Декалог – Кшиштоф Кишловски

Неки су људи попут свитца у млако вече када и месец презре; немајући више оно млечно сечиво којим се суштина ствари пажљиво отк(р)ива, човек бива приморан да се ослони на доглед који му један слабашни ореол допушта. Мудро око зна да је тај час изванредна прилика за познање оних ствари које су неретко заглушене свеопштим сјајем. У том импулсу осветљаја, довољно кратком да се мисао не прелије на јалова опажања и довољно дугом да се помакне у посве тиху бит, налази се једна дрхтурава визија живота која, готово по правилу, измакне сваком погледу недовољно свиклом на периодично преплитање таме и светла. Један од припадника тог необичног соја при чијем нам помену зашкрипи магла међу уснама јесте и Кшиштоф Кишловски.

Иако је свећа истине, што је беше проносио, догорела релативно рано (умро је у 54-ој години живота), њена сенка којом су предмети из једног особеног видокруга били нештедимице прекривени и даље оптрајава. Разлог за то треба тражити у ванредно истрајној намери да се проникне до најтананије нити која сачињава људско постојање, до оне паралеле која постоји миленијумима уназад и која нам сведочи о непроменљивости људске природе. Пажња коју Кишловски усмерава ка човеку, тачније, ономе што лежи у самој природи човека као духовног и душевног бића може се дефинисати као брига немог посматрача. То се најбоље види на почетку његове филмске каријере где првобитни израз представљају документарни филмови; изузев замисли којом он управља, све остало управљено је према индивидуалним покретима душе. Управо из тог разлога његови документарци не могу се назвати сивим и безличним извештајима о људима једног времена већ би се могли сматрати ослушкивањем једва чујног дамара у периоду у којем као да свака твар жели да надјача звук индивидуума. Реч је, наиме, о временском тренутку у Пољској када се државом влада комунистички поредак. Ова чињеница играће двоструку улогу у животу Кишловског; са једне стране, цензура на коју ће наићи због свог смелог приступа проматрању човека који је у вечитом трвењу са временом и оним непријатним одликама које то време красе учиниће да одустане од свог првобитног позива у којем му је намењена улога сведока једне епохе док му, са друге стране, та околност пружа да проникне испод временске равни и штедро захвати ону космичку димензију човека која ће се увек читати са људског чела. Тако се онај оков цензуре, првобитно намерен да угуши један стваралачки вапај који је време наметало, у извесном смислу показао као правовремени дар будући да је врло упитно да ли би Кишловски своје хроничарско око заменио оним које надвисује сваку одредницу променљивости и, сходно томе, да ли би његов таленат могао обући рухо дубоко хумане уметности.

Идејни настанак филмског циклуса названог Декалог (у преводу: Десет божијих заповести) дугује захвалност дугогодишњем сараднику Кишловског, Кшиштофу Пишевицу. Адвокат по професионалном усмерењу, он ће као сценариста окидати исту жицу попут његовог имењака, ону струну која читавом својом дужином говори о човеку и његовим моралним дилемама. Декалог у том смислу није јединствен јер се сарадња овог двојца протеже хоризонтално и пре и након овог фимлског циклуса. Оно што га чини непоновљивим у осликавању њихових замисли и што издваја овај циклус као засигурно најбоље остварење Кишловског јесте изузетан фокус на суштину људског бића. Познајући чињеницу да се онтолошке категорије бића оспољавају тек у граничним ситуацијама постојања када човек, приморан да се одлучи који ће принцип бити прозван мелодијом његове бивствујуће песме, мислећи да наизглед има потпуну слободу у скицирању свог тока живота, Кишловски управо тај неподношљиви тренутак узима као основну раван сваког филма овог циклуса. Премда се може рећи да овакав приступ ствара помало иреалне ситуације, закључићемо да се у оваквом ставу поткрива једна логичка грешка; наиме, наратив се може прозвати иреалним искључиво због вероватноће одигравања али не и због могућности дешавања. Та врста иреалности, којом се Кишловски овде користи, има за циљ да представљен живот учини реалнијим, оголивши га од свакидашњих дешавања која неретко чине магловитим оне слике урезане у нашем унутарњем оку.

Ако се жели истаћи извесна особеност у начину реализовања сцена која управо дозвољава то понирање у унутрашњост, онда би се засигурно рекло да филмови оспољавају умереност дијалога. Није овде реч о оној количини која се може неретко сусрести у стваралаштву Андреја Тарковског због које је гледалац у (пре)напрегнутом стању потапања у Другост како би се она разумела; Кишловски гледаоцима предаје онолико речи потребно да се уочи рељефност карактера, да би потоње, неме, сцене дозволиле посматрачу да, понирући кроз тунеле других бића, истодобно испитује и дубине сопствених понора, потенцијално постижући катарзично стање у тој истоветности. Таква мера у исказаним мислима чини да главни актери филмова заузимају извесну позицију особењака. Напослетку, они то и јесу; припадају оној врсти људи која својом снажном интуицијом успева да проникне у срж свог немира, након чега повратак неукроћеног говора није могућ – од тренутка откровења, речи се претапају у тишину, често потпуно се губећи у њој.

