, jednostavno nazvanu blues.

Blues, kao jasna muzička forma, počinje da se javlja negde nakon završetka američkog Građanskog rata (1861.-1865.), sa karakterističnim strukturnim okvirom i melodijskim aspektom. Pre toga, prolazeći kroz svoj isključivo vokalni, arhaični period tužbalica, blues je nastajao kroz pevanje croons – žalopojki, pesama o radu na plantažama pamuka i field hollers- dernjave sa polja, neke vrste muzičkih jadikovki.

Oh, the sun is so hat and the day is doggone long

Danonoćni fizički rad na robovlasničkim plantažama SAD, iskorenjenost i obespravljenost, transponovali su beznađe crnačkog roblja u melanholičnu pesmu. Bile su to setne emotivne priče o neljudskom životu, nezaposlenosti ili teškom radu, praznim džepovima i želucima, dalekoj otadžbini i usamljenosti koja kinji čoveka napuštenog od voljene osobe.

When you see me laughing, i am laughing to keep from crying

Dvanaestotaktni muzički obrazac- jedan dug stih od četiri takta, koji se ponavlja, zatim treći stih od četiri takta koji se rimuje sa prednja dva, uvek ista stiha, predstavljao je formu bluesa. Koristeći se blues tonovima i raznim tonskim kombinacijama, cele blues pesme napisane su tako da se kreću u intervalu od pet tonova, uz čestu upotrebu tzv. riffova, ritmičkih fraza koje se neprestano ponavljaju prateći melodiju ili je sačinjavajući.

Nobody knows the trouble i’ve seen, nobody knows but Jesus

The story of the roots

Spiritual

U svim muzičkim načinima izražavanja američkih crnaca odražavali su se ostaci kulture rodne Afrike. Stari su se ritmovi očuvali u pljeskanju rukama, pokretu nogama, tehnikama glasa i tela. Spiritual predstavlja preuzimanje evropske duhovne pesme i njeno prilagođavanje afričkim navikama i ritmovima. Pesme o Bogu, čudima i tajnama života iz belačke crkvene i duhovne tradicije dobile su novo ruho, ispletene novim ritmovima i načinom pevanja. Nazivali su ih katkad i žalosnim pesmama, jer govore o ropstvu i jadima crnog čoveka. Unutar crnačkih crkvi javile su se dve vrste pevanja: klasični spiritual (vezan za teme iz Starog zaveta) i gospel ili moderni spiritual (povećen jevanđeljima Novog zaveta). Iz duhovnog sveta crkvenog pojanja proizašle su buduće dive pevanja: bluesa – Bessie Smith, gospela – Mahalyja Jackson i jazza – Billie Holiday.

Blues

Blues, jedan od ogranaka afro-američke muzike, javlja se na tent shows (predstavama pod šatrom) i medicine shows (vašarima gde su se prodavali čarobni napici). Skromniji po formi, tzv. holler blues predstavljao je dozivanje radnika na polju ili uzvikivanje uličnih prodavaca.

Blues je u početku bio samo vokalna umetnost (u stilu tužbalica), a vremenom je dobijao i instrumentalni vid koji se održavao i razvijao naporedo sa jazzom. Prošavši kroz svoj arhaični period blues se formira kao jasna muzička forma koju karakterišu: određeni strukturni okvir (dvanaest taktova), harmonijska struktura (tipične akordne veze) i melodijski aspekt  sa čestom upotrebom alternativnih tonova tzv blue notes.

Blues je uglavnom više vodio računa o izražajnosti i senzibilitetu, nego o tehničkim podvizima (postoje naravno izuzeci npr. West end blues- Louisa Armstronga i Parkers mood – Charliea Parkera). Tokom prvih dvadeset godina 20.-og veka blues će doživeti estetsko proširenje spajajući se sa muzičkim temama drugačije prirode od 8 ili 16 taktova (npr. Bessie Smith – Careless love blues), kao i koristeći suptilne elemente harmonije. Tokom četrdesetih i pedesetih godina sa baperima (be-bop) se vraća blues koji funkcioniše u okvirima tonaliteta i koristi veliko obilje akorda (npr. Billies bounce – Parkera i Blues for alice). Jazz muzičare je očarao i molski blues: Black and tan -Ellingtona, Blues i C sharp minor – Wilsona, Israel – Karisia, Senor blues – Silvera ili Do i move you – Nine Simon.

Something inside of me

Koristeći retke slobodne trenutke nakon napornog rada na poljima pamuka, crni je čovek uz akustičnu gitaru izražavao vlastita melanholična i bolna osećanja, svoju iskonsku prirodu i čari zle sudbe koja ga je pretvorila u roba na tuđoj zemlji, daleko od majke Afrike, transponujući na taj način afričku folk muziku, korene vlastite tradicije (u kombinaciji sa belačkom doseljeničkom evropskom muzičkom tradicijom i čarima juga SAD) u novu, afroameričku muziku nazvanu bluz.

U početku, priča o bluesu je krenula da se stvara i širi na američkom Jugu, oblasti Delte Mississippija – širila se pesmom po plantažama, udžericama, različitim skupovima i minstrelskim putujućim družinama. Folklorne vokalne ruralne forme pretvarale su se u akustične-instrumentalne, ušle potom u krčme i barove, bile ovekovečene prvim studijskim zapisima s početka 20.-og veka i preko niza blues kraljica poput Ma Rainey, Alberte Hunter, Ethel Waters, Victorije Spivey i Bessie Smith ušle u bučne plesne dvorane na velika vrata, praćene orkestrom.

Nakon proboja bluesa moćnim vokalima sjajnih pevačica, uz pomoć muzičke pratnje moćnih orkestara, priču postepeno preuzimaju pevači-gitaristi, lutalice i moderni trubaduri, krstareći barovima i krčmama Amerike u potrazi za ženama, srećom i vlastitim snovima, praćeni dimom, alkoholom i životom na ivici zakona. Većina njih, uglavnom, prerano je otišla u legendu ili mit, napustivši ovaj svet uskraćeni za sreću, priznanje i ljubav. Ipak, iza sebe su ostavili ono najbitnije – muziku za sva vremena, namenjenu onima koji mogu da je osete, prepoznaju i prenesu dalje, srcem u etar ljubavi i lepote.

U različitim krajevima Amerike istovremeno su se razvijali različiti oblici i pravci bluesa, te je svaka oblast imala vlastite protagoniste i junake. Tokom 20.-og veka, počevši od juga SAD (Mississippi, Texas, Louisiana, Alabama, Georgia…), blues se širio diljem SAD, stigavši krajem pedesetih godina preko posvećenika, pionira bluesa – Kornera i Dejvisa i do Velike Britanije. Šezdesetih godina Britaniju je zahvatio ekspanzivni blues-boom: bendovi i solisti poput Fleetwood Mac, Savoy brown, Chicken shack, John Mayall i Slowhand – Eric Clapton proneće slavu bluesa i starih, zaboravljenih majstora Delte i Chicaga i uzdići ga na zasluženi muzički Olimp.

Koren bluesa i svih njegovih potonjih stilova i pravaca, koren prve gitarski zasnovane muzike, koja će izvršiti presudan uticaj na celokupnu savremenu muziku (blues se smatra jednom od glavnih osnova jazza i praocem, preko boogie-woogiea i rhyth and bluesa, rock and roll-a), predstavljao je Mississippi Delta blues – izvorni pravac čiju će slavu proneti i ovekovečiti velikani poput Son Housea, Charley Pattona, Big Bill Broonzya, Johnny Shinesa, Nehemiah Skip Jamesa, David Honeyboy Edwardsa i legendarnog Roberta Johnsona. Bio je to tradicionalni, iskonski, akustični blues style juga, stil ruralne Amerike.

Krajem dvadesetih i tokom tridesetih godina 20.-og veka, doba žestoke ekonomske krize u Americi, hiljade nezaposlenih crnih ljudi kreće put Severa SAD tražeći posao i sreću. Smeštaju se unutar velikih industrijskih središta – gradova Chicaga i Detroita. I kao što je je grad Memphis postao prirodno središte onih blues muzičara koji su ostali na Jugu, Chicago postaje dominantno središte blues scene Severa.

Odvojivši se od ruralnog stila Delte, došljaci stvaraju novi blues pravac – urbani Chicago blues. Širom bučnih klubova Severa nastajao je novi, glasniji i temperamentniji, tzv. električni blues stil, pojačan zvukom bas gitare, klavijatura i udaraljki. Električna pojačala, kao moćno tehnološko oružje, oduvala su sve sa scene. Umereniji stil izvođenja, poput onog broonzyjevskog, postepeno je izlazio iz mode, prepuštajući mesto elektricitetu urbanih klubova. Rodonačelnici novog, možda najuticajnijeg stila diljem sveta bili su: Muddy Waters, Willie Dixon, Jimmy Reed, Elmore James, John Lee Hooker, Jimmy Rogers i Buddy Guy.

Pored pomenuta dva, esencijalna blues pravca, vremenom se širom SAD pojavljuje još nekolicina dominantnih pravaca. Bili su to: Memphis blues, sa bitnim predstavnicima poput Furry Lewisa i Memphis Minnie (značajan doprinos razvoju ovog pravca dali su ranim snimcima i BB King i Howlin Wolf), zatim Texas blues (Blind Lemon Jefferson, Huddie Leadbetter, Lightning Hopkins, T-Bone Walker, Clarence Brown), New Orleans blues (Snooks Eaglin, Guitar Slim, Proffesor Longhair) i West coast blues( Lowel Fulsom, Charles Brown, Pee Wee Crayton, Percy Mayfield).

Pored navedenih, bitnih pravaca i predstavnika bluesa, mnoštvo je značajnih blues stvaraoca koji su proneli njegovu slavu širom sveta. Prisetimo se na trenutak nekih od njih: Sonny Boy Williamson, Dinah Washington, Texas Alexander, Blind Blake, Bessie Smith, Sleepy John Estes, Mississippi John Hurt, Albert King, Otis Rush, Ma Rainey, Victoria Spivey, Sister Rosetta Tharpe, Big Mama Thornton, Memphis Slim, Big Joe Turner, Big Joe Williams, Junior Wells, Sonny Terry, Brownie McGhee, Otis Spann, Little Walter Jacobs, Charles Musselwhite, Alberta Hunter, Ida Cox, Ethel Waters, ElizabethCotten, Tampa Red, Roosvelt Sykes, Reverend Gary Davis, Booker White, Bonnie Raitt, Louisiana Red, Blind John Davis, JB Lenoir, Byther Smith, Robert Cray, Albert Collins, Robben Ford, Terry Evans, James Cotton, Slim Harpo, Pinetop Perkins, Washboard Sam, Jimmy Witherspoon, Hound Dog Taylor, Hubert Sumlin, Lonnie Johnson, Leroy Carr, Robert Lockwood,John Fahey, Blind Boy Fuller, Peter Albin, Harvey Brooks, Lightnin Slim, Dinah Shore, Arhur Big Boy Crudup, Stevie Ray Vaughan,Eric Clapton, Peter Green, Johnny Winter, Jimi Hendrix…

Pioniri bluesa…

William Christopher Handy (1873 – 1958)

Čovek kojeg smatraju ocem bluesa, W.C.Handy, tvorac je besmrtnog Sent Louis bluesa iz 1914.-e, pesme koja se smatra kamenom temeljcem celokupnog snimljenog blues stvaralaštva.  Bio je veoma obrazovan muzičar, vođa Mahara minstrel benda, kornetista i pisac nekoliko blues klasika: Memphis blues, Beale street blues, Yellow dog blues i Careless love blues.Živeći u periodu tranzicije ragtimea u jazz, Handy je kroz svoj rad apsorbovao niz muzičkih pravaca (spiritual, work song i folk ballads), povezujuči ih sa tzv. blue notes. Isticao se i kao dirigent vlastitog orkestra u periodu 1903.-1921. godine. Istorija počinje sa Handyjem, istorija počinje 1911.-e kada se sa nosača zvuka prvi put začuo blues, blues Memphisa. I neprekidno traje do današnjih dana.

