Скулптура у слободном простору или 45 година пројекта синтезе у Врњачкој Бањи

Разговоре о урбанизацији поморавских градова покренули су у Врњачкој Бањи 1965 године књижевник Добрица Ћосић и сликар и теоретичар уметности Миодраг Б. Протић. Исте године, у јесен, организован је стручни скуп под називом О цивилизацији, нацији и другом. Уводничар је био Добрица Ћосић..Поред Д.Ћосића и М.Б.Протића, учесници су били њихови вршњаци, тада већ угледни ствараоци и научници: архитекти Урош Мартиновић, Богдан Богдановић, Михајло Митровић, сликар Стојан Ћелић, филозофи Љуба Тадић, Никола Милошевић, Вељко Кораћ и Зага Пешић Голубовић, историчари уметности Воја Ђурић и Лазар Трифуновић, књижевни критичар Света Лукић, економисти Иван Максимовић и Коста Михајловић, композитор Душан Сковран, политичари и други.. Хроничари тог времена су записали а и сам Ћосић је у својим сећањима забележио да су разговори на том скупу били посвећени трагању за хуманијим простором који би се одликовао персоналитетом и особеностима културне баштине овог поднебља /*. У оквиру исте иницијативе тадашње Природно лечилиште Врњачке Бање организовало је Вајарски симпозијум као део корпуса истих идеја о просторном уређењу.

Програм Симпозијума је предвиђао увођења скулптура у простор на савременији начин а то је у овом концепту био, на изглед, формални елеменат просторног садржаја. Скулптура је, испоставило се, била кључни културолошки повод за нови обликовни изглед парка у Врњачкој Бањи. Први пут је у Србији примењена идеја о новој архитектури просторне културе где ће се, према пројекту, природни и новостворени садржаји фукционално и естетски прожимати, у просторном амбијенту, који су аутори условно назвали Парк скулптура. Тако је остварена нова визуелна симбиоза као композиција зелених површине са скулптурама насталих на Симпозијуму, одабране врсте биљних групација усаглашених величина и облика. Нове стазе у тој композицији представљале су линије савремних регулационих промишљања. Тако пројектовани и постављени садржаји били су повезани хармоничним јединством јер ни један део није истицан наспрам другог. Новостворени просторни амбијент Парк скулптура није био замишљен као нови музеј у простору или као његов декор који оплемењава нову парковску локацију. Овде је био циљ да се успостави нова визуелна естетика кроз креативни спој између природе и новостворених естетичких и функционалних вредности. За разлику од ове зоне, у другом делу Централног парка, у близини Термоминералног купатила, већ је постојао барокни цветни ансамбл, успостављен двадесетих година прошлог века, одржаван више деценија, који је осмислио и уредио, први познати врњачки вртлар, Чех Јосиф Парис.

Парк скулптура у Врњачкој Бањи био је полазна основа за потоње активности млађих делатника у њеном културном миљеу.

На тој подлози 1973. године, у Културном центру Врњачке Бање утврђен је програм обнове Вајарског симпозијума. У новим условима, осам година после подухвата Д.Ћосића и М.Б.Протића, у идеји обнове Вајарског симпозијума, схватање простора је иновирано. Обновом није створена копија Симпозијума из 1965.године. Протекли временски период захтевао је ново схватање и разумевање, како скулптуре тако и простора. Приступ избора аутора и извођења њихових скулптура био је примерен тој идеји.

Нови програм је пошао од става да је простор сложена природна творевина и, отуда, поставка скулптура није могла бити формална. Емпиријски резултати су били на столу нових протагониста и са разумевањем су инкорпорирани у подухват идеје о обликовању простора. Тада је установљен Пројекат синтезе који је подразумевао интердисциплинарност у стварању новог облика просторне културе. На овом задатку су могли да раде заједно планери, архитекати, пејзажни архитекати и вајари, шумари, дизајнери амбијенталног обликовања, социолози културе простора и други. Око тог става окупљени су, у Врњачкој Бањи 1973. године, најугледнијих стручњаци који се баве савременом праксом планирања и обликовања простора. Из основних полазишта нове идеје припремљен је и организован 1973. први Бијенале југословенске скулптуре у пленеру а изабране скулптуре ће се наредне године извести у оквиру Вајарског симпозијума. У јесен исте године, када је организиован Бијенале, одржан је први стручни скуп, Симпозијум синтезе, под називом Форма и простор. Учесници прве манифестације Бијенала, и на Скупу, били су са целог подручја тадашње Југославије, из Београда, Новог Сада, Загреба, Љубљане, Скопља, Сарајева…За осам година, од 1973., у организацији Културног центра Врњачке Бање организовано је осам Симпозијума синтезе на којим су учествали најугледнији стручњаци, различитих области. Теоријски прилози и ауторизовани разговори са тих скупова, објављени су у пет Књига синтезе/**.

