Ovo su samo neki od agresivnih epiteta kojima je lejdi Magbet čašćavana još otkako je Tragedija Magbeta (što je i pun naziv ovog škotskog komada) izvedena prvi put pre nekih 416 godina. Kao studentkinji koja se bavila Šekspirovom vanvremenskom pričom o ambiciji, moralnosti, izdaji i ubistvu, moj prvi utisak je bio da je ona predstavljala sve pobrojano i da je bez dileme bila okoreli ubica.
Zavodnica. Manipulantkinja. Ludača. Četvrta veštica.
Supruga koja je, pošto je čula veštičje proročanstvo koje je njenom mužu, škotskom generalu, predviđalo da će postati vladar, uspela da ga ubedi da ubije kralja, preuzme vlast i da time izazove krvavi građanski rat?
Lejdi M. svakako nije bila anđeo. U petom činu i sedmoj sceni ovog dela Magbetov rival za tron Malkolm je opisuje kao „demonsku kraljicu” i takav opis je više nikada ne napušta.
Činjenica da su u Šekspirovo vreme muškarci igrali i ženske uloge samo je usložila ovu ne baš laskavu karikaturu, ali čak i kada je ženama bilo dozvoljeno da nastupaju na sceni, nastavilo se sa ovako uskogrudnim portretom njenog lika.
„Za početak, moje iskustvo sa lejdi Magbet u pozorištu je bilo prilično komplikovano”, kaže Erika Vajmen, zamenica umetničkog direktora Kraljevske Šekspirove trupe za BBC Kulturu. „Njen lik je u popularnoj mašti oblikovan kao instrument zla, a to je samo dalje vodilo ka tipizaciji žena kroz vekove.
To je karikatura žene koja teži ka moći preko muža; kada to prožmete i idejom da je ona pritom i luda, onda imate toksičnu kombinaciju”.
Ovakvim dvodimenzionalnim viđenjem se Rut Nega, glumica nominovana za Oskara, suprotstavlja ulogom (naspram Danijela Krejga) u brodvejskom komadu Sema Golda koji nas očekuje ovog proleća.
„Žarko želim da pričam o tome šta ja mislim o toj dugotrajnoj demonizaciji lika lejdi Magbet”, kaže ona za BBC Kulturu. „Ovo izvođenje predstavlja kompleksno istraživanje međusobnih odnosa i čežnje, vere i moći, ali sve to zapravo izgleda kao da je zaliveno mizoginijom. Problem nije u delu, već u njegovoj interpretaciji”.
Džoel Koen je poslednji od filmskih umetnika koji nam ovo delo donosi na filmsko platno. Nedavno je ovaj film predstavljen na Epl TV+. Tragedija Magbeta je verna adaptacija koja je zadržala Šekspirove dijaloge. Priču prikazuje u crno-beloj tehnici koristeći stilizovanu ekspresionističko-brutalisitčku estetiku, sa Denzelom Vašingtonom i Frensis Mekdormand koji igraju tragični par. Mekdormand dominira platnom sa matrijarhalnim autoritetom. U njenom izvođenju nema ničeg histeričnog ili direktno zlog.
Ona ovaj lik igra kao neko ko je odlučan u tome da su sve ubilačke radnje u službi dobra za njenog vrednog muža, sve dok osećaj krivice ne postane pretežak.
Moderno feminističko čitanje i kriticizam na sličan način vide lejdi Magbet kao mnogo simpatičniju figuru nego što je ona tradiconalno bila opisivana. Ona možda neće istorijski biti prihvaćena kao tragični heroj poput njenog supruga – ni sam Šekspir joj nije dodelio baš mnogo vremena na sceni – ali i naziv dela ne govori samo o njegovom poražavajućem sunovratu. Govori i o njoj samoj. Sa takvim pristupom, nova filmska i pozorišna produkcija nudi i mnogo dublje posvećivanje njenom liku.
To se posebno sada odnosi na Šekspirove progresivne ideje o rodu, majčinstvu i patrijarhatu koje su danas relevantne u jednakoj meri kao što je to bilo i u njegovo vreme.
„On ne bi shvatio šta mi to danas mislimo pod pojmom ženska prava ili šta mislimo o jednakosti, ali je on svako ljudsko biće u delima tretirao kao nekoga ko ima šta da kaže i koga bi trebalo saslušati”, kaže Vajman.
Dometi lejdi Magbet
Jedan od najranijih portreta ledi Magbet koji je razbio stereotip je bilo izvođenje velške glumice Sare Sidons 1785. u londonskom Druri Lejn pozorištu.
U eseju „Opaske na lik lejdi Magbet”, ona je nju videla kao ,,pravičnu, ženstvenu, ili možda čak i krhku ženu”, zbog čega je po njoj Magbet i bio toliko podložan njenom uticaju.