Gertruda Ma Rainey (1886 – 1939)

Ako je Handy bio otac bluesa, majka bluesa bila je Ma Rainey. Rođena je 1886. u Džordžiji. Vrlo rano se odlučuje za javne nastupe na turnejama sa vlastitom pevačko-plesnom ekipom. Nastupali su u minstrelskim putujućim družinama (predstavama koje su uključivale komičare, ples i muziku) po šatorima i vodviljima širom jugoistočnih SAD.

Tokom druge decenije 20.-og veka ona i suprug putovali su diljem američkog Juga, nadograđujući nastupima ranije folklorne ruralne forme i učestvujući pionirski u stvaranju nečega što će se vremenom nazvati bluz. Bila je prva u nizu kraljica bluesa, pevačica koje su vlastitim glasom, snagom i harizmom (praćene orkestrima u prepunim i bučnim dvorama) stvarale istoriju bluesa, kraljica poput Marion Harris, Mammie Smith, Alberte Hunter, Ethel Waters i tragične blues dive Bessie Smith.

Prve snimke uradila je za Paramount records 1923. godine – bili su to Last minute blues i Bo-weavil blues, nakon kojih su usledili ništa manje legendarni See see rider blues 1924. i Stack o’lee blues 1925. godine, snažni, urbani country blues standardi.

Ruralna usmerenost radova Ma Rainey odražavala se i u njenom izboru instrumenata, čime je pomogla utrti put pevačima-gitaristima koji će postati sledeći talas blues zvezda. Iako je često nastupala s jazz orkestrima, godine 1924.-e je takođe snimila i dve snimke s Pruitt twins, duom koji su činili gitara i bendžo.

Alonzo Lonnie Johnson (1889 – 1970)

Poreklom iz New Orleansa, bio je jedan od najprefinjenijih i najambicioznijih instrumentalista svog doba, virtuoz na gitari, odličan na violini i klaviru. Veoma inspirativan kao blues gitarista, primarno je uticao stilom sviranja na Roberta Johnsona, T-Bone Walkera, BB KInga, Budy Guya i druge blues umetnike.

Kao pevač, odlikovao se elegantnim stilom prožetim humorom i blagom melanholijom. Odrastao je svirajući po ulicama i barovima New Orleansa, a zatim je godinama svirao jazz na brodovima po Mississippiju. Karijera ovog majstora gitare trajala je gotovo 60 godina. Istakao se i kao plodan session gitarista.

Sleepy John Estes (1899 – 1977. Tennessee)

Jedan od ranih majstora Delte, jedan od mnogih koje život nije mazio i koji je učio svirati uz mukotrpni rad na plantažama pamuka Juga slobodarske Amerike. Sredinom dvadesetih godina zapucao je za Memphis, izdržavajući se i izražavajući kao ulični svirač. Septembra 1929. godine realizuje svoje prve snimke u Memphisu.

Sredinom tridesetih lutajući Sleepy beleži neke od svojih najbitnijih pesama – Someday baby blues (1935.), Drop dawn mama(1935.) i Airplane blues (1937.). Bio je jedan od mnogih bitnih bluz imena mračne, močvarne Delte, nepriznatih i zaboravljenih, koje je slobodarski i inventivni duh šezdesetih, nošen dahom čuvenih Newport folk festivala i American folk blues festivala vratio u život, na svetlost pozornice, pažnje i konačnog priznanja. Beli čovek je putem smrtonosne kombinacije countryja i rhythm & bluesa – zvane rock and roll komercijalizovao i iskoristio crnog čoveka, donevši slavu bluzu gotovo čitav jedan vek nakon inicijalnih ranih poljskih radova field hollera i croonera, berača pamuka na plantažama dubokog Juga i Delte Mississippija.

Leroy Carr (1905 – 1935)

Carr je rođen u Nashvilleu, Tennessee, 1905. godine. Sjajno je pevao i svirao klavir. Bio je prvi blues crooner. Za razliku od blues kraljica, čiji su glasovi morali biti dovoljno moćni da nadglasaju orkestar u prepunoj dvorani ili uličnih pevača koji su trebali nadglasati zvukove prometne ulice, Carr je pevao razgovetnim tonom.

Juna 1928. godine realizuje prve snimke u tandemu sa gitaristom Scrapper Blackwellom. Bile su to: My own lonesome blues i How long, how long blues, sofisticirane, urbane blues numere, neke od njegovih esencijalnih tema koje će ga proslaviti u svetu bluza. Nakon njih usledili su još moćniji Low down dog blues( 1931.), Mean mistreater mama (1934.) i Blues before sunrise (1934.).

My mind gets a ramblin’ i feel so bad
thinking about the bad luck that i have had
how long, how long baby, how long

Njegov stil je krasila nova intimnost, savršeno usklađena s opuštenom tečnošću njegovim tekstova. Njegovo prefinjeno fraziranje prepuno osećanja stvorilo je šablon koji je sledio gotovo svaki budući pevač blues balada.

Bessie Smith (1894 – 1937)

Kraljica bluesa, među prvima je prenela blues u koncertne dvorane i snimala pesme za eminentnu firmu Columbia records. Težak život davao je njenom bluesu čudesnu dozu autoriteta, raskoši i autentičnosti-moćnim glasom probijala se kroz setne stihove u legendu.

Svoje prve snimke beleži februara 1923. godine – Ain’t nobody’s bizness if i do i Down hearted blues postaju deo istorije zahvaljujući firmi Columbia records, jednoj od vodećih u najranijoj fazi razvoja bluza i širenja njegove priče na svet.Bile su to godine procvata niza sjajnih pevačica, budućih bluz diva poput Ma Rainey, Memphis Minnie, Ida Cox, Ethel Waters, Alberte Hunter, Elisabeth Cotten, Victorie Spivey, Mamie Smith… Izvrsne pevačice pratili su isto tako kvalitetni orkestri i muzičari poput pijanista Fletchera Hendersona i Jamesa Johnsona, saksofoniste Colemana Hawkinsa i neprevaziđenog džez trubača Louisa Armstronga. U periodu 1923. do 1933. godine Bessie je snimila oko 150 pesama za Kolumbiju, od kojih su neke kao: Mama’s got the blues (1923.), Backwater blues (1925.) i Nobody knows you when you’re down and out (1929.) čista bluz esencija… Legendarna Bessie Smith živela je upravo onako kako je i pevala: žestoko, sa puno bola i tragike… Ostvarila je ogroman uticaj na gotovo sve bitnije potonje bluz i džez dive – Billie Holiday, Mahaliu Jackson, Odettu, Janis Joplin, Victoriu Spivey, Big Mamu Thornton, Dinah Washington…

Ostaće upamćena po nizu klasičnih numera: In the house of blues, Nobody knows you when you are down and out, Me and my gin, Trombone cholly, Careless love blues, Kitchen man…Tragično je nastradala u saobraćajnoj nesreći i pronašla svoj mir na blues nebesima.

Once i lived life of a millionaire
spending my money, i didn’t care
i carried my friends out for a good time
buying bootleg liquor, champagne and wine.
Then i began to fall so low
i didn’t have a friend, and no place to go
so if i ever get my hand on a dollar again
i’m gonna hold on to it till them eagles green…
Nobody knows when you down and out
in my pocket not one penny
and my friends i haven’t any
but if i ever get on my feet again
then i’ll meet my long lost friend
it’s mighty strange, without a doubt
nobody knows you when you’re down and out
i mean when you’re down and out.

Blind Lemon Jefferson (1897 – 1930)

Predstavljao je mitsku figuru arhaične faze bluesa. Pevao je kao putujući slepi pevač širom rodnog Texasa, okončavši život zatrpan negde u snežnoj mećavi. Bio je nova vrsta blues pevača, grubog, intenzivno ličnog stila, jedan u nizu sjajnih južnjačkih uličnih svirača. Njegove rane snimke zabeležila je prva Paramount records u Čikagu 1925. godine, da bi potom usledile tri plodne godine i moćni bluzevi – Matchbox blues, See that my grave is kept clean i legendarni Black snake moan 1927. godine. Njegova pojava ne samo da je najavila novu eru u bluesu, nego je i bila deo šireg pokreta koji će promeniti svet zabave. Bio je majstor arpeđo tehnike sviranja i učitelj slavnom Leadbellyju.

Huddie Leadbetter (leadbelly) (1889 – 1949)

Poreklom iz porodice Crnaca i Cherokee Indijanaca. Doprineo je razvoju bluesa koji se temeljio na radnim pesmama i tužbalicama, koje je uglavnom stvarao izdržavajući raznorazne kazne po državnim zatvorima. Kao i mnogi drugi obojeni muzičari slavu je stekao tek posthumno. Bio je kralj gitare s 12 žica i sjajan pevač. Pored gitare, svirao je mandolinu, bendžo i harmoniku.

Blind Blake (1890 – 1933)

Rođen je negde oko 1890. godine u Jacksonvillu, Florida, a preminuo 1933. takođe u Floridi. Uticao je na velikane kao što su bili Big Bill Broonzy i Blind Boy Fuller. Debi snimak zabeležio je 1926. godine- bila je to ragtime numera West coast blues, a zatim, do 1932. beleži još oko 80 pesama, od koji su neke od bitnijih sledeće: Southern rag (1927.), Blind Arhur’s breakdown (1929.) i Hastings street (1929.).

Gitarista koji je nastupao u Floridi i Georgiji, postao je prvo veliko ime nakon BL Jeffersona. Virtuozno je svirao plesni ragtime (muzički pravac, jedan od korena jazza, koji je predstavljao sviranje nekog komada na klaviru na veoma živ, sinkopiran način, u slengu nazivano …cepanje arije na komade) i bio skloniji minstrelskim i ragtime melodijama nego sporijem blues materijalu.

Charley Patton (1887 – 1934)

Bio je jedan od poslednjih muzičara na talasu Jeffersonovih sledbenika, kralj delta blues gitare. Rođen u ruralnom Mississippiju, Patton je ostvario jak lokalni ugled na područje središnje Delte. Cenili su ga zbog atraktivnog nastupa i muzičkog kvaliteta. Muddy Waters se jednom prilikom prisetio: Ono što me je privuklo Pattonu je da je bio tako dobar klovn s gitarom. Milovao ju je, tukao, stavljao iza vrata i preokretao je…

Gitaru je učio da svira pod uticajem ranih Delta bluzera Henry Sloana i Lema Nicholsa. Prve njegove snimke zabeležila je kompanija Paramount, od kojih su neki postali nezaobilazni bluz standardi: Pony blues( 1929.),Bantly rooster blues, Mississippi boeawil blues… Bile su to, uglavnom, njegove životne priče, duboko proživljene i bolno iskrene , bluz numere koje diraju dušu… Zajedno sa legendarnim prijateljem, bluzerom Willie Brownom, ostao je jednim od najvećih ranih majstora Delta bluza…

Izvršio je ogroman uticaj na Roberta Johnsona i Son Housea. Istakao se kao izvođač balada, ragtimea i gospela.

