Prema shvatanjima nemačkog filozofa, matematičara i fizičara Gotfrida Vilhelma Lajbnica (1646 – 1716), celokupan Univerzum je sastavljen od monada kao najmanjih i nedeljivih entiteta. U svom tekstu koji čini oko devedeset pasusa (paragrafa) pod nazivom ,,Monadologija” predstavio je metafiziku ovih jednostavnih supstancija.
Lajbnic tvrdi da monade ne sadrže u sebi samo aktuelna svojstva već i sva potencijalna, kako prošla tako i ona koja će se tek ispoljiti u budućnosti. Svaka od monada sama je sebi dovoljna i ne dolazi u kontakt sa drugim monadama. Sva uzročnost je prividna baš kao prostor i vreme, a stvari i događaji se mogu nazvati uzrocima i posledicama samo na osnovu našeg opažanja fenomena. Po Lajbnicovim razmišljanjima, supstancija se ne proteže u prostoru već je sličnija nečemu nematerijalnom, što je ujedno i jedna od bitnijih razlika između atoma i monada.
Lajbnic definiše monadu kao jednostavnu, nedeljivu supstanciju. Njihovu egzistenciju izvodi iz postojanja složenih supstancija, jer složenost nije ništa drugo nego određeni skup jednostavnog. Ona je individualna, nezavisna, odvojena i različita od svih ostalih monada. Dakle, sve što se dešava u monadi mora biti proizvedeno u njoj samoj. Kao jednostavna supstancija bez delova ne kreće se na mehanički način niti izvor pomeranja dobija spoljnim uticajem, već sve promene dolaze od unutrašnjeg načela, odnosno principa.
Iskonsko određenje monade, koja je uvek promenljiva, je opažanje koje uvek može biti samo privremeno i prolazno (prolazno stanje obuhvata i prikazuje mnoštvo u jedinstvu). U prirodi opažanja je težnja da se mora preći u drugi nivo, što Lajbnic naziva žudnjom. Monada svojom žudnjom nikada ne stiže do celovitog opažanja, već uvek postoji samo delimičnost koja uslovljava težnju ka novom opažanju. One na taj način percepiraju svet oko sebe i stvaraju unutarnje predstave tog sveta.
U kontinuiranoj skali bića, monade koje imaju samo opažaj, Lajbnic naziva jednostavnim ili golim monadama. Njih odlikuje slab stepen opažanja i on čini svu narav te monade. To su entelehije tj. bića koja svoju svrhu, cilj i najvišu odredbu nemaju nigde izvan sebe, već u sebi samima. Svaka monada je entelehija i sama je sebi dovoljna te odražava celokupan Univerzum iz svoje perspektive, ali sa različitim stepenima jasnoće i razumevanja.
Postepenim stepenastim uspinjanjem na toj skali izrađuje se celina sve viših monada i njih Lajbnic naziva ,,dušama” koje odlikuje samosvesnost. Takva viša monada je ljudska duša kojoj se pridodaje jedno organsko telo. Nad svim dušama stoji beskonačna i u svakom pogledu savršena monada, čije su predstave apsolutne. U njoj je celokupno opažanje potpuno i savršeno.
Lajbnic je tvrdio kako su duša i telo različiti i da je njihov međusobni uticaj zasnovan na ranije uspostavljenoj (preduređenoj ili prestabiliranoj) harmoniji celokupnog Univerzuma koji čini da unutrašnja aktivnost svake monade bude usklađena sa aktivnošću svih ostalih.
Svet monada čini jedan sklad, gde svaka od njih ima svoje određeno mesto na toj skali (lestvici). Shodno tome Lajbnic utvrđuje beskonačnu živopisnost i aktivnost najsićušnijih delova prirode i organizama, tako da analizirajući njegova proučavanja možemo zaključiti da su monade neuništive, da prirodnim putem ne mogu propasti i nestati, a ono što obično nazivamo smrću ili nestajanjem, samo je preobražaj, odnosno prelaz iz jednog stanja u drugo.
Izvor: Tekstovi i poezija
Lajbnicova ,,Monadologija” napisao/la Borivoj Vujić dana
Pregled tekstova autora – Borivoj Vujić →