„Samo je takva kombinacija energije i snažnog uma, ženski zanosna, mogla da stvori šarm tako snažan da obuzme i jednog toliko neustrašiviog, milog i časnog heroja kao što je Magbet”, napisala je ona.
Taj njen opis je „oličenje tragedije”, kako je to sročio kritičar Vilijem Hezlit, oštro se suprotstavljajući sa viđenjem svoje savremenice i zvezde Hane Pričard koja je naginjala ka „divljoj, demonskoj” tradiciji.
Uticaj Sare Sidons će se osetiti tek vek kasnije, 1888, kada je Elen Teri, inspirisana zapovednim tonom iz njenog eseja da se ne podlegne „demonskom” čitanju lika, izašla na scenu londonskog Liceum pozorišta.
Majkl Holrojd u biografiji Strange Eventfull History: The Dramatic Lives of Ellen Terry, Henry Irving and Their Remarkable Families navodi da je Elen Teri na kopiji komada o lejdi Magbet napisala kako je ona „ženstvena” i „osećajna”. Dodala je da „ona voli supruga…i da je dobar deo vremena prestrašena dok ubeđuje muža da se ne plaši ničega, jer ona voli muškarca u njemu”. On ljubav uzvraća.
Šekspir je vrlo odlučan i precizan u korišćenju reči, pa tako kada je Magbet naziva „najveličanstvenijom partnerkom”, to znači da je njihov brak potvrđen ljubavlju, ambicijom i jednakošću. On je na kraju krajeva i zove „partnerkom”.
U filmu Krvavi presto Akire Kurosave iz 1957, u kojem je priča o Magbetu transponovana u Japan 16. veka, ljubav lejdi Asađi (Isuzu Jamada) prema mužu lordu Vašizuu (Toširo Mifune) se manifestuje kao paranoja. Ona smatra da će veštičino proročanstvo da stigne i do Velikog lorda koji će zbog toga u njima videti pretnju za presto.
„Ovo je opak svet”, kaže ona mirno. Da biste spasili svoju porodicu, često morate nekoga da ubijete”.
Koenova Tragedija Magbeta takođe pruža i mnogo osećajniji odnos između glavnih junaka. Oboje su u šezdesetim godinama, glumci su stariji nego tipični Magbetovi, ali sve to samo pomaže u isticanju njihove trajne veze koja je godinama građena na poverenju i obostranoj podršci.
U uvodnoj sceni filma, Mekdormand neusiljenošću žene koja zna da je njen muž bolji nego što to i sam misli, izgovara:
„Pa ipak, bojim se tvoje prirode; ona je prepuna mleka ljudske dobrote”.
Njena je ljubav vatrena. Topao osmeh se širi njenim licem dok oseća jutarnji dolazak muža u krevet. Kada joj Magbet šapatom odgovori sa „ljubavi moja”, te reči zvuče kao nežno milovanje i njih dvoje završavaju u vatrenom zagrljaju.
Njen izraz lica je sušta suprotnost grimasi koja joj se očitavala na licu prethodne noći kada je zapovedala „duhovima” da joj izmene narav dok su kovali plan kako da ubiju kralja Dankana.
„O dođite vi duhovi što pravac mislima ubilačkim dajete”, izgovara ona dok gleda u nebo, pa zatim u krevet na kojem sedi. “Pa mene pola moga lišite i svirepošću najstrašnijom svu me, od glave pa do pete ispunite; grubošću krv mi zgusnite, i svaki prolaz i pristup kajanju zatvor’te, da ne bi smer moj grozni uzdrmala čovečnost pokajničkim pohodama, il’ izvršenje mir s njim sklopilo.”
Džudi Denč ovaj moćni deo iz prvog čina izvodi mnogo dinamičnije u filmskoj verziji Kraljevske Šekspirove trupe Trevora Nana iz 1979. godine. Ona ovde igra nasuprot Ijana Mekelena. Ona pada na kolena sa pruženim rukama i moli se da sva ograničenja njene ženstvenosti budu uklonjeni, a zatim iznenada uz vrisak skače kao da su joj duhovi odgovorili. Ponovo na podu, ona svoju molitvu u svom uzbuđenju izgovara šapatom:
„Da nož moj oštri ranu ne spazi koju nanese, niti da se nebo kroz pomrčinu promoli i vikne: „Stani, stani!”
Iako izvedena uz mnogo truda, verzija Džudi Denč ponovo vraća veštičji stereotip lejdi Magbet, jer ona ovde kao da priziva duhove da joj pomognu.
Za razliku od nje, Mekdormand, odlučna i staložena, i intonacijom izbegava da natprirodne metafore budu bukvalne i opovrgava bilo kakvu interpretaciju u kojoj bi ona bila Četvrta veštica koja uz pomoć crne magije manipuliše suprugom. Ovakvim izvođenjem, njen govor ponovo uspostavlja posvećenost ledi Magbet u Magbetovoj želji da vlada.