Son House (1902 – 1988)

Eddie James House, rođen u legendarnom Mississippiju, bio je jedan od kreatora zvuka Delta bluza, koji je svojom moćnom tehnikom sviranja i snažno emotivnim vokalom uticao na mnoge buduće legende bluza kao što su postali Robert Johnson ili Muddy Waters. Duboko religiozan stvorio je moćnu muziku sa mnogo iskrene duše. Njegove esencijalne bluz snimke – My black mama, Preachin’ the blues, Dry spell blues , John the revelator ili Death letter blues zabeležiće kuća Paramount records početkom tridesetih godina i folklorist Alan Lomax, zahvaljujući kome postoje mnogi suštinski muzički zapisi, istorija muzike ovekovečena unutar Kongresne biblioteke. Son House je jedan od onih besmrtnih velikana koji je živeo, stvarao i svirao svoj bluz, ljubav između muškarca i žene, kako je sam to voleo da definiše… Bio je tvorac i deo jednog iskrenog vremena kada laž, foliranje, poza i mnogi moneymakeri nisu imali šta da traže… Bio je i ostao Father of the Delta blues, magična duša slide gitare.

Sonny Boy Williamson (1899 – 1965)

Legendarni, autentični, sirovi, neponovljivi usni harmonikaš bluza, neko ko je već vlastitom pojavom i harizmom bio dovoljno impresivan i magičan da privuče pažnju publike i istinskih ljubitelja života zvanog bluz. Debitovao je tek marta 1951. godine snimkom Eyesight to the blind, nakon kojeg su usledile besmrtne Nine below zero, Bring it on home i vanvremenska Help me! Nastupom na American folk blues festival samo je utvrdio i uvećao vlastitu legendu – Williamsova pojava, naizgled neugledna i nezgrapna, u momentu se pretvara u jezivo dirljivi, treperavo melanholični dodir bluz harmonike koja nikog ne ostavlja ravnodušnim- svojim jecajima, podrhtavanjem, čudesnom lirikom radosti i bola… Izlivi čistih, iskrenih emocija koji dolaze direktno iz srca istinskih bluz majstora nešto je pred čim čoveku jednostavno ponestaje dah i svako razumom obojeno, nebitno racionalno objašnjenje… Dovoljan je samo jedan dodir…

Sam Lightnin Hopkins (1912 – 1982)

Folk i country blues trubadur prve generacije arhaičnog, akustičnog bluesa, vrstan pevač i gitarista, sjajan autor.Rođen je 15. marta 1912. u Centervilleu, državi Texas. Prvi učitelj mu je bio legendarni Blind Lemon Jefferson. Najradije je nastupao sam, mada su snimci sa Big Joe Turnerom, Big Bill Broonzyjem ili duom Sonny Terry-Brownie McGhee ostvarenja zlata vredna. Muzički talenat nasleđuje od rano preminulog oca. Nakon školovanja kod Blind Lemon Jeffersona, kasnih dvadesetih formira duo sa Texas Alexanderom, još jednim od suštinskih bluz velikana arhaične bluz scene.

Prvi snimci legendarnog Hopkinsa potiču iz novembra 1946. godine. Tada, u Los Anđelesu, sa pijanistom Wilson Thunder Smithom snima Katie Mae blues koji postaje hit na jugozapadu Amerike. Godine 1949. dospeva na R & B top listu pesmom Tim Moore’s farm, a 1952. sa Shotgun express. U međuvremenu snima još jedan bluz standard – Short haired woman(1947.). Nakon godina zastoja, vraća se 1959. klasičnim bluz albumom neobičnog naziva Lightnin’ Hopkins i pesmama Penitentiary blues(1959.) i kultnom Mojo hand (1960.) . Kao i mnoga druga značajna imena postaje deo ohrabrujućeg blues revivla šezdesetih – nastupa pre svega na krucijalnim Newport folk festival i American folk blues festival 1964. godine.

Njegov hrapavi i uverljivi vokal, duhovit i ciničan, i gitarska pratnja, u treperavom i grčevitom variranju od šafla, do stomp-ritmova, stilski čas u finger-picking maniru, čas u ravnoj-stakato pratnji, čini jedan od najuverljivijih i najuzbudljivijih doživljaja u čitavom bluesu. Bio je i ostao prava legendacountry blues scene rodnog Texasa, gde i umire 30. januara 1982. godine, u gradu Houstonu. Sam Lightnin’ Hopkins i njegov jedinstven stil pravi su Božiji dar za sve bluz sladokusce i čistunce. Zaista!

Mississippi John Hurt (1893 – 1966)

Izuzetan pevač i gitarista izvornog, Delta bluesa, lutalica i plodan autor. Gotovo da nema picking-style country-blues gitariste ili onog u ragtime maniru, kojem ovaj slavni bluzer nije bio idol ili uzor. Izuzetno je sarađivao sa još dva velikana folka i bluesa- slepim belim bendžistom i gitaristom Dockom Watsonom i pokojnim Sleepy John Estesom. Postoji jedna izuzetno dirljiva scena sa legendarnog Newport folk festivals, s početka šezdesetih godina 20. veka, koja će mi zauvek ostati u sećanju, scena koja prikazuje trojicu veličanstvenih ljudi, istinskih bluz legendi i velikih umetnika – Skip Jamesa, koji se nakon tri decenije nestanka i izgnanstva prvi put pojavljuje javnona sceni, zajedno sa Son Houseom i čovekom velikog duha i harizme, gospodinom u godinama – Mississippi John Hurtom… Bio je to istorijski trenutak, susret sadašnjosti i prošlosti, trenutak koji beleži jednu jedinstvenu epohu – šezdesete, i susret troje velikih ljudi koji su obeležili istoriju bluz muzike i života… Ljudi tako skromnih, siromašnih, ali ponosnih i velikih u svakom drugom, pre svega duhovnom pogledu.

Istorija muzike beleži da je Mississippi John Hurt februara 1928. godine ušao u studio u Memphisu i snimio esencijalni Avalon blues… Njegov stil bio je antiteza tipičnom Delta muzičaru: on je bio krajnje opušten prilikom pevanja i sviranja gitare, dajući pesmama jedinstvenu nežnu nevinost, smirenje i ,, sladak“ ukus. Njegov akustični country-folk blues, obojen dubokom religioznošću i miljama daleko od bilo kakve napadnosti, samodopadljivosti i današnje komercijale prosto je plenio i osvajao neprimetno čula slušaoca… Pesme: Here i am, Salty dog blues, Monday morning blues, I’ve got the blues and i can’t be satisfied, C.H.I.C.K.E.N. ili bilo koja u moru drugih, isijavale su jedinstveno Hurtovo unutrašnje blaženstvo, smirenost i svetlost iz tame ruralne, praiskonske Delte, nekadašnjeg robovlasničkog, pamučnog, močvarnog Juga neuhvatljive, prepune kontrasta Amerike… Dirljivi, senzibilni zvuk Hurtove gitare, to osetljivo preplitanje po strunama jedne velike duše, lepota je sama po sebi i protivteža posrnulom svetu samodopadljivih i praznih ljudi, praznine popunjene gomilom bezdušnosti, zlobe i pohlepe… Mississippi John Hurt je jedan i jedinstven, vanvremenski bluz majstor i duša čoveka…

Big Bill Broonzy (1893 – 1958)

William Lee Conley Broonzy rođen je 26. juna 1893. godine u Mississippiju, kao jedno od sedamnestoro dece, rođenih u ropstvu.

Dvadesetih godina odlazi put Chicaga, gde svira sa legendarnim Papa Charlie Jacksonom. Nakon godina učenja i sticanja iskustva svirajući gitaru, ulazi u Paramauntov studio, gde novembra 1927. snima House rent stomp, sazrevajući pod uticajem Blind Lemon Jeffersona i Lonnie Johnsona. Broonzy vremenom postaje istinski bluz majstor, spona između ruralnog country bluesa i sofisticiranog urbanog zvuka predratne blues scene Chicaga. Njegov sirovi, ruralni stil, pretočen u pesme poput Bull cow blues, Mississippi river blues, Too too train blues ili Good Jelly, postaće zaštitni znak jedne epohe. Usledili su potom i standardi : Good boy (1937.), Key to the highway (1941.) ili Southbound train ( 1957.).

Broonzy je postao istinska legenda bluza, simbol jednog vremena – izvornog, nevinog i tajanstvenog. Umro je od kancera, 15. avgusta 1958. godine, ispraćen veličanstveno od prijatelja i poštovalaca – bili su tu Tampa Red, Muddy Waters, Mahalia Jackson, Sunnyland Slim, JB Lenoir, velikani bluz scene. Ostalo je fantastično i inspirativno duhovno nasleđe, pesme kao komadići jedinstvene duše, simbolično oivičene standardom Big Bill blues…

Nehemiah Skip James (1903 – 1969)

Rođen u državi Mississippi, kao sin baptističkog sveštenika, jedan od budućih legendarnih bluzera Delte i lutalica, rano se okreće muzici učeći u školi da svira klavir. Ubrzo napušta školu i kreće na svoj čudesni životni put vođen unutrašnjom zvezdom vodiljom, put genijalnog, nepredvidivog lutalice, gitariste i pevača besmrtnog bluza. Godine 1931. na kratko se zaustavlja i beleži niz besmrtnih bluz numera: Devil got my woman, 22-20 blues, Hard time killing floor blues, Cypress grave, Jesus is a mighty good leader, I’m so glad…

When you hear me singing my blue
lonesome song
these hard times can last us so very long.

… i nestaje, gotovo bez traga naredne tri decenije. Legenda tvrdi da se posvetio svešteničkom pozivu i … Gotovo niotkud, već zaboravljen, pojavljuje se 1964. godine na čuvenom Newport festivalu, doživljavajući blues revival kao mnogi drugi Delta bluz veterani.

Slava je kratko trajala. Nakon par snimljenih albuma i oživljavanja nekadašnjeg, zaboravljenog esencijalnog bluz materijala, podleže podmukloj bolesti – usamljen i siromašan… Ipak, muzika koju je stvorio i ostavio za sobom učinila ga je besmrtnim i veoma ponosnim, dostojnim svakog divljenja potonjih generacija koje su tek otkrivale stare bluz majstore… Lutajući Džejms svojim je jedinstvenim glasom i autentičnim stilom najbolji primer tvrdnje da je bluz večan i univerzalan jezik iskrene, ranjene duše velikih ljudi… Spremnih da vole i saosećaju, iskreno i do kraja…

Robert Johnson (1911 – 1938)

Nikad nisam naišao na nešto što bi imalo više duše od Roberta Johnsona. Njegova muzika ostaje najsnažniji krik koji čovek može pronaći u ljudskom glasu.

Eric Clapton

Njegov život i muzika čine se neuhvatljivima. Neuhvatljivima poput duha muzike koju je živeo, stvarao i ovekovečio kroz mit svojim ranim odlaskom. Ostale su pesme, dvadeset i devet čudesnih priča, treptaji duše i iskra koja je vremenom razbuktala večni, neuništivi plamen bluesa. Ostalo je samo ono što se naslućuje i uvek, iznova, razbuktava plamen kreativnosti duhom odabranih.

Robert Johnson je verovatno rođen 8.maja 1911. (ne postoji saglasnost oko tačnog datuma rođenja), kao jedanaesto dete Julie Major Dodds. Desetoro starije dece plod su njenog braka s Charlesom Doddsom. Robert je bio vanbračno dete, što je vremenom uticalo na njegov karakter i osećaj odbačenosti. Detinjstvo su mu obeležile česte seobe zbog očevih poslova.