Рад Вајарског симпозијума у Врњачкој Бањи, престао је са радом 1966.године када је у Аранђеловцу основана међународна манифестација са истим програмом под називом Бели венчац који се организује у оквиру манифестације Мермер и звуци. Од те године и у многим градовима Србије повећава се интересовање за скулптуру у слободном простору. Београд је, после Врњачке Бање и Аранђеловца, у окриљу УЛУСа, настао је програм под називом Простор. У оквиру тог програма вршен је избор скулптура које ће бити изложене у слободном простору на територији Београда. Иницијатори ове манифестације и творци тог програма били су, претежно, учесници Симпозијума у Порторожу, Врњачкој Бањи и Аранђеловцу или они који су тада учествовали на симпозијума вајара у градовима западне Европе

Скулптура је одувек имала значајну улогу у формирању визуелне структуре просторне културе. Бројни примери су пред нама и показују да је она била неизоставни садржај просторне или амбијенталне културе урбаног ткива градских агломерација. Истина, у епохама иза нас, она је имала декоративну улогу у склопу архитектонских здања или у оквиру пејзажне архитетуре пракова или тргова.

Током минулог века скулптура модерне је утицала на промене у архитектури облика.

Отуда данас имамо ауторе који пројектују и граде скулптуралне грађевине које по својим ликовним и вузуелним структурама представљају скулптуре монументалних димензија. Оне, притом, у својој естетичкој и пластичној експозицији ни у једном свом сегменту, нису изневериле принципе грађевинске функционалности.

Скулптуре у парковском простору Врњачке Бање данас

У парковском простору Врњачке Бање данас, скулптуре без дилеме представљају знач-ајна остварења а њихови аутори, евидентно је са ове дистанце, обележили су другу половину двадесетог и прву половину дведесет првог века. Оне су биле у функцији идеја да простор добије културолошки и амбијентални квалитет. Баштиници дела, која видимо данас у парку, несумњиво су: локална самоуправа и данашња јавна установа Специјална болница Меркур,(раније Природног лечилишта, као први организатор) и Културни центар, који је подржао иновативни ауторски пројекат обнове Вајарског симпозијума. У временима брзих промена, и културе свеопшетег заборава, треба подсетити да је у овом месту је пре 53. година организован први Вајарски симпозијум у Србији. У години тог јубилеја, одавање почасти његовим идејним творцима Добрици Ћосићу и Миодрагу Б. Протићу, је најмање што треба да очекујемо.

Општина Врњачка Бања је у обавези да овај драгоцени датум достојно обележи. Тим чином, она ће исказати и поштовање према ауторима који су створили вредна скулпторска дела и оставили их за трајну интеграцију у овом простору. Посредно, младим ствараоци и културним посленицим, локална самоуправа ће тим чином упутити поруку да се није одрекла своје кутурне баштине.

Нажалост, према том скупторском фонду у парку Врњачке Бање, више од две деценије нико није обраћао потребну пажњу. Зато се данас суочавамо са поражавајућим стањем запуштених скулптура којима је, у већини случајева, потребна рестаурација, конзерв-ација и размештај на друге локације и одговарајућа идентификација. На тај проблем указујем годинама, уз подршку групе стручних аутора. Културне институције, уз нужну подршку локалне самоуправе, морају неодложно да промене њихов садашњи статус. Као аутор и руководилац пројекта синтезе, са групом стручних људи, саставио сам програм и план хитних мера које могу да спрече даљу деградацију тог значајног културног богатства.

Тај материјал, обрађен и систематизован је програмска основа за Пројекат рестаурације и конзервације скулптура и обнове парковског амбијента. Због његовог обима, значаја и сложености Пројекат заслужује пажњу Републике и Минстарства културе. Вредност вајарских дела( чији аутори имају међународну репутацију) и идеја о новом, синтезном приступу уређења простора, и конкретно, парка Врњачке Бање, превазилази локалне и регионалне оквире. Овим Пројектом је предвиђено да се у овој години припреми и публикује репрезентативна Монографија скулптура. То захтева да се скулпторски фонд у централном парку заједно са Симпозијумима и Бијеналима. у оквиру којих су настајале скулптуре, стручно обраде у Монографији уз компетентан ауторски текст и представи стручној и широј јавности наше земље. Вајарски симпозијум и Врњачки Бијенале скулптура имају међународне референце и као значајан сегменет културне историје Србије, заслужују пажњу, како локалне самоуправе, тако и наше државе.

За П.У.Л.С.Е Драгиша Обрадовић

/* Из књиге разговора Завичај и Прерово Добрице Ћосића, аутора Бошка Руђинчанина, која је објављена 2002. године у едицији Fons romanus Народне библиотеке Др Душан Радић.

/** Аутор овог текста је доласком у Културни центар 1973. формирао пројeкат Синтезе и културе простора. У оквиру тог Пројекта реализована су седам Бијенала југословенске скулптуре у пленеру, исто толико Вајарских симпозијума, осам Симпозијума синтезе (стручних скупова) и објaвљено пет књига синтезе.

  Dragiša Obradović, Istorija, Orojekat sinteze, Skulptura, Umetnost