Što se više vraćam Krleži, i što ga više izučavam, sve više tonem u živi pesak, ne ovostrani, materijalni, nego onostrani, satkan od astralnih zrnaca koja su, u stvari, astralni prelepi svici. A da bih pojasnio Krležu i Prvi svetski rat, moram krenuti od šireg uvoda. 

Kad sam postao “krležijanac”, uveliko sam bio novinar šabačkog lista Glas Podrinja, i urednik Noćnog programa Radio Šapca. Ujedno, vodio sam program s mojom koleginicom Stanom Munić. Ona se osamdesetih družila s Oskarom Davičom (Šabac, 18. januar 1909. – Beograd, 30. septembar 1989., srpski i jugoslovenski književnik, najmlađi nadrealista). Munićku sam poznavao još iz srednje škole, učiteljske. Njoj sam pričao o mom kratkom, iznenadnom susretu u Zagrebu, početkom sedamdesetih, s Miroslavom Krležom (Zagreb, 7. jul 1893. – Zagreb, 29. decembra 1981., hrvatski i jugoslovenski književnik i leksikograf). I kako me je Krleža, saznavši da sam iz Šapca, pitao poznajem li njegovog, šesnaest godina mlađeg prijatelja Oskara Daviča, s kojim se sprijateljio posle oštrog sukoba, krajem šezdesetih. Naime, Oskar Davičo je, na jednom skupu pisaca u Beogradu, napao Krležu zbog potpisivanja Deklaracije o razdvajanju srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog u srpski i hrvatski. Odgovorio sam Krleži da Oskara ne znam lično, ali smo u srednjoj školi i na fakultetu izučavali neka njegova dela. Stana Munić mi je obećala, upoznaće me s Oskarom. Prvom prilikom kad on dođe u Šabac, teran nostalgijom za Kamičak, periferni deo Šapca, gde je rođen. Tako je i bilo. Inače, Oskar je poreklom Jevrejin, napisao je ne samo izvanredan roman o Drugom svetskom ratu, Pesmu, nego i poemu Srbija, koja i danas slovi za najlepšu rodoljubivu. 

Sreli smo se u desku naših novina. Ispričao sam i Oskaru o mom susretu s Krležom, kako ga je Krleža pozdravio, a ja pozdrav prenosim posle petnaest godina, posthumno, jer je Krleža u međuvremenu preminuo. Davičo se nasmejao, kao kroz maglu sećao se da mu je Krleža pričao o susretu s nekim mladim Šapčaninom, koji je napisao dragu mu pesmu Ulica jorgovana. Reče Oskar da ima grižu savesti jer nikada nije održao dato obećanje Krleži da ga dovede u Šabac, na najčuveniji balkanski “vašar”, koji se održava svakog 21. septembra. Oskar mi je pojasnio kako su se Krleža i on izmirili i postali kućni prijatelji. Polemišući o jeziku, Krleža ga je uverio da je podela jezika najbolje rešenje, jer je srpskohrvatski/hrvatskosrpski sve više zapadao u krizu, kao jezik državne administracije. A celu zavrzlamu oko jezika izazvali su, po Krleži, u njegovim uvek kontroverznim tezama i hipotezama, Vuk Karadžić i Ljudevit Gaj. “Živalj” u Hrvatskoј u većini je govorio ekavicom, a u Srbiji ijekavicom – primer srbijanske narodne književnosti. I dogovore se da i hrvatski “živalj” polako preuzme ijekavicu, kao malobrojniji. No, vremenom, srbijanski “živalj” počinje da izbacuje ijekavicu i da upotrebljava ekavicu. Iz tog razloga, najbolje je da se stvari razvijaju svojim tokom, a ne administrativnim jezikom. I da ne treba zbog toga valjda ratovati, iako su oba “istoplemenska” naroda svikla na ratove pa se zato i podelila u krakove. Tako se, uz ovu anegdotu, Krleža i Oskar izmirili.