S navršenih 19 godina oženio se Virginijom Travis, ali je njegova šesnaestogodišnja supruga preminula pri porođaju, što se često događalo crnim, siromašnim porodicama, bez pristupa lekarskoj nezi. Smatra se da je ovo Johnson doživeo kao veliki udarac i da ga je nagnalo na život lutalice. Negde u to vreme je sreo Son Housea, čoveka koji je postao njegovo prvo veliko muzičko nadahnuće. Druga dva velika uzora bilisu Richard Harney, najveći virtuoz Delta-blues regije i Ike Zinnerman.

S petnaest, šesnaest godina svirao je usnu harmoniku. Bio je jako dobar i svima se sviđao, ali onda je odlučio da bi radije svirao gitaru. Pratio je legendu, blues virtuoza Son Housea i njgovog pajtosa Williea Browna, svuda gde bi svirali po lokalnim krčmama i barovima. Od ranih danova pratio ga je duh nemira i lutalaštva. Počevši negde oko 1931., pa narednih sedam godina, lunjao je na sve strane, ostavljajući na svakoga utisak svojim sviračkim umećem.Vrzmao se naokolo, a zatim odlazio; nigde nije dugo ostajao, priseća se House tih godina.

Najveći deo onoga što se zna o Johnsonu potiče iz tih godina, iz priča njegovog povremenog saputnika Johnnyja Shinesa i drugih muzičara koji su ponekad provodili vreme s Johnsonom. Shines ga je opisao kao jedinstvo suprotnosti:,, Robert je bio draga osoba, premda se ponekad, znate, durio. Bio je sramežljiv, ali vrlo nametljiv. Uglavnom je bio tih, sve dok ne bi počeo piti. Tada je bio kao i svi drugi – svadljiv. Njegovi tanki, oštri prsti lepršali su poput uhvaćene ptice. Bio je čudan momak. Stajao bi i svirao, ne obraćajući pažnju ni na koga. u to je vreme s njim bilo i naporno i zabavno. Novac je pristizao sa svih strana. A onda bi se Robert jednostavno pokupio i izašao; znao me ostaviti samog na pozornici. I onda ga ne bi video dve, tri nedelje.

Shines je bio jedan od retkih ljudi koji je podelio ms drugima život na cesti. Ugledao se na legendarnog Howlina Wolfa, jednog od budućih velikana čikaške električne scene koji je tih godina nastupao po malim lokalima u Delti u ulozi mladog naslednika slavnog Charleyja Pattona. Shines je bio izvrstan gitarista i jedan od najboljih u regiji.

Robert je bio momak kojeg smo mogli probuditi u bilo koje vreme i odmah bi bio spreman za put. Ja sam ga zapravo samo sledio“, priseća se Shines. Morali ste biti sposobni nositi se s njim ako ste ga želeli upoznati, a uvek je zadržavao neku distancu. Bilo ga je prilično teško slediti, ali svirao je stilom koji mi se sviđao. Robert i ja smo mnogo puta svirali zajedno- putovali smo u Chicago, Texas, New York, Canadu, Kentucky, Indianu. Sledio sam ga jer sam znao da je fantastičan i želeo sam ućiti.

Snažan glas i sposobnost privlačenja publike bili su zajedničke osobine svim slavnim muzičarima iz Delte, koji su uglavnom svirali u zabitim krčmama Juga. Ipak, dok su stariji muzičari iz Delte poput Housea i Pattona bili uglavnom vezani za ruralni, regionalni repertoar, Johnson je dobro čuo sve ono najmodernije u muzici, izvodeći sve- od hillbilly pesama do holivudskih kaubojskih pesama i stvari Binga Crosbyja.

Izvodio je sve što je čuo na radiju. Sedio bi i slušao radio, ne biste primetili da mu poklanja pažnju, a kasnije te večeri izašao bi na ulicu i svirao iste pesme koje je čuo na radiju, seća se Shines. Mogao je svirati stilom Lonnie Johnsona, Blind Blakea, Blind Boy Fullera, Blind Willie McTella, svih njih. I stvari country pevača Jimmyja Rodgersa- ja i Robert svirali smo mnogo njegovih stvari, čoveče. Ragtime, pop pesme, valcere, polke- zamisli, čoveče, polke! Robert je jednostavno skidao pesme iz vazduha. Shines je dodao da su među Johnsonovim omiljenim pesmama bile My blue heaven, Tumbling tumbleweeds i Yes, sir, thats my baby.

Napokon, svoj neverovatno inspirativni i kreativni duh Johnson je pretočio u pesme- dvadesetdevet neverovatnih, antologijskih komada, snimljenih u par dana, tokom dva studijska snimanja – 1936. i 1937. godine. Mitska trampa sa đavolom, na raskršću života, dala je plodove koji su ostali za sva vremena – da svetle u tami i usmeravaju odabrane i sve one koji traže, pre svega – srcem.

Uz svirke, pesme, lutalaštvo i alkohol, Johnsona je pratila i reputacija ženskaroša. Shines je to ovako objašnjavao: Žene su Robertu bile poput motelskih ili hotelskih soba. Ostavljao ih je tamo gde ih je našao. Neka mu nebo pomogne, ali nije birao. Sudbina je htela da mu žene dođu i glave. Legendarni bluzer i Robertov savremenik i kolega David Honeyboy Edwards, koji je svirao širom Delte, ispričao je kako je s Johnsonom redovno svirao u maloj seoskoj krčmi blizu Three Forksa, naselja nedaleko od Greenwooda. Vlasnik krčme pokupio bi ih u Greenwoodu, a zatim ih je nakon nastupa vraćao u grad. Edwards je predpostavljao da je gazda sebi utuvio u glavu kako mu Johnson muti sa suprugom pa ga se odlučio rešiti otrovanim viskijem.

Robert je dogovorio svirku u Greenwoodu i sledeće subote uveče opet se uputio u krčmu. Vlasnik krčme je dao nekim svojim prijateljima viski da oni ga daju Robertu da pije…znate, dao mu je piće jer je mislio da se nešto događa između Roberta i njegove žene. Ali ipak ga je i dalje angažovao da svira kod njega. I sad, ne znam je li piće bilo otrovano ili ne, ali tako sam čuo. Znam da se on tamo otrovao.

Vratio sam se u Greenwood jer sam svirao na nekoj maloj kućnoj zabavi. A on je svirao tamo u krčmi i ljudi su mi rekli da mu je pozlilo tokom svirke, oko jedan sat posle ponoći. No mnogi su stigli iz grada i hteli ga čuti, pili su i bili dobro raspoloženi pa su ga molili da svira i on je svirao onako bolestan. Kažu da je rekao publici: Zlo mi je, znate, sviram, ali nije mi dobro. Nisam u stanju svirati. Rekli su mi da je svirao do dva, a tada mu je tako pozlilo da su ga morali odvesti natrag u grad. Vratio se u Greenwood i tamo umro“.

Johnsonova smrtovnica navodi datum – 16. avgust 1938. Ostatak priče je kontraverzna legenda, upravo onakva kakav je bio i sam njegov život lutalice – trubadura. Čini se da tada niko nije previše brinuo o pravim okolnostima i razlozima Johnsonove smrti. On je za većinu bio sam crni gitarista izvana, koji je ubijen.

Ono što je na kraju ostalo je Johnsonova inspirativna muzika. Ono što će mnogi kasnije potvrditi bila je činjenica da je bio jedinstveni genij i da je njegov rad jedan od najdirljivijih i najkompleksnijih primera muzike 20.-og veka. Sledi prisećanje na legendarna Johnsonova studijska snimanja 1936.-1937. godine, tokom kojih su nastali jedini muzički zapisi njegove kreativne briljantnosti i nautentičnosti, 29 bisera blues klasicizma.

U ponedeljak, 23. novembra 1936.godine, kad je prvi put ušao u studio, Robert Johnson je bio ambiciozan i iskusan profesionalac s nadom da će snimiti hit. Bio je dvadesetpetogodišnak, majstor nekoliko stilova, duboko uronjen u muziku koja se svirala u krčmama Delte. Ostatak priče je legenda, čudesna istorija bluesa i savremene muzike uopšte.

Kind hearted woman blues, prva je pesma na prvom Johnsonovom snimanju. Jedna od pesama baziranih na hitu Lery Carra – Mean mistreater mama, posvećena dobroćudnoj ženi, naznaka je Johnsonovog jedinstvenog talenta, poetičnosti i mogućnosti transformisanja u obradi pesme drugog autora. Uprkos studijskom neiskustvu bila je to početna snimka vredna divljenja, na tragu rađanja vanvremenskih klasika.

Naredna, I believe ill dust my broom, jedna je, uz Sweet home Chicago, od dve najizvođenije Johnsonove pesme. Pesma koristi melodiju koja potiče od Ill make a change – Leroy Carra, a tematski je usredsređena na putovanja i razdvojenost od drage osobe. Ono što je pesmu učinilo zanimljivom, nije bio tekst, nego ogoljena, neumorna gitarska pratnja. Inspirativno menjanje akorda namesto pridržavanja forme od dvanaest taktova, u kombinaciji sa pulsirajućim boogie ritmom, pojačavali su napetost i energiju izvedbe. Lightnin Hopkins, Jimmy Reed i hiljade drugih gitarista pretvorili su sličan, čvrst gitarski boogie u vlastite, stilske fraze, no kad je to Johnson odsvirao, radilo se o potpunom novitetu koji je tada zvučao neverovatno savremeno i uzbudljivo. Johnson je bio prvi gitarista koji je boogie shuttle pretvorio u standardni obrazac. Ova inovacija u to vreme nije bila toliko mznačajna, ali kada je električno pojačanje zvuka omogućilo gitaristima da zamene klavir kao kontrolora ritma u blues bendovima, postala je kameno temeljcem rock and rolla.

Sweet home Chicago predstavlja Johnsona potpuno sigurnog i opuštenog. Postoji nešto zarazno u načinu na koji održava ravnotežu između jecajućeg zvuka kojim pesma započinje i duhovitog, razgovornog tona. Johnson je nastavio s temama lutanja i putovanja i u sledećoj pesmi, Rambling on my mind, ali ona neće biti zapamćena po tekstu, nego po slide triolama koje je Elmore James preuzeo za svoj hit Dust my broom. Bila je to prva Johnsonova slide pesma. Prvi put na ovom snimanju u njemu se probudila Delta; u njegovom strastvenom glasu osetila se sirovost Son Housea( uvek se rado, s prijatnom jezom, prisećam Kleptonovih verzija ove Džonsonove pesme: sa albuma s John Mayallom i njegovim bluesbreakersima, iz 1966., i sa jednog od najboljih live albuma svih vremena, Claptonovog solo albuma EC was here, iz sredine sedamdesetih…). Lutanje, lutanje mi je na pameti, teško mi je ostaviti te, devojko, ali tako si neljubazna prema meni.

Johnson je za Rambling on my mind naštimovao gitaru na otvoreni E, ali izgleda da je ovaj štim retko koristio pa se u sledećoj pesmi vraća standardnom . Pesma When you got a good friend sadrži Johnsonov najličniji tekst suzdržane osećajnosti i nedostaje joj dotadašnje autorove iskričavosti. Uzlazna linija energičnosti donosi Come on in my kitchen, nesumnjivo blues remek-delo. Bila je to senzibilna hipnotička jadikovka (za preporuku verzije Johnnyja Wintera i Climax Chicago blues banda).