Међузависност наслова овог циклуса и тематских стожера појединачних филмова није једнозначна иако се покаткад јасно може наслутити, или уочити, присуство одјека одређене мудрости из Старог завета. Кишловски је пре имао визију циклуса који би био саткан од оних етичких статова што прожимају заповести али их и надвисују, и то без стриктне оптерећености која би могла ограничити ток радње и спутати јунаке моралних пустоловина у оваплоћењу њихових најжучнијих немира; тачније, Декалог обухвата читаву етичку, универзалну раван постојања над којом су и заповести изграђене. Таквом замишљу опцртао је танку кружницу око могућег наратива не изостављајући ону количину слободе која је потребна за потпуно пластично осликане ликове што бивају загрцнути количином емоција које носе у себи. Заправо, Декалог је прича о палом човеку чији  кораци воде у још тромији кал у којем човек осећа и најмањи покрет своје устрептале душе. Међутим, таква тешка околност не носи песимистичну визију у себи. Кишловски, као сапатник сваког људског бића, зна да је искупљење тј. смирај могућ; заиста, након сваког духовног бродолома можемо уочити уломак небеског простора који се просуо по земљи и који човек, након туробног лутања, проналази. Тај повратак небу, односно, оним принципима који доводе у склад нашу личност одраз је оптимистичног погледа на човека као греху склоно биће. Освешћење је могуће, чак иако је покаткад плаћено тешким бременом које се мора пренети преко крхких леђа; ма колико загазио у извитоперен начин живота, човек има прилику да се одрекне својих илузија зарад истине која пребива у њему, чиме тек онда постаје део више целине.

Епизодична схема овог циклуса носи са собом један разнобојан гоблен људских ликова. Иако различити у својим сагрешењима, низина сваког од њих огледа се у недостатку једне племените црте духа, можда и најосновније, љубави. Једноставним пресеком, људи који походе визије Кишловског могу се поделити у два, уједно далека и блиска скупа: на оне који се руководе овим осећајем као главним захтевом у животу и на оне који су лишени те димензије духа. Та нецеловитост личности нашла је израз у различитим карактерима; посесивност у људским односима, сумња у властити осећај, кајање због недовољне истрајности у ономе што се може испоставити као ретка истина у нечијем животу, неке су од тема уплетених у трагичну судбину ликова, док у другим епизодама та љубав према човеку, односно њен мањак, трансцедентира у љубав према човечанству, чиме се покрива један повелики спектар варијабилности овог осећања. Таква опречност чини, испрва, те људе врло далеким да би се, напослетку, показало да је граница довољно мала да само један догађај начини људе заувек блиским. На крају сваког филма стиче се утисак да на уснама покајника лебди муком стечена мудрост да ако ,,љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи‘‘.

Не губећи из вида досадашња запажања мора се истаћи једна врло особена мана оличена у дужини трајања филмова. Иако је сваки од њих савршено доречен, Кишловски је овакву замисао понукао двама филмовима, Кратким филмом о убијању (пољ. Krótki film o zabijaniu) и Кратким филмом о љубави (пољ. Krótki film o miłości), који представљају проширене и нешто измењене верзије двеју епизода овог циклуса. Будући да се овим филмовима не може оспорити квалитет који су имале једночасовне епизоде него се, напротив, похвалити дубља перспектива коју су донели нови минути, преостаје само запитати се да ли су и остали филмови имали могућност проширења у замислима Кишловског и исказати својеврсан жал што се тако нешто није могло учинити.

Имајући у виду осећај за људску драму која пребива у сваком човеку, Кишловски је и након овог циклуса режирао неколико изузетних филмова. Ипак, Декалог и у таквим околностима заузима посебно место; разлог томе не огледа се искључиво у чињеници да овај циклус представља озваничење слике оног проломљеног крика који потмуло јеца у души и који ће бити предмет његовог опсесивног проучавања и у каснијим филмовима, већ и у оном суптилном осећају за неме понорнице што се хучно одражавају на површини личности и које неће добити истоветну прилику за проучавањем њиховог тока. Можда би се та могућност указала да је још извесно време походио ову планету и режирао замишљену триологију састављену од Раја, Пакла и Чистилишта. Будући да се тај пламен угасио пре остварења те замисли, овај циклус остаће упамћен као једна смела и јединствена епопеја која говори о величини тј. дубини пада, али и о грандиозном лету који следује након опипавања најниже тачке постојања; напослетку, како је својевремено изрекао Душко Трифуновић, и пад је лет.

За П.У.Л.С: Драган Божиновић

  Dekalog, Dragan Božinović, Film, Kšištof Kišlovski