Bogomrak protiv bogosjaja 

Oskar mi je rekao još neke stvari iz druženja s Krležom, što je od značaja za izučavanje Krleže u Prvom svetskom ratu. Krležino gledište o nastanku i o svrsi rata i ratovanja. Po Oskarovu pričanju, Krleža je bio veliki poklonik narodne književnosti svih iščezlih, ali i postojećih naroda. U ovim, nazovimo ih, zapisima usmenih predanja, neprekidno se ratovalo. Ratove nije izazivalo pučanstvo, nego oni u svetovnoj, kasnije i crkvenoj vlasti, i oko nje. Pučanstvo je nasilno terano u bitke, i nije imalo šta braniti, robovalo je i pod svojim vlastodršcima, robovalo je i pod onima koji bitke i teritorije dobijaju. Po Krleži, jedna stvar je u svemu tome onda bila dobra. Vojsku su predvodili vladari, sa svojim plemićima i plaćenicima, a narod je bio “na repu”, naoružan svojim alatkama, motikama, ašovima i vilama. Razvojem društava, i uvođenjem obaveznog vojnog roka, slika se menja. Ratove i dalje izazivaju oni na vlasti, sad više u svetovnoj, manje u crkvenoj, ali ne predvode ratnike. Ostaju u svojim dobro čuvanim dvorcima, a ako krenu u rat, na dobro su čuvanom “repu”, po “šumama i gorama svojih zemalja ponosnih”. Kad se vojska povlači, tada budu na čelu kolone, vojska gine braneći ih. Vlastodršcima obično ne bude ništa, postaju ratni zarobljenici kojima u zarobljeništu ništa ne fali, ako pre toga nisu pobegli iz zemlje, tražeći zaštitu na dvorovima ili u samostanima država koje nisu učestvovale u tom ratu. 

Otuda, pričao je Krleža Oskaru Daviču, u svojim mladim danima bio je romantični zanesenjak, sa svojim školskim drugovima, ponajpre s “Crnom trojkom”, iz zagrebačke Gornjogradske škole, za vlast i školu problematičnima mladim anarhokomunistima – Kamilom Horvatom, Đukom Cvijićem i Augustom Cesarcem. Oni su imali dvojak način opiranju vlastodršcima. Biti na strani one zemlje koja nije izazvala rat, koja je napadnuta. I tada se može u rovove. Ako napadnuta zemlja bude porobljena, a vratimo li se “živi i zdravi” s bojnog polja, onda porobljivačima zagorčavati dane kroz neprekidne “anarhističke” akcije, počevši od ispisivanja parola po zidovima državnih inastitucija, uzvikivanjem parola na skupovima u vreme proslave rođenja i venčanja vlastodržaca, ili u vreme sućuti pri pokopima čelnika i onih oko njih. Nije isključeno ni podmetanje požara, a, bome, ni atentati. Otuda su Krleža i njegova “Crna trojka” učestvovali u miniranju i paljenju Željezničke direkcije nazvane po “mađaronskom” – “Zagrab”. Kаsnije, Krleža im je i kao pitomac Ludoviceuma, dao podršku za atentat 1912. godine na bana Slavka Cuvaja, vernog podanika Austrougarske monarhije. 