Početak pesme je jedinstven: tri uzlazne note, vibrirajuća slide gitara oslobađa se u zvonolikom akordu, zatim isti pasaž odsviran silaznim notama; sledi kratka pauza za bas figuru pa ponovljena fraza, uz Johnsonovo mumljanje, onda još jedna fraza ovog samotnog dueta bez reči. Tada sledi poziv poput preklinjanja: Bolje ti je da uđeš u moju kuhinju, mala, jer vani će pasti kiša i nadolazeća bas progresija. Prelepo, dirljivo, neverovatno ispunjeno dušom- remek-delo uporedivo samo s Elmore Jamesovim – Devil got my woman bluzom, još jednim biserom tridesetih.

Naredna pesma Terraplane blues Johnsonov je hit, vešta kombinacija delta stilova i tadašnjih trendova, strukture preuzete iz pesme Milk cow blues. Za završnu pesmu prvog dana snimanja Johnson je odabrao Phonograph blues, još jednu dvosmislenu kompoziciju. Johnsonov glas i svirka zvučali su opuštenije i sigurnije nakon prvog dana provedenog u studiju.

Nakon dva slobodna dana, Johnson se vratio u studio u četvrtak 26. novembra, ali snimio je samo jednu pesmu. Bila je to 32-20 blues, jednostavna gitarska verzija pesme 22-20 blues – Skipa Jamesa, koju je on svirao uz pratnju klavira. Johnson je izuzetno cenio rad izuzetnog majstora bluesa Skip Jamesa. Skip je bio prorok bez slave u svojoj zemlji, lutalica koji je takođe, u samo jednoj godini(1930.) snimio sve svoje pesme ( bez gotovo ikakve novčane naknade) i… gotovo bukvalno nestao na tridesetak godina. Pevao je sablasno uz gitarski molski štim. Njegovo sviranje klavira bilo je na rubu anarhije.

Kad se u petak vratio u studio, Johnson je snimio They re red hot, neobičnu fuziju: s jedne strane živog, komičnog hokuma, s druge, swing jive zvuka. Energija i humor Johnsonove izvedbe, te lakoća s kojom je savladavao brze deonice uz naglo zaustavljanje, pokazuju da je bila reč o njegovom uobičajenom repertoaru. Dead shrimp blues delo je manjeg značaja, neka vrsta reciklaže načina sviranja gitare korištenog u Kind hearted woman i Phonograph blues. Naredna pesma, Cross road blues je bila idealan izbor da se ugođaj vrati nazad u Deltu i Johnson je tamo ostao tokom sledeće četiri pesme s kojima je završio svoje prvo diskografsko putovanje u Kolumbiji.Johnson je izvođenjem Raskršća potvrdio uticaj Son Housea i njegove slide tehnike sviranja gitare. On je idealizovao Housea u mladosti i njegova bottleneck (slide) tehnika sviranja bila je prva koju je istinski savladao i usavršio.

Walking blues je takođe biloa pod uticajem Housea, direktno naučena od mentora. House je istoimenu pesmu snimio 6 godina ranije. Son House je bio samo još jedna od nepravedno zapostavljenih blues legendi. Naime, snimao je samo jednom i premda su mu objavljene četiri ploče, one nisu postigle nikakav uspeh i pale su u zaborav. Na sreću, mladi britanski rock and roll bendovi kao the Rolling Stones, Yardbirds, Animals, Blues incorporated, John Mayalls bluesbreakers ili potonji bluzeri Fleetwood Mac (the best) potakli su šezdesetih godina moćni blues revival i boom, vraćajući se na taj način istinskim korenima moderne pop muzike i izvlačeći na svetlost dana iz blata zaborava i nepriznatosti dobre stare američke bluzere. Bilo je to za mnoge zakasnelo, ali ipak pravedno priznanje zasluga i veličine- osmeh na licu i povratak likova poput Skip Jamesa… Iz mraka močvara Delte izronio je duh nepobedivosti, setne lepote i blagosti ponosa koji nudi pomirenje za sve …i praštanje…

Johnsonov Walkin blues je sastavljen od nepovezanih, lebdećih stihova. Neke je stihove naučio od Housea, a preostali su verovatno njegovo delo ili su prikupljeni iz drugih izvora. Kako god da bilo, pesma je postala moćni blues standard, doživevši potom razne verzije, raznih izvođača. Moj favorit je, definitivno, razarajuća verzija još jednog blues velikana- Muddy Watersa, u kojoj čikaški majstor naprosto reže, dok njegov oštri slajd dovodi emotivni naboj pesme do usijanja. Uzgred, da se ne zaboravi, preko Muddy Watersa, ,, karike koja je nedostajala“ američki blues se prelio na Ostrvo, osvojivši potom Britaniju šezdesetih u vidu british blues scene i nezaboravnog booma (Korner-Davis-Jones-Jagger-Richards-Mayall-Green-Clapton-Page-Taylor…ufff,kakav niz…).

Last fair deal gone down zadire još dublje u prošlost. Pesma je neka vrsta anomalije u Johnsonovom repertoaru, najruralnije delo koje je snimio. Njezina osnovna forma, triput ponovljen prvi stih sa zadnjim rimujućim, istorijski prethodi standardnom blues obrascu.Johnsonov gitarski deo vrlo je sličan onome što je Charlie Patton svirao na ,, Youre gonna need somebody when you die“, propovedi izrečenoj u gospel formi, snimljenoj 1929.godine. Ovakva vrsta pesama obično se izvodila u country-dance maniru Mississippi John Hurta. Johnsonov aranžman pruža stalan, prigušen bas ritam, naglašen ponavljajućim slideom. Na sredini pesme on napušta slide i prelazi na solo, prebirajući žicama uz udarce dlanom, a višim tonovima oponaša zvuk zvona.

Preachin blues još je jedna od pesama Son Housea. Gore u svojoj sobi, sklupčao sam se u molitvi, a onda se pojavio blues i oduvao moju molitvu. Johnson, hiroviti usamljenik koji je voleo putovati, ispunio je ovu pesmu živošću sportskog automobila na novoasfaltiranoj cesti ili hukom vetra na krovu zahuktalog teretnog voza.Ubrzavam, oh, vozim, oh vozim svoj blues- mogu ubrzati i odvesti svoj blues u daljinu.

If i had possession over judgement day Johnson svira s blistavom preciznošću i kontrolom, dodavajući kratke pauze, ritmičku suptilnost i slide riffove. Da imam kontrolu nad sudnjim danom, mala žena koju volim ne bi imala pravo na molitvu… pevao je on jedinstvenim blues stilom.

Johnsonova prva ploča Terraplane blues objavljena je u martu 1937.godine. Nakon uspeha, usledile su još tri ploče: dve u aprilu i jedna u maju. U junu su Johnsona doveli u Texas na drugo studijsko snimanje. U subotu 19.juna snimio je 3 pesme, a narednog dana, nedelju 20. juna snimio je još deset pesama. Ovaj put je bio potpuno spreman. U sedam meseci od svog studijskog debija posvetio je mnogo vremena stvaranju novih pesama i postao vidljivo istančaniji, ali i znatno mračniji i introspektivniji. Na drugom snimanju bilo je malo vedrog materijala poput Sweet home Chicago. Sledio je model pesme Cross road blues, oslikavajući tamna lutanja putnika u negostoljubivom svetu.
Prva u nizu, pesma Stones in my passway savršeno oslikava paradoks života lutalice. Ima trenutaka apsolutnog očaja i usamljenosti, ali uravnotežuje ih uzbuđenje slobode i kretanja. I am steady rollin man je u mainstream stilu Peetieja Wheatstrawa, zajedno s falsetom i gitarskim delom koji lepo hvata elemente zvuka gitarsko-klavirskih dueta. Pesma poseduje čvrstu strukturu, svaka strofa logično prelazi u sledeću, dok Johnson peva u lepom, opuštenom swingu. Pesma From four until late svirana je iz osnovnog C tonaliteta, kao što su to običavali ragtime gitaristi poput Blind Blakea, što ukazuje na njegov sve veći interes za istančanije sviračke tehnike. Glas mu zvuči lepše nego ikad, i premda to može odbiti ljubitelje delta deep bluesa, njegovo izvođenje fino pristaje uz urbanije stilove. Sa ovom je pesmom Johnson završio snimanje tog dana; vratio se u studio sledeće poslepodne.

Usledila je Hellhound on my trail. Ponovo ga je inspirisala Devil got my woman – Skip Jamesa, ali je efekat drugačiji od slatko-bolnog, meditativnog osećanja u pesmi Come on in my kitchen. Reč je o njegovom pesničkom remek-delu, noćnoj mori ispunjenoj paklenim psima i čarobnim prahovima, uz bljeskom munja osvetljene maštovite slike prirode. Napetost Johnsonovog glasa doprinosi snazi pesme. Little queen of spades je bila feministička prerada Wheatstraweove King of spades. U naredne dve pesme: Malted milk i Drunken hearted man Johnson govori o privlačnosti i opasnosti alkohola, pevajući u stilu Lonnie Johnsonovog kultivisanog pop bluesa.

Me and the devil blues još je jedna pesma u stilu Wheatstrawa, podržana gitarskom deonicom iz Kind hearted woman. Pesma je vrhunski konstruisano muzičko delo u stilu najboljih studijskih umetnika tog vremena. Ona ima opuštenu studijsku intimnost, za razliku od glasne agresivnosti ulice ili krčme. Tekst takođe sadrži i dosta humora i sofisticiranosti. To je jedan od aspekata Johnsonovog rada, kao i bluesa uopšte, koji je prečesto bio zanemarivan i podcenjivan. Stop breaking down blues pesma je neobične strukture, smeštene u potpuno drugačiji obrazac u odnosu na njegov repertoar. Ubrzanog tempa, pesma odražava osećaj vedrine, pre svega jakim refrenom.

Sledeća pesma, Travelling riverside blues, oživljava aranžman pesme Rollin and tumblin, s novim tekstom u kojem se spominju tri poznata grada na obali Mississippija- Friars point, Vicksburg i Rosedale. Bila je to JOhnsonova najerotičnija izvedbe nakon Come on in my kitchen, sa slideom koji lenjo odzvanja. Tekst je lukav i romantičan i opisuje njegovu najdražu devojku: Neću govoriti o bojama, ali prednji su joj zubi okrunjeni zlatom, ima hipoteku na moje telo i pravo na moju dušu.

Moj put ka izvorištu svega- bluesu, vodio je zaobilaznim, putem u rikverc. Usvajajući rock and roll kao osnovu svega, jednog sam se dana neočekivao našao na izvorištu. Pored pesama kao što su Little red rooster, Backdoor man, I am so glad, Spoonful, Love in vain, Sitting on the top of the world ili Crossroads, kao i hiljade drugih sličnog senzibilitetza i snage, pronašao sam Travelling riverside blues, ali u verziji moćnih Led Zeppelina i … pesma me je naprosto oduvala – bio je to tehnički savršen a la Page zvučni udar, elektrificirani blues sa Delte, povratak korenima u veoma stilski briljantnom i pročišćenom izdanju. Neponovljivo iskustvo koje opredeljuje i veže. Mistika spota je samo dodatno uzburkala dušu i pojačala vatru. Usledio je oslobađajući povratak matici, tj. Delti Mississippija, u stilu Morissonovog Cars hiss by my window ili Hendrixovog Bleeding heart, povratak u kuhinju predivne blues duše, neobično dugo putovanje koje nikad zapravo ne prestaje i u samom putu pronalazi večnu sreću, cilj i inspiraciju probuđenih.

