Taj krik danas se ne bi ni čuo – kakofonijom su se branili od ratnih marševa; poslednja velika r’n’r generacija pred otuđenje novog veka; taj krik se danas ne bi ni čuo jer stvari jednostavno višu nisu iste. Oni nisu bili lavina koja se kotrljala po inerciji: bili su hrpa prašine, asfalta i kontejnera koja se sama gurala uzbrdo. I zvečala…

Da je sve bilo normalno, možda bi se brže rasušili na suncu, digli kredite za stanove, uskočili u Paciotti cipele i razvodili se. Ionako su svi studirali, probe su bile smeštene negde između ispitnih rokova, a tako su nekako i izgledali. Pa ipak, slali su ozbiljnije poruke od besmislenih rimtutituki bajalica: Nemoj reći da je Vavilon jedini odgovor…

Meni se čini da je taj Vavilon intro imao duboku vezu sa starom pesmom Darkvuda Treći Vavilon. Možda grešim, ali to tako zvuči: Ja znam da je ovo Treći Vavilon – ova panorama totalno me zatvara – ja znam koliko nisam slobodan

Ali, Darkvudi su bili zamišljeni heroji urbanog jezgra grada i ne baš upadljivo opasni; iako je fantastični album U nedogled bio rafalna paljba po posrnulom društvu, iako je i danas tačka prepoznavanja Darkvud frikova, ovo je ipak bila epoha ljutih. Oni su se već valjali kroz ulice osveštane siromaštvom i ratom koji je konačno počeo da ulazi u stanove. Rat više nije bio televizija. Rat je sužavao poslednji prostor u kom smo se osećali svojim, zabranjivao novine, proteste i brisao sve naše tragove iz izopačene realnosti.

A za sistem, KKN su bili zloslutna asocijacija na mladost van kontrole. Na ogorčenu studentariju. Na otpor.

KKN nije više putovao kroz asocijacije i skrivalice: na Vavilon je nadovezao drski, otvoreno politički refren. Vreme maškara prošlo je – možda smo slabi, ali vas gledamo u oči.

Moram da zauzmem stav.

Igračka plačka, poslednje KKN izdanje pre bombardovanja imalo je na sebi i još boljih pesama, ali ovu je – opet – poguralo vreme. Svako novo emitovanje bilo je dokaz da još postojimo tog proleća ’99. i da smo pregurali još jedan dan. Opstajao je još B92, slušali smo ga i čekali da dođu. A na B92 su svakog dana puštali istu stvar; i to nije bila himna, to je bila samo mantra – proći će, proći će, proći će.

Hepienda nije moglo biti. Probudio sam se, uključio radio…bila je neka tuđa muzika, Galija, tako nešto…jedno od lošijih jutara u životu. Pomislio sam da je to kraj za Proći će i njihovo.

Naprotiv: neko je u Službi mislio drugačije. Režim je pokušavao da promeni kontekst opasne pesme preteranom eksploatacijom u medijima. Paralelno, KKN su nuđeni i štap i šargarepa: od pretnji do poziva na Target koncerte. Na te koncerte, disciplinovano su se odazivali svi. Sem KKN i Darkvuda.  A ko drugi? Vladislav Rac je to sublimirao u jednoj rečenici, godinu dana kasnije: ‘Nismo hteli da sviramo u čast potpune propasti zemlje.’

Na Proći će i njihovo se lažirala univerzalnost, o čemu je Oliver kasnije nešto pričao: ‘Zna se na koga se odnosi “Proći će i njihovo” i to nema veze ni sa čim što se dešava preko, pesma je totalno vezana za ovaj prostor. Mene je jako nerviralo što su oni tokom rata počeli da je roštiljaju, a da je ranije nisu puštali u toj meri.’

Emocije su, međutim, bile zatrovane: KKN su je povukli sa setlista i danas je nemoguće naći live verziju na video linkovima. KKN su sa Darkvudima i Sunshine nastavili da bude Srbiju na turneji ‘Nije ljudski ćutati’ u predvečerje revolucije 2000. Obnovljeni B92 je ponovo počeo emitovanje, a prvi song bila je, naravno, Proći će i njihovo. Bila je to nekakva pravda, ne baš nebeska, više recimo neka malecka rasta-pravda.

Ali sloboda nije umela da peva kako su sužnji pevali o njoj…nije da nismo očekivali. Politički bašibozuk je brže-bolje sa ulica i trgova dezertirao među svilene čarape voditeljki komercijalnih televizija i trenirao kič za belim klavirima. Kolege muzičari mogli su samo da se vrate svojim garažama…

Originalni KKN tu izdaju nije izdržao. Svi su otišli. Daleko, ali baš daleko – neko na studije, neko preko, neko čak i u manastir. Jedan je ipak napravio pun krug i vratio se.

Nektarijević je asocijalan. I neduhovit, i dosadno blaziran.  Ali potreban; ne samo kao antiprojekcija rok mužjacima, prst u oko hou-jea ekipi koja se mršti na njegove falsete i doppoetiku. Potreban je i kao retro rebel, vrsta u ubrzanom izumiranju, ne samo ovde.

Vratio se besniji i bolji…obnovljeni KKN napraviće 2005. Prekide stvarnosti, tranzicioni masterpis, i na njemu sakriti još jednu par excellence političku pesmu bez maski:

Stižu nas priče kojima plase decake

Lažu nas oni koji nam duguju sve…

Bila je to poruka pokondirenim saborcima iz slavnih vremena, prozivka dobitnika tranzicije otromboljenih u licemerstvu i izgovorima. To više nije mogao biti rege iz devedesetih, već distorzija kao diverzija 365 lepih dana.

Da li je Oliver znao da ga ovaj put vreme neće pogurati? Možda je zato dao najbolje od sebe; uskoro će biti deset godina od izdavanja, ali je vreme ne patinira – jednako glasna, jednako sveža, jednako uznemirujuća. Ne znam da li sam ikad Plaše dečake čuo na radiju. Ne poznajem ikog kome je važna; u vrtoglavoj regresiji preživarskog društva muzika više nije prepreka. Ali decenijsko zapostavljanje pesme, velike, važne i snažne pesme nije njen poraz; ona samo čeka svoje Jednom.

Pa ipak. Jednom. Kao na bonaci, vetar će stati.

Za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  1998, aprilprica, B92, Darkwood, Dub, Kanda, KKN, Kodža, Muzika, Nebojša, P.U.L.S.E, Vladimir Alimpić