Kad mi je o ovome pričao Oskar Davičo, bilo mi je jasno zašto je Krleža, u mladim danima, bežao iz peštanskog Ludoviceuma, ne želeći da bude, poput svoga oca, odani sluga Monarhiji, samim tim madžaron ni German, nego sveslaven. Otuda ideja da se priključi srbijanskoj vojsci u balkanskim ratovima. U boj! Znamo, neslavno je prošao. U Srbiji su ga optužili da je špijun Monarhije, i jedva se izvukao, zahvaljujući spisateljici Isidori Sekulić, koja je bila u ljubavi s Milanom Pribićevićem, jednim od čelnika tadašnje srbijanske vojske. Kad se vratio u Ludoviceum, mrko su ga gledali, srbijanski je špijun, čak je odležao u samici šest nedelja. Oba epiteta pratila su Krležu celoga života. Oskar mi je ispričao i nešto o čemu se ne zna. S Krležom je na temu rata razgovarao tiho, u Klubu književnika, u Beogradu. Obojica su, iako u najbližem Brozovom okruženju, svrgli s uma da i zidovi imaju “uši”, da postoje pripadnici državne Tajne službe, i ugrađeni prisluškivači. Tako da su zbog jedne Krležine opaske da su kasniji ratovi vođeni tako što su vojskovođe bile po šumama i gorama svojih zemalja ponosnih, u dalekoj pozadini od fronta, neko je ovu opasku dostavio šefovima tadašnje jugoslovenske Tajne službe te su Oskar i Krleža išli “na ribanje”; morali su da pojasne da se ono o skrivanju vojskovođa po šumama i gorama nije odnosilo na Broza i njegovu svitu, nego uopšteno, “trabunjanje dvojice pripitih literata, mlađeg i starijeg”. Po Oskaru, obojica su od tada bili pod prismotrom, jer je doušnika bilo i među pučanstvom, ali i među slikarima, piscima, glumcima, sportistima, i osobljem po kafanama, hotelima. Posle toga, Krleža i Oskar su pričali samo u osami, u kakvom parku, pri uzajamnim obiteljskim posetama. Ponajviše kad se Oskarov sin razboleo od leukemije, a Krleža ih materijalno pomagao. Oskarovom sinu nije bilo spasa. Gledajući kako smrt odnosi mlado biće, polemisali su o besmislenosti rata i ratovanja, i bilo kakve diktature čoveka nad čovekom – svi smo smrtni, u čeljusti njenoj. I zašto je, pričao mu je Krleža, naš život – Bogomrak, umesto da bude Bogosjaj. Oskar mi je kazivao i o tome zašto Krleža nije hteo u vreme Drugog svetskog rata da se priključi partizanima. Imao je u oba tabora svoje neprijatelje, one koji su u Kraljevini Jugoslaviji bili uz monarha, i pravili Krleži probleme jer je govorio i pisao protiv elite vlasti i novca i samozvane elite duha. A među čelnicima NDH bilo je i onih koji su bili uz buntovnog Krležu, i to pre kao anarhokomunisti, internacionalisti, svesloveni, a sad su stajali uz mračno okrilje NDH. I jednima i drugima Krleža je bio ogledalo koje treba razbiti, da se ne ogledaju u svom pravom, ružnom, svetlu. 

O, zašto smo se klali, mati moja draga

Moja koleginica Stana Munić pisala je o Oskaru pa sam s njom odlazio i u Beograd. Pri ponovnim susretima s Oskarom Davičom, opet smo razgovarali o Krleži, i o ratu, a ja nisam slutio da ću dve decenije kasnije intenzivno proučavati Krležu, da ću objaviti knjigu Krleža protiv Krleže, potom s mladim Puljaninom Danielom Radočajem i Vodič kroz Krležu ili Godine opasnog življenja. Pamtim ono što mi je Oskar napomenuo. Krležin antimilitarizam treba tražiti ponajpre u njegovim literarnim ostvarenjima o Prvom svetskom ratu, o vremenu za koje je Krleža govorio: “O, zašto smo se klali, mati moja draga?” Ali da moramo razmotriti i odnos Andrića, Crnjanskog, Isidore Sekulić, Bore Stankovića i Vladislava Petkovića Disa, o Prvom svetskom ratu. Otuda, posle moje autorske i koautorske knjige o Krleži, bacio sam se na ponovno čitanje Krležinih dela o tom vremenu, što bi mi bila nadopuna propuštenog. Jer i naša recenzentkinja Suzana Marjanić primetila je da sam i ja u autorskoj, ali i Radočaj i ja u koautorskoj knjizi taj period nedovoljno obradili. 

Četrdeset i šest kilograma žive vage 

Ivo Andrić je, kao član Mlade Bosne, bio umešan u atentat na Franca Ferdinanda. Bio je uhapšen, ali ga je konte Ivo Vojnović svojim masonskim vezama i vezicama izbavio te je mladi Andrić Prvi svetski rat proveo daleko od borbenih linija. Miloša Crnjanskog su, kao državljanina Monarhije, mobilisali, pa se našao s vojskom po bojištima širom Galicije. I sam priznaje, nikad nije pucao, nikog ubio, simulirao je pucanje. Isidora Sekulić je odbila da ide na front, srbijanski, kao bolničarka. Govorila je da taj rat nije njen, otišla je u Norvešku. Da su srbijanske vlasti morale onima iz Beča dopustiti istragu o atentatu pa ne bi iz Beča usledila objava rata Srbiji, koja je prerasla u Prvi svetski rat. Ona je umela da se brani: “Idem dole, ako krenu sa mnom i supruge i kćerke onih na vlasti i oko nje, a sve su pobegle u Pariz”. Bora Stanković i Vladislav Petković Dis su takođe bili daleko od ratišta, s identičnim obrazloženjem. Dis je završio u vodama Sredozemnog mora, kad je brod kojim se vraćao iz izbeglištva u Francuskoj, torpedovan. Bora je ostao u Srbiji te je i on po završetku Prvog svetskog rata slovio za nepatriotu. Budimo iskreni: i mi ih danas ne možemo zamisliti kao ratnike, po onoj Andrićevoj: “Bolje olovka, nego puška”. I da se sve može rešiti diplomatski, dijalogom.