Honeymoon blues Johnson peva s opuštenom sigurnošću i reči su mu ugodno romantične. Reč je o jednom potpuno optimističnom tekstu. Mora da je ljubav, Gospode, što me obuzima. Svojom sledećom pesmom, Love in vain, Johnson nastavlja sa ulogom zaljubljenog romantika, ali napušta svaki znak optimizma. Bila je to jedna od njegovih najlepših i strukturalno najčvršćih kompozicija, tužna slika muškarca koji se oprašta od svoje ljubljene.

Slike su jednostavne i precizne: kofer koji joj nosi, način na koji nje pogleda u oči u trenutku dolaska voza i napokon slika voza u odlasku, dva svetla na zadnjem vagonu. Tek tada Johnson napušta priču i prelazi na metaforu, upoređujući plavo svetlo sa svojim bluesom, a crveno sa svojom svešću.

Sećanja mi ponovo naviru i odvlače me u pravcu the Rolling Stones verzije ove pesme: bilo u pravcu studijske verzije s albuma Let it bleed ili pak live verzije s albuma Get yer…(jednog od najboljih živih albuma svih vremena), obe iz 1969.godine. Lirski ugođaj gitarskog tandema Mick Taylor-Keith Richards, uronjen u srž blues esencije i senzibiliteta, prožima me iznova u celosti- reči postaju nemoćne i suvišne… Uopšte, tako je to sa bluesom ili već bilo čim drugim što istinski osećate i volite. Prave, iskrene i vredne stvari, dovoljno rečito govore same po sebi ili same o sebi… Ostaje vam samo da se prepustite, onako, skrozzz… Milkcows calf blues, poslednji je u nizu dugog blues putovanja, blues kojim Johnson završava ovozemaljsko snimanje odlazeći nepovratno u legendu. Bilo je to jedno od najraznolikijih snimanja jedne osobe u predratnom bluesu, gotovo kao pregled blues scene 30.-ih godina 20.-og veka u reintepretaciji jedinstvenog i sjajnog muzičara. I, verovatno mnogo, mnogo više od toga.

Robert Johnson stvorio je veoma inspirativan i očaravajući opus. Svirao je tek nekoliko godina, tokom kojih je napredovao od korena Delta zvuka preko već poznatih Leroy Carra i Lonnie Johnsona, u međuvremenu asimilirajući širok raspon pop i hillbilly zvuka. Zadnja snimanja napravio je u vreme kad je još iskušavao različite stilove, od uglađenog baladnog pesništva Lonnie Johnsona I Blind Blakea do sablasne osećajnosti Skip Jamesa. Njegova smrt, samo 14 meseci nakon poslednjeg snimanja, ostavila je mnoga otvorena pitanja njegovih mogućnosti i daljeg pravca u kome bi se kretao.

Kako god da bilo, verovatno ili ne, nastavio je tamo negde svojim putem lutalaštva i slobode, od krčme do krčme, od žene do žene, da stvara jedinstven blues, uz šeretski osmeh i mnogo, mnogo gutljaja dobrog viskija.

…Mrtav pijan sam, curo, mamuran i moram poći…Slatki dome, Čikago…

Električna blues revolucija

Poslovni uspeh diskografske kuće Chess records potpomogao je širenju istine o bluesu. Uporedo sa njim, prodor rhythm and bluesa i rock and roll sounda s kraja pedesetih i početkom šezdesetih godina 20.-og veka promenio je zauvek svet moderne muzike, donoseći jedan jedinstven, električni izraz.

Ipak, električna je revolucija u industriji zvuka započela nekih dvadesetak godina ranije. Iako je kompanija Gibson eksperimentisala sa primitivnim električnim zvukom još od 1928., kao početak električne blues ere uzima se 1942.godina. Tada je objavljena T-Bone Walkerova Mean old world. Uopšteno gledajući, celokupan Walkerov rad tokom četrdesetih, uključujući mega hit Stormy monday blues iz 1947.godine, uticao je na prelazak bluesa u moderne noćne klubove, gde su muzičari u novom okruženju i sa novom tehnologijom nastavili dalji proboj.

Pomenimo ovom prilikom samo neke od bitnih stvaralaca električne blues revolucije i njihov nemerljiv uticaj na istoriju savremene muzike, pre svega na nastanak ludila zvanog rock and roll.

T-Bone Walker

(Aaron Thibeaux Walker 1910 -1975)

Walker predstavlja pionira električnog blues zvuka, kojeg danas osećamo u skoro svakoj gitarski zasnovanoj muzici. Bio je vodeći blues gitarista 40.-ih godina 20.-og veka, jedan od najboljih koncertnih zabavljača među croonerima na Zapadnoj obali. Premda je njegova prva ploča iz 1929. bila čista imitacija Leroy Carra, on četrdesetih postaje jedan od pionirskih gitarista. On i Charlie Christian, s kojim je u mladosti nastupao u plesnim tačkama, prvi su uveli vodeću poziciju električne gitare u postavi. Bio je poznat po svojoj energičnoj plesnoj veštini, izvodio je špagu istovremeno svirajući gitaru iza glave. Svojim agresivnim i prljavim riffovima stvarao je ono što će Chuck Berry pedesetih proslaviti kao rock and roll music. Njegov imidž uzbudljivog i privlačnog solo gitariste nagovestio je generacije blues i rock and roll idola.

Walkerove pesme su bile elegantno romantične i duhovite, čime je blues izveo iz seoskih krčmi i uveo ga u najotmenije gradske noćne klubove. Njegova mešavina britke električne gitare, uzbudljive koreografije i podrške velikog orkestra, bila je inspiracija generacijama blues muzičara. Poput BB Kinga, Walker je bio mnogo kompleksniji i sofisticiraniji muzičar. BB King je rekao za Walkera: T-Bone je bio prvi električni gitarista kojeg sam čuo na nosaču zvuka. Odmah sam znao da ću da kupim električnu gitaru.

Walker je u svakom slučaju bio najbitniji blues gitarista, uzor većini koji će posle njega postati slavni- kao recimo jazz legenda Christian ili blues-rock legenda Hendrix. Slavni bluzer Freddie King je za njega rekao: I believe it all comes originally from T-Bone Walker… Walkerovi blues standardi- Call it stormy monday, Mean old world, T-Bone blues, That evening train, (You’ll never find anyone) To be a slave like me … govore više od bilo kakvih reči!

Big Joe Turner

Rođen 1911.godine, Turner je započeo karijeru vodeći slepe ulične pevače i slušajući sve ploče od Ethel Waters do Leroy Carra. Ipak, puni glas Bessie Smith ostavio je na njega najviše uticaja, pa je postao prototip kanzaškog pevača shouters (vikača). Oko 1930. udružio se sa Peteom Johnsonom, klaviristom čiji su čvrsti bas ritmovi levom rukom stvorili jedan od temelja neverovatne popularnosti boogie-woogiea (svirački stil koji se razvio iz bluesa i za koji je karakteristično osminsko-ostinato figuriranje leve šake po bas registrima, koji nadopunjuje snažno i ritmičko soliranje desnice).Nastupao je kao pevač i radio kao barmen u popularnim noćnim klubovima. Krupan, zabavan, slavan zbog snage svog glasa i nepresušnog izvora stihova, postao je veoma uticajan na generaciju pevača Midwesterna.

On i Pete Johnson su prve snimke napravili 1938., nakon što ih je John Hammond doveo u New York na prvi u seriji koncerata From spiritual to swing. Bio je to ključni događaj u predstavljanju izvođača bluesa, gospela i jazza beloj intelektualnoj publici, a samog Turnera je vodio na vrh R&B lestvica( termin rhythm & blues postao je standardan 1949. nakon što ga je Billboard prihvatio kao novi eufemizam za muziku namenjenu prvenstveno afroamerikancima).

 

Elmore James (1918 – 1963)

Iako je Muddy Waters bio taj koji je Delta-slide gitari dao autentičan zvuk, Elmore James je sviranje slide gitare uzdigao do nivoa umetničke forme ( jedan od mnogih njegovih vatrenih sledbenika, pokojni gitarista originalnih Stonesa- Brian Jones, najbolje je prikazao sav sjaj Jamesove tehnike sviranja gitare u čuvenom blues standardu Little red rooster). Pored Briana Jonesa, svirali su ga i poštovali mnogi cenjeni rock gitaristi kao Jeremy Spencer (Fleetwood Mac), Duanne Allman (Allman brothers band) ili Mick Taylor (ex Bluesbreakers by Mayall, ex Rolling Stones). Treperavi, klizeći zvuk gitare, koji prodornom snagom karakterističnog, ponavljajućeg riffa klizi poput grlića flaše preko zategnutih žica odzvanja već decenijama u Elmore Jamesovim blues standardima: Comming home, Dust my broom, The sky is crying, One way out, Fine little mama ili Something inside of me.

Godine 1952. uz pomoć Sonny Boy Williamsona sklapa ugovor sa Trumpet records i snima antologijsku Dust my broom, trag u večnosti budućeg kralja botlleneck ili slide gitare, stila koji ća ga proslaviti širom sveta. Sledile su potom: I believe, The sky is crying, Shake your moneymaker, Done somebody wrong, Can’t stop loving my baby, Anna Lee, Help me baby last night… Moćni R & B standardi prštali su uz slajd majstorije i ubedljiv, sugestivan vokal sve do 24. maja 1963. godine – srčani udar je bio fatalan, ugasivši po ko zna koji put pre vremena još jedno veliko srce. Iako je otišao mlad, sa svega 45 godina, njegov uticaj na svet bluza, a potom i rokenrola bio je ogroman… Biti kralj, makar i tamo neke botlleneck(vrat flaše) gitare, nije mala stvar – ma šta u životu voleli, cenili ili želeli… Zar ne?

I’m gon’ get up in the mornin’
i believe i’ll dust my broom.

Dinah Washington (1924 – 1963)

Legendarna lejdi Washington gotovo je sama samcata vratila na scenu tradiciju blues kraljica (nastupima četrdesetih godina). Karijeru je započela kao obožavateljica još jedne istinske legende- harlemskog anđela, jazz dive Billie Holiday, a završila uspesima sa hitovima na pop lestvici poput What a difference a day makes. Redovno su je najavljivali kao kraljicu bluesa i većina uspešnih pevačica koje su dolazile, uključujući i Esther Phillips, Ruth Brown i Etta James, započele su karijeru strogo sledeći lady Washington.

Ona je svoj najveći pop uspeh postigla pri kraju karijere, no njezino je najuticajnije razdoblje bilo krajem 40.-ih i tokom ranih 50.-ih. Njena dominacija na lestvicama R&B započele je 1948. s baladom o nesretno zaljubljenoj ženi – Am i asking too much, a 1949. je usledio moćni blues Baby get lost. Nakon izvrsnog Long John blues, još 20 njenih pesama je tokom sledećih 5 godina završilo na Billboardovim top ten lestvicama. Uporedo sa jazz i pop pesmama, uvek se iznova vraćala bluesu i 1952. dospela na 4. mesto standardom Trouble in mind.

Howlin Wolf-Chester Burnett (1910 – 1976)

Ogroman čovek, grčevitog, hrapavog i bolno senzibilnog glasa, sledbenik legendi- Housea i Pattona. Autor je niza blues standarda: Sitting on the top of the world, Poor boy, Smokestack lightning, Killing floor… Široj publici postaje poznat tek nakon kultnog sešn albuma – London session iz 1971., snimljenog uz pomoć blues sledbenika Claptona, Winwooda i ritam sekcije Stonesa- Wyman-Watts. Između ostalih, njegovu slavu su proneli blues-rock obradama Led Zeppelin, Cream, Yardbirds, Jimmi Hendrix.

Rođen je kao Chester Burnett u srcu Delte, gradu West point, država Mississippi, godine 1910. Kao mladić uči svirati gitaru gledajući legendarnog Pattona. Bio je još pod uticajem slavnih Tommy Johnsona, SB Williamsona i Jimmy Rogersa, legendi rađajuće Delta blues scene dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Svoju harizmu i znanje, sticane mukotrpno u srcu Delte, preneće tokom šezdesetih godina na buduće rock and roll velikane – The Rolling Stones, Cream, Led Zeppelin, The Yardbirds, Captain Beefheart, istovremeno sarađujući sa nekim od rock muzičara iz pomenutih bendova. Bio je jedna od mnogih bitnih spona između korena moderne muzike- bluza i njegovog komercijalnog čeda- rokenrola… dh Delte naelektrisan, propušten kroz par hiljada vati i pušten iz boce da osvoji svet zaraznom groznicom- kotrljajućom i bučnom.

Kada je prvi put dobio priliku da snimi vlastite pesme i snove, kao i mnogi drugi bluzeri Delte, imao je već preko 40 godina. Bila je to 1951. godina – Howlin Wolf snima Moanin’ at midnight i How many more years uz pomoć legendarnog snimatelja Sam Phillipsa, čoveka koji će par godina kasnije omogućiti Elvisu Presleyju da snimi svoju prvu pesmu( That’s all right mama) i ozvaniči početak rock and roll revolucije – buntovne kombinacije belog countryja i crnog rhythm & bluesa… Wolfov snažni, grčeviti vokal, u kombinaciji sa moćnom usnom harmonikom i silinom nastupa nikog nije ostavljao ravnodušnim. Njegove verzije bluz standarda kao Little red rooster, Spoonful ili Back door man čista su antologija, jedinstvena škola sirove i iskrene bluz emocije, snažno proživljene i prenesene kroz vreme duhom ovog jedinstvenog čoveka.

John Lee Hooker (1917 – 2001)

Tridesetih godina pojavljuje se na sceni svirajući sa Nighthawkom. Tokom četrdesetih seli se u Detroit gde provodi vreme pišući pesme, svirajući po tamošnjim klubovima i radeći u fabrici automobila. Godine 1949. snima prve singlove: Boogie chillen, Sally Mae, Highway blues i Wednesday to evening. Godine 1951. probija se pesmom I am in the mood.

Hookerov je pristup pesmama bio krajnje arhaičan. Mnoge njegove pesme su bile bliže holler napevima od bilo kojeg ranijeg blues hita. Sastojale su se od nerimovanih stihova s ubačenim ugođajnim jecajima. Većinu svojih najvećih pesama ostvario je sam, svojim glasom, električnom gitarom i ponekad uz udaranje nogama o pod (stvorio je na taj način vlastiti-boogie man style, zaštitni znak u svetu bluesa). Pesmama: Boom, boom i Dimples ostvario je nemerljiv uticaj na ekspanziju britanske ritam i bluz scene ranih šezdesetih. Čuvene je njegova saradnja sa bendom Canned heat iz 1971., i sjajni album Hooker and heat.

Tokom devedesetih je izdao niz bitnih blues albuma, sarađujući sa većinom bitnih imena rock scene. Hooker je u nasleđe ostavio niz remek-dela, vanvremenskih blues pesama: Crawling king snake, Bootle up and go, Hobo blues, ,Frisco blues, Big legs, tight skirt,One bourbon, one scotch, one beer, Whiskey and wimmen.

Albert King (Albert Nelson 1924 – 1992)

Levoruki gitaristički virtuoz, jedan iz vrhunske kraljevske bluz porodice (BB King, Freddie King, Albert King – nisu ni u kakvom srodstvu) i impresivnih majstora zvuka koji će proslaviti moć gitare (setimo se samo imena poput T-Bone Walkera, Tampa Reda, Earl Hookera, Elmora Jamesa, Muddy Watersa, Jimmy Rogersa, Buddy Guya, Jimi Hendrixa, Johnny Wintera ili Stevie Ray Vaughana), jedan je od mnogih bluz velikana iz hola slavnih, rođenih u državi Mississippi, jedan od besmrtnih koji su ,, obojili“ svet jedinstvenim blues feelingom.

Pesmama Born under bad sign ,The hunter, Laundromat blues, Blues power ili Blues at sunrise, jednostavno je oborio svet s nogu i zarazio zadivljujućom snagom i tehnikom imena kao što su bili Hendrix, Clapton, Taj Mahal ili SRV… Bilo kakva dalja priča činila bi se suvišnom… Muzika je najuniverzalniji jezik koji spaja ljude i briše sve granice… Muzika je skrivena lepota za kojom ceo život tragamo, pronalazeći je ponekad unutar nas samih i deljenju sa nama dragim ljudima dobre volje…

Blues Boy King – Riley King

(Itta Ben, 1925 – Mississippi)

Čovek koji je obeležio poslednjih pola veka savremene muzike, hodajuća blues legenda koja je poslužila kao inspiracija mnogim umetnicima. Odrastajući pod uticajem Walkera i Lonnie Johnsona, izgradio je jedinstven gitarski stil, prepun emocija sa posebnim lirskim ugođajem. Zvuk njegove ,, Lucille- Gibson ES-355“ gitare podseća na ljudski glas i po rečima Kralja on svakodnevno komunicira sa njom. Autor je čuvenih blues blues klasika: Wake up this morning, Lucille, Sweet little angel, Hummingbird, Eyesight to the blind, How blue can you get, The thrill is gone, Blues man …Njegov pročišćen, rafiniran, lirski, gotovo jazzistički stil razlikovao ga je od sirove jednostavnosti bluzera poput Watersa ili Elmore Jamesa.

Što se same istorije i njenih činjenica tiče, ona je o Blues Boy Kingu zabeležila sledeće… Inspirisan radijskim šou programom Sonny Boy Williamsona, mladi King stiže u meku ruralnog, ranojužnjačkog bluesa, grad Memphis,1948. godine. Čuvena Beale street (opevana u jednoj od prvih snimljenih blues pesama – ,, Beale street blues“ Handyja) bila je srce slobode izražavanja i kulture obojenih i obespravljenih ljudi, potomaka bivših robova sa kojima je i krenula priča o bluzu na poljima pamuka i obali Mississippija, kao čuvena radio stanica WDIA. Memphis je jednostavno bio obećana zemlja i san mnogih mladih crnih ljudi, sanjara i muzičara svih vrsta koji su dolazili u potrazi za poslom, zabavom i srećom.

Godine 1951. jedan od mladih blues entuzijasta – Blues Boy King ostvaruje svoj prvi san, snimivši Three o’clock blues, verziju bluz pesme Lowell Fulsoma. Pomenuta pesma 29. decembra 1951. godine dospeva na sam vrh prestižne R & B liste hitova, gde ostaje narednih pet nedelja… Jedan san je ostvaren, dok je drugi upravo bio započeo i traje sve do današnjih dana – pune 62 godine!!! Verovali ili ne! Čarobni Kingov Gibson lirikom boji svet i ne posustaje, uprkos čudima isprazne muzičke industrije, pomodarstvu i komercijalizaciji svega, svakoga i svačega… Lucille je još uvek tu, iza ugla neočekivanog… Svirati sa hodajućom legendom – BB Kingom, odavno je već postalo stvcar prestiža – bilo da su u pitanju veličine kao slavni irski rock and roll bend U2 (album Rattle and hum s kraja osamdesetih i pesma When love comes to town) ili pak slowhand God, gitaristički heroj koji traje već pola veka- Eric Clapton (album Riding with the king iz 2001. i pesme, blues standardi Worried life blues i Key to the highway – nepoderivi klasici).

Ma u kom pravcu krenuli muzika i svet, Kralj lirike i bluza uvek ostaje jednako dobar i neponovljiv… Jer kao što je i sam jednom prilikom otpevao, u sjajnoj pesmi Blues man :… Because, i am blues man, i am good man, understand…

Arthur Big Boy Crudup

Crudup, koji se 1945. proslavio s Rock me mama i nastavio s uspesima do 1951., bio je mississippijski pevač svetlog glasa i uobičajenog gitarskog stila, svetlosnim godinama udaljen od Hookerovog zlokobnog jecanja i sablasnih električnih improvizacija. Uz podršku basa i bubnjeva stvarao je zarazni plesni ritam, a to otpevao razigranom radošću. Zvučao je iskusno i mladalački, ali s ruralnim štihom- kombinacija slična onoj koju će deceniju kasnije predstaviti Jimmy Reed, još jedan muzičar Mississippija.

Obojeni su ljudi tako svirali u straćarama i krčmama i niko na to nije obraćao pažnju sve dok nisam ja počeo svirati, rekao je Elis Presley, dve godine nakon što je započeo svoju karijeru žestokom verzijom Crudupove Thats all right, mama, i nastavio : Dobio sam to od njih. Dole u Tupelu, u Mississippiju, slušao sam starog Arthura Crudupa kako udara u gitaru kao ja sada pa sam rekao da ću, ako ikad uspem doći do mesta gde ću osećati sve što je Arthur osećao, biti muzičar kakvog nikad niko nije video.

Postojala je, naravno, ogromna razlika između Prislija- sa svim ruralnim elementima koje je usvojio – i down home izvođača poput Lightnin Hopkinsa, Hookera te mase misisipljanskih doseljenika u Chicago, koji su se gromko oglasili s čikaške južne strane na krilima Muddy Watersa. Presley, koji se pojavljivao i na R&B listama, slavljen je kao divlji i primitivan pevač čiji je glas podsećao na crnački.

Razlog zašto su se neki izvođači svrstavali u rock and roll, drugi u R&B, a treći u blues, zavisio je više od toga ko ih je prihvatio, koliko su bili slavni, nego kako su zvučali. Bo Didley je npr. uvrštavan među rock zvezde, premda je u muzičkom smislu imao isto toliko zajedničkog s Hookerom i Watersom koliko i s Presleyem i Chuck Berryjem.

Jimmy Reed (1925 – 1976)

Rođen u Lelandu, Mississippi, vremenom je postao vrstan bluesman – gitara i usna harmonika bili su instrumenti njegove jedinstvene melanholične, lepršave lirike. Gitaru je učio svirati od bluzera Eddie Taylora. Nakon seobe u Chicago i rata, počinje svirati po klubovima. Godine 1953. pravi prve snimke, zatim 1955. debituje na R&B listi pesmom You don’t have to go, a već 1957. dospeva među prvih sto pesmom Honest i do, velikom The Rolling Stones inspiracijom, jednom od bitnih sa njihovog debi albuma. Početkom šezdesetih snima niz kultnih pesama – Bright light big city, Big boss man, Shame, shame, shame, te postaje najprodavanijim bluzerom u Americi tih godina. Jimmy Reed ostavlja vlastitim pesmama dubok trag u razvoju rock muzike. Njegove pesme obrađuju mnogi bitni autori – od Elvisa i Little Richarda, do Stonesa i Animalsa. Nažalost, godine 1957. otkriveno je da boluje od epilepsije, što će ga omesti u daljem razvoju tokom godina koje su usledile. Podmukla bolest bila je uzrok i njegove prerane smrti, 29. avgusta 1976. godine. Nekoliko godina kasnije, 1981. uvršten je u slavni blues Hall of fame.