I Krležu ne možemo zasmisliti kao onog koji iz rovova puca, koji pali, pljačka i siluje po osvojenim teritorijama, i potom učestvuje u pobedničkim pijankama. Po objavi rata Srbiji, vlasti Habsburške Monarhije pozivaju Krležu na regrutaciju. S njegovih četrdeset i šest kilograma nisu ga uzeli u vojsku. U međuvremenu, rat se razbuktao pa su koncem 1915. godine, i “trećepozivce, nesposobnjake” slali na bojište. Regrutnoj komisiji ne govori o školovanju u Pečuhu i Pešti niti da ima podoficirski čin. O tim danima više u mojoj knjizi Krleža protiv Krleže(Lotos-press, Šabac, 2005.; Vodič kroz Krležu, Ivan Glišić i Daniel Radočaj, Studio Tim, 2013., Rijeka).

Leptir u mećavi

Analizirajući Krležu, Oskar Davičo i ja došli smo do zaključka da se Krleža bojao “istine o svojoj diplomi, i svom vojnom činu” da ga ne bi naimenovali za obučavanje regruta u jahanju ili u rukovanju sabljom i puškom, ili da ne dobije neku četu kojom bi rukovodio. I da je rekao istinu, ne bi vojnim vlastima Monarhije bio od pomoći. Ne samo da je bio “tanak poput pruta”, on, nekada najbolji plivač u Agramu/Zagrebu, imao je i hroničnu upalu disajnih organa, probleme s probavom, hroničnu migrenu, pred promenu vremena “žigala” ga je noga koju je polomio kao učenik, u gimnaziji. Uz to, mučila su ga i neprekidna pesnička nadahnuća. Krleža je Oskaru kazivao kako je stalno čuo glas, Nepoznati Netko govorio mu je: “Piši! Piši stihove”! A kako pisati stihove u “neuslovnim uvjetima”? A Krleža se, kako je pričao Oskaru Daviču, osećao poput leptira u mećavi. Kad Sve postane Ništa, kad se ljudi, u tom “iglatom” talasanju, odviknu jedni od drugih. Neprekidna promena mesta, regruti su smeštani čas po školama, čas po napuštenim zgradama, čas po sportskim salama, čas po bolnicama, čak i u samostanima časnih sestara. Opšti metež svuda. 

Kazivao je Oskaru kako je u naletima inspiracije kojoj nije mogao da se odupre, tražio podnošljiviji krug iz ovog danteovskog Pakla. Zavlačio se po podrumima, pronalazio bi kakav kutak na tavanima, nije prezao ni od toga da se iskrade iz spavaone, u kojima niko niokome nije vodio računa, i da se popne na krov, da posmatra zvezde i mesec. A kad bi se negde ulogorili, skitao je po okolnim šumarcima. I pisao u svesci koju je uvek nosio sa sobom, u vojničkom rancu. Ponekad, nešto bi i nacrtao od onoga što vidi, bio je razapet između literature i slikarstva. Ovi “izleti u pesničkom zanosu” koštali su ga novih “žiganja” u celom telu. Pričao je Oskaru, engleski kralj Henri III. vikao je na ratištu: “Dajem carstvo za konja”, a Krleža: “Dajem carstvo za teku”. Carstvo regruta i vojnika Monarhije u Prvom svetskom ratu bio je – obrok, a Krleži – sveska, teka. Menjao se s regrutima, davao bi im svoje obroke, a oni njemu svoje prazne notese za pisanje pisama obitelji, ta pisma im je Krleža sastavljao, većina vojnika bila je nepismena ili polupismena. Otuda i Krležini stihovi: “Robujem ropski užasnu robiju i čekam Oslobođenje” (Robija, mjeseca listopada 1915).