Otis Rush

Još jedan levoruki mag bluz gitare, rođen 29. aprila 1934. godine, pogodite gde… Državi Mississippi, naravno! Član je bluz Hall of fame od 1984., učitelj veličina kao što su Clapton, Peter Green, Mick Taylor, Jeff Beck.

Bežeći od farmerskog života, godine 1948. Rush stiže u središte elektrificiranog blues booma – Chicago, gde 1953. formira sopstveni bend. Bilo je to ključno, posleratno vreme poleta, uspona rhythm & bluesa, buke, elektrike, bendova, klubova i prvih snimaka starih bluz majstora, posebno zahvaljujući formiranju i entuzijazmu legendarne izdavačke kuće ,, Chess records“ koja je imala sluha i znanja da prepozna kvalitet i duh jednog kreativnog vremena… Bilo je to zlatno doba bluesa, be boip jazza i stvaranja atmosfere za nastanak crno-belog mešanca nazvanog rock and roll… Zahvaljujući pre svega bluzeru i kreativcu Willie Dixonu mnoga značajna imena dobijaju svoju životnu šansu – jedan od njih bio je i Otis Rush.

Godine 1956. on snima I can’t quit you baby, sa Walterom Hortonom na čarobnoj, lepršavoj usnoj harmonici… Usledili su, za njom, biseri – Double trouble, So many roads, so many trains i bluz storija koja traje do današnjih dana…

Buddy Guy

Legendarni bluz gitarista, harizmatični šoumen i plodan autor, rođen je 30. jula 1936. godine u Lettsworthu, Louisiana.

Krenuo je vrlo rano putem muzike koju je osećao u sebi – u početku učeći sam, da bi već sa sedamnaest godina svirao u klubu Baton rouge, sa muzičarima poput Lightnin’ Slima i Lazy Lestera. Zatim odlazi u Čikago, svira na ulici, gladuje, ali se grčevito bori za vlastite snove. Biva zapažen na čikaškoj klupskoj sceni i dobija 1958. šansu da snimi svoje prve pesme. Bile su to: Sit and cry the blues i Try to quit you baby, u saradnji sa Willie Dixonom i Otis Rushom. Nakon njih došle su First time i met the blues i Stone crazy, pesme koje će obeležiti čitavu njegovu bogatu blues karijeru.

Buddy Guy postaje veliko ime u svetu muzike, jedan od najcenjenijih muzičara i poželjnih saradnika. Saradnja na poziv legende Watersa, kao i pojavljivanje na kultnom American folk blues festivalu samo će učvrstiti reputaciju cenjenog bluz gitariste. Legendarni album iz 1965. sa Junior Wellsom, zatim Hold that plane, Damn right, i’ve got the blues ili My time after awhile vrhunci su blues feelinga jedinstvene Buddy Guy magije, neki od vrhova savremene muzike i lepršavosti inspirativne ljudske duše, uokvirene senzibilitetom koji nam svima ponekad nedostaje… Nedostaje ili ponestaje, u svetu u kojem se dobar čovek često oseća loše, stvarajući od vlastitog života blues.

Willie Dixon (1915 – 1992)

Rođen je 1. jula 1915. godine, u jednom od legendarnih mesta duž Delte Mississippija, Vicksburgu. Kao dečak okušao se u gospel horu, učeći kroz rad prve značajne lekcije o harmoniji, ritmu i melodiji. Sredinom tridesetih, sledeći put većine blues muzičara Delte odlazi put Chicaga. Godine 1939. osniva bend ,, Big three trio“, svirajući blues, boogie i pop muziku. Tih godina počinje njegova muzička saradnja sa nizom manje ili više poznatih muzičkih imena. Sa Muddy Watersom snima klasični blues – Hoochie coochie man, za koju je napisao tekst i odsvirao bas deonice.

Dixon je vremenom izrastao u izuzetnog tekstopisca, basistu, producenta i aranžera muzike. Pored toga, delovao je i kao veza između muzičara i kultne kompanije Chess, brinući se za njihovu poslovnu stranu i sudelujući kao cenjeni session muzičar na većini klasičnih blues snimaka mnogih autora. Između ostalog, bio je basista kultnog sastava Muddy Watersa. Snimajući sa muzičarima poput Chuck Berryja i Bo Diddleyja, postao je najznačajnija spona između bluesa, pravca u usponu, i rock and rolla, fenomena u nastajanju.

Ono po čemu je svakako najznačajniji u blues univerzumu, jeste njegova kreativnost. Naime, Dixon je autor preko 500 blues pesama, od kojih su mnoge obrađene, prerađene i vremenom postale klasicima. Prisetimo se samo: Little red rooster, Backdoor man, You shook me, You need love, Close to you, I got to find my baby, Let me love you, Spoonful, I am your hoochie coochie man, Third degree, I cant quit you baby, I want to be loved, Crazy mixed up world, The same thing …

Godine 1989. objavljuje autobiografsku knjigu- I am the blues , dovoljno rečitog naziva. Ako postoji muzičar i čovek za koga se može reći da je sinonim za bluz, Willie Dixon je svakako jedan od najblistavijih, najvećih i najznačajnijih primera – on svakako jeste BLUES, način života, poimanja sveta i veoma senzibilan, predivan i iskren osećaj… Nothing but the …Dixon…

Muddy Waters-McKinley Morganfield

(1915 – 1983)

Otac električnog bluesa, svakako jedno od najpoznatijih imena blues univerzuma, čikaški lider, cenjen kao gitarista i veoma plodan autor. Detinjstvo je proveo na Delti Mississippija, gradiću Clarksdaleu, gde stiče prva blues iskustva- snimci Roberta Johnsona definitivno ga opredeljuju. Kao dvadesetogodišnjak počinje sa časovima gitare kod majstora Son Housea. Prve snimke pravi 1941. za Alana Lomaxa, čuvenog blues kolekcionara. U to vreme živi veoma bedno, radeći na Stovall plantaži pamuka. U potrazi za boljim životom odlazi u Chicago 1943., noseći sa sobom kofer, gitaru i bogato blues iskustvo Delte. Bila je to ključna prekretnica u njegovom životu. Počinje da nastupa po lokalnim klubovima, elektrificiran i pojačan do granica do tada nemoguće čujnosti. Ubrzo se probija, biva primećen od strane braće Chess, vlasnika tada vodeće izdavačke kompanije, koji vizionarski uviđaju električni potencijal do tada akustičnog Delta bluesa. Era urbanog čikaškog bluza počinje da se rađa.

Istorijske, 1948.godine, daleko od Balkana i povijesnog Ne, rađa se prvi pravi, presudni električni blues bend, prethodnica i uzor svemu postojećem i budućem. Legendarnu postavu činili su: Muddy Waters – gitara, vokal, Jimmy Rogers- gitara, Willie Dixon-bas, Little Walter – usna harmonika, Otis Spann – piano i Elein Evans – bubnjevi. Njihov prvi studijski snimak bila je nezaboravna,, I cant be satisfied“. Pored pomenutih velikana, u ,,Muddy Waters blues bandu“ svirali su još: gitaristi Luther Tucker i Earl Hooker, usni harmonikaši Junior Wells, Big Walter Horton i James Cotton, pijanisti Memphis Slim i Pinetop Perkins, bubnjar Fred Bellow, sve same blues veličine i majstori jedinstvenog stila i senzibiliteta…

Ostatak priče čista je istorija savremene muzike. Ovekovečena je, između ostalog, nizom blues standarda: Rolling and tumbling, Hoochie coochie man, I just wanna make love to you, Mannish boy, Got my mojo working, Honey bee, Baby please dont go, Sugar sweet, Mean disposition, Forty days and forty nights, The rolling stone blues… Spisku valja pridodati i nazive niza esencijalnih, presudnih bluz albuma velikog Watersa: Muddy Waters at Newport (1960.), Muddy Waters folk singer (1964.), Fathers and sons ( 1969.), London session (1972.) i ubitačni Hard again (1977.), u saradnji sa Johnny Winterom, teksaškom gitarističkom blues-rock legendom!

Spiritual, gospel, ragtime, jazz, blues, boogie, rhythm & blues … rock and roll …

Kada čuješ Mannish boy Muddy Watersa, jasno ti je da nema načina da ga seciraš. To je jednostavno neverovatno puno duha. To je u osnovi klasični blues kliše, ali postoji nešto unutra što čini da uši otpadaju. Čujem i upitam se šta ljudi čine kad čuju takvu muziku. To je toliko senzualno da me probija znoj.

John Fogerthy, Creedence clearwater revival

Sve stvari dolaze iz bluesa, kako bi to lepo rekao legendarni jazz gitarista Wes Montgomery. Uticaj bluesa na savremenu muziku je nemerljiv. Na rock and roll, pre svega. Gotovo svi bitniji rock muzičari( barem oni pravi, stare garde) na neki su način, posredno ili ne, vremenom bili u blues vodama: obrađujući na početku karijere stare blues standarde ili pišući sami po neki blues u određenom delu karijere. Od već pomenutih Stonesa, Animalsa, Blues incorporated i Yardbirdsa, preko nosioca british bluesa Fleetwood Mac, Savoy brown, Chicken shack, John Mayalls bluesbreakersa, Paul Butterfield blues banda ili amera Canned heat, kultnih rock stvaraoca tipa the Doors, Led Zeppelin, Cream, Jimmi Hendrix experience, pa sve do blues čistunaca i posvećenika poput Eric Claptona, Petera Greena, Ry Coodera, Mike Bloomfielda, Johnny Wintera i Stevie Ray Vaughana, beskonačan je niz onih koji su na sebi svojstven način svirali, stvarali i širili blues.

Umesto odjavne špice ove kratke blues storije sledi prisećanje na neke bitne rock- blues autore i pesme crnih blues majstora koje su obradili i približili ostatku kosmosa…

Fleetwood Mac- Comming home, Dust my broom, Something inside of me, The sun is shining , Shake your moneymaker; Led Zeppelin- You shook me, I cant quit you baby, You need love; Jimmy Hendrix- Bleeding heart, Killing floor, Rolling stone blues; the Doors- Backdoor man, Close to you, Crawlin king snake, the Rolling Stones- Little red rooster, I just wanna make love to you, I cant be satisfied, Love in vain; Animals- Boom boom, Dimples, I got find my baby Yardbirds- Louise, Smokestack lightnin; Cream- Spoonful, Crossroads, Im so glad, Sitting on the top of the world, Rolling and tumbling; Johnny Winter- Third degree, Help me, Spoonful, Come on in my kitchen, Killing floor.

Epilog: Pieces of my heart…

Mnogo buke ni oko čega. Samo nekoliko blues tonova, uz alcohol and woman, rekli bi vam mnogo više o životu i feelingu zvanom blues nego bilo kakav inspirativno – informativan tekst. Jednostavno, priča o bluesu zapravo nema kraj. Uprkos progresu civilizacije pesma ostaje ista-bogati postaju sve bogatiji (i sve ih je manje), dok siromašni postaju sve siromašniji (i sve ih je više). Jebeno dobri Mean old world, pohlepa i trka za profitom, te neizmerna ljudska zloba i glupost stvaraju u srcima ljudi dobre volje vanvremenski blues, duhovno iskustvo koje čoveka uzdiže iznad prolaznih trivijalnosti materijalističkog i emotivno osakaćenog sveta. Električni impulsi blues gitare, magični touch blue notes dvanaestice i glasa koji dušu dira, ostaju večno svetlo onih koji su na vreme odustali od sulude trke obolelog sveta. Treptaji ranjenog srca jedini su jezik koji blues razume…

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  blues, Misisipi, Muzika, ropstvo