U kotlovima ludačke Evrope kuhaju krvava srca 

Proučavajući Krležu i Prvi svetski rat, ponovo sam se latio Krležinih pesama. Iz tog rukoveta, više od polovine je onih iz perioda 1914.-1918., i sve o ratu. Rata nije mogao da se oslobodi ni u opisnim lirskim pesmama, i u njima vidi sveprisutnu smrt. Posmatrajući van logora šumu i opalo lišće, a nedelja je, samo on i cvrčci oplakuju osipanje krošanja (Smrtni dan rujna). Smrt, rat i krv su mu i u stihovima u kojima bi doma, svojoj kući (Naša kuća), napisavši pesmu otkriva da je u stvari pisao o svojoj jadnoj domovini, “Kuća je naša prokleta, bolesna, pakao. I nema božjega dana kad krv ne bi iz novih briznula rana”. Šta je Prvi svetski rat, isto što i svi ratovi: Krv, očaj, glad i tama (Razdrti psalam). Lutajući predelima, van bivaka, čuje zvona u magli, vidi sjene, to teku tužne pogrebne povorke (Pjesma hromog Đavola). Po povratku među vojnike, vidi nove pošiljke:

Za nas/koji se igramo stihom o podne/za nas kacige kuje, šljemove i koplja kljasti Bog (Tri pjesme iz novembra godine hiljadu devet stotina i petnaeste).

Kada je uz pomoć svojih tetaka uspeo da se vrati u “civilni” svet, nikada se nije oslobodio senke rata. I tu, kad vidi neku ženu, poistoveti je s Isusovom majkom

“pred krstom na brdu plakaće Ona/nad krvavim tuplom svog jedinog sina” (Fantasie musicale), i ovaj rat pripiše ljudskoj gluposti “

danas paseš ko krava nad grobom glupe Evrope/ne umijući drugo nego mahati repom (Tebi, o, gluposti ljudska). San svih vojnika bila je u tim godinama – žena! Ima iz Prvog svetskog rata i poneki stih Krležin o ženi,

“tihoj radosti arije u tajni aristona, kad blisne pogled gospe s balkona (Novembarski dan).

Imao je i Krleža, pri svojim izletima van kasarna, “romančike”. Završavale su se s

“Adieu, ma chere, jer tako živjeti se ne da” (Bila je mjesečina). Zašto? “Tu sve je trulo, i sve trulim biva: i podne na brdu, i mudrost i kavane? (Pjesma o mrtvoj ljubavi). Jer rat je. “Sad kraljuje Tmina/i ljudi tužno viču u krvavom snu” (Rat). Kakva ljubav! “kad se u prokletim kotlovima ludačke Evrope/kuhaju krvava srca,/i kad gladne djevojčice plaču na kiši i mole hljeb” (Hiljadu devet stotina i sedamnaesti katolički Uskrs).

Krleža je voleo da čita ljubavne pesme Oskara Daviča; pričao mi je Oskar, posebno pesmu Hana, i žalio se kako nikada nije napisao istinsku ljubavnu pesmu. Sve je rat pokvario. Sećao se Krleža i svojih stresova kad je gledao svoje najbolje prijatelje, svi mladi, na odru, poput Zlatka Galla.

“Čudna stvar.

U tvojoj sobi gori svijećaa tebe nema…

To glupa neka pest oborila nas

ti pao si i s tobom razdrti su pali

djetinjstva našeg bijeli stjegovi”

(Pjesma mrtvom čovjeku, u spomen Zlatka Galla).

Otuda, pričao je Krleža, a Davičo meni da je Krležina najveća želja bila napisati njegovoj voljenoj Beli koji stih. Od stihova – ništa.

“Prvi svjetski rat je skuhao i moje krvavo srce, i moju ljubavnu liriku, uškopio me za nju, kao i mnoge koji su propatili poput mene u tom ratnom ludilu”, žalio se Krleža. 

Pjesme koje sam tebi pjevao

“Mnoge kolege”, žali se Krleža, “pokušavale su mi nataknuti rogove”. Dirao je Belu kroz šalu:

“I Andrić ti je, brate, slao velike bukete cvijeća kad mene nije bilo doma. A Crnjanski te je dočekivao poslije predstava”.

Bela mu je do zadnjeg časa ostala vjerna. “I ja sam, brate, papučar”, uzvraća Beli, koja je igrom slučaja, od učiteljice postala glumica, primadona u njegovim dramama. Na pitanje da li čuvaju svoja ljubavna pisma, Krleža kaže:

“Ljubavnih pisama u mojoj biografiji neće biti. Bela bi mogla imati masu mojih pisama, ne znam točno, ali mislim da ih je sve spalila”.

U romanu Tri kavaljera frajle Melanije pronalazimo sedam nježnih ljubavnih pisama jednog Melanijevog udvarača, koja je, vjerojatno, Krleža slao Beli, a koja su izvanredna potka baš za ljubavne stihove koje nije pisao, jer ga je Prvi svetski rat uškopio kao lirika ljubavi:

“Osjećao sam te u treperenju sjena… Ti si ideal, bijeli ideal, svjetlosti… Sviraju sve muzike nama u počast… To što ja za tebe osjećam, to je religija… U tom ogledalu ti si se kupala. Oh, sveto zrcalo… Samo tebe mirišem i samo tebe gledam… Pjesme koje sam tebi pjevao zapečatio sam i noćas sam ih pokopao pod jednom vrbom na groblju”…

Milosrdna sestra Angelika, sa svilenim trepavicama 

Krleža nosi i koliko-toliko “ugodne” doživljaje iz Prvog svetskog rata; oni potiču iz manastira (samostana) Milosrdnih sestara; tu su izvesno vreme bili smešteni bolesni vojnici. Mogao je da se, kao trećepozivac, “tuberkulotik”, iskrade iz ove Dežmanove “depadanse”, i da spava u gradu, možda kod neke “žene piškote”, s kondomom. Odlazio je u grad “kroz dnevnu portu”, u popodnevnoj gužvi. Jutarnji povratak u bolnicu/samostan, bio je riskantan. Krleža je svojim pjesmama u rukopisu, očarao jednu od časnica, sestru Angeliku. Davao joj je svoju teku. Ang(đ)eliku nije bilo briga ni to što je mladi Krleža “s repom” okorelog anarhiste i ateiste. Sestra Angelika mu je pokazala bezbedan put za “povratak”, kroz klauzuru časnih sestara. Prolazi se kroz sakristiju i onda kroz vrt pa kroz prozor mrtvačnice. To je prizemna školska soba s pritvorenim prozorima, kako biva zbog ventilacije. Jednom, vraćajući se iz grada, kroz prozor, Кrleža je oborio jednog nesretnog domobrana koji je tamo ležao na svome odru, tik uz prozor, na štokrlima. No, sestra Angelika je čekala mladog Krležu. Uz njenu pomoć, vratili su tog maleroznog domobrana u njegovu skromnu “drvenu postelju”. Sestra Angelika je zapalila svijeće i popravila mu, vrlo šarmantno, ivančice među prstima, koje su se bile rasule po lijesu. U Dnevniku 1, Davni dani, za 7. 6. 1916., Krleža je zapisao:

“Šarmantna sestra Angelika. Htio sam da joj poljubim ruku, ali ju je veoma diskretno sakrila u bogatim naborima svoga kostima”.

Jednom, Krleža se vratio s knjigom u džepu. Sestra Angelika je pitala koja je to knjiga. Krleža joj pokazao Markovo evanđelje, u latinskoj verziji. Na to, sestra Angelika je našeg subjekta “pomilovala dubokim, egipatski zagonetnim pogledom”. Krleža se sav stresao, “kao da mu je dodirnula čelo svojim svilenim trepavicama, ta se mlada žena prikazala u punome sjaju svoje ljepote”. I Krleža zapisuje lirski:

“Mislim da bi se te trepavice osjetile na vrelim usnama kao dodir krila zalutale noćne leptirice. Čule bi se te svilene trepavice sestre Angelike kako biju krilima oko svjetiljke naših očiju što je zablistala na jedan tren u onoj mrtvačnici grimiznim sjajem koji bi mogao da plane grmljavinom gorućeg laguma i da ponese čitav ovaj samostan svakog trenutka kao igračku”. Kad god je koju godinu kasnije čuo poslijepodnevnu zvonjavu, pogrebnu zvonjavu, pomislio bi: “To časne sestre svetoga Vinka Paulskoga, oglašavaju da je opet jedna časna sestra predala dušu sušici. Što radi sestra Angelika? Da nije umrla sestra Angelika?” (Dnevnik 2, Davni dani).

Ivan Glišić

Zarez

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Književnost, Miroslav Krleža, Oskar Davičo, prvi svetski rat