Time se, takođe, rodna politika ugrađuje u društvene tokove ovog komada. Na ženstvenost se gleda kao na slabost, muževnost se poistovećuje sa golom ambicijom, dok lejdi Magbet baš ovo drugo prepoznaje i u mužu, ali i u sebi samoj.
„’Pa mene pola moga lišite’ predstavlja ideju koja govori da njen pol u tom momentu ne može da joj pomogne”, kaže Vajman. „’Svaki prolaz i pristup kajanju zatvor’te’ daje sliku koja naročito podseća na ženski rod; takva je i ideja da se ne bude slaba karika, nego da se istaknu snaga i čvrstina.
Ona poseduje savest i svesna je emocionalne i moralne cene, ali u isto vreme misli da može da se odrekne svega toga zarad cilja. A to je uvek loša ideja”.
Sama ideja da će se, ako se ženstvenost odstrani sa ovog sveta, desiti nešto loše, nešto je što Vajman prepoznaje kao motiv koji se iznova pojavljuje u Šekspirovim delima.
„Ženstvenost za Šekspira znači razumevanje saosećanja i razumevanje potrebe za porodicom i zajedničkim životom, pre nego da lične ambicije vode ka uspehu”, kaže ona.
„On se konstantno suprotstavlja i upozorava na posledice odbacivanja ženstvenosti – da je Magbetu bila dozvoljena ta crta, on nikada ne bi ubio”.
Motivi lejdi Magbet
Još jedno razumevanje motivacije lejdi Magbet leži u verovanju da žena bez dece žudi za slavom. Ako ona već ne može da obezbedi naslednika Magbetu, onda može da mu podari presto.
Primarna uloga žene je da rađa decu, a procenat smrtnosti dece u Šekspirovo vreme je bio oko 30 odsto, tako da ne iznenađuje što on insistira na tome da je par izgubio dete.
„Dojila sam, pa znam kako je nežna ljubav prema detetu koje dojiš”, kaže lejdi Magbet u sedmoj sceni prvog čina.
Nije najjasnije kada se dogodi taj gubitak, ali reditelj Džastin Kurzel otkriva to na samom početku svoje adaptacije iz 2015, sa Majklom Fasbenderom i Marion Kotijar, u sceni u kojoj su skrhani Magbetovi na sahrani deteta. Ta tuga utiče i na bitku i na njihovo rasuđivanje. Na to je ukazivao i Kurosava u Krvavom prestolu kada ledi Asiđi rađa mrtvorođenče, što utiče na Vasizuovu odluku da ubije i najboljeg prijatelja Mikija i njegovog sina koji će „jednog dana vladati zamkom Paučine”.
Ali u Kurzelovom filmu, ističe se tema majčinskog gubitka i to do te mere da se klimaktička scena u kojoj lejdi Magbet mesečari u petom činu komada pretvara u srceparajuću ispovest u kojoj se ona obraća viziji mrtvog sina.
Prenaglašena režija je mogla da dovede i do trenutka u kojem bi lejdi Magbet ponovo bila prepoznata kao luda žena, no umesto toga Kotijar je uzdržana i bez obzira da li je to odluka donesena svesno ili ne, vrata ka pokajanju su širom otvorena. Ona kao da sa uživanjem oseća krivicu zbog potupaka, ali samo pojavljivanje duha njenog deteta u ovoj sceni govori da je njena ranija objava da bi ga i ubila zarad ostvarivanja cilja vrlo bolna za nju:
„Dojila decu ja sam, te i znam kako se nežno voli dojenče; Pa ipak ja bih, još dok mu se oči na mene smeše, bradavicu svoju iz bezubih mu desni otrgla i prosula mu mozak, da sam se zaklela tako k’o što se na ovo zakleste vi”.
I u Koenovom filmu i u produkciji Kraljevske Šekspirove trupe iz 2018, sa Kristoferom Eklstonom i Nijam Kuzak u ulozi Magbetovih, njihov gubitak kao da se desio u davnim vremenima. Lejdi Magbet više i nije u godinama kada bi ponovo mogla da ostane u drugom stanju. Time ona postaje i podložnija odbacivanju u delu u kojem Magbet počinje da se distancira od nje.
„Ova sjajna, inteligentna, visprena i hrabra žena je osuđena na ceremonijalnu ulogu koja je sve očiglednija kako je par sve stariji”, kaže Vajman. Magbet je u najboljim godinama, na vrhuncu moći, dok se ledi Magbet doživljava kao neko ko je već prošao svoj zenit.
Nekih 400 godina kasnije, to kao da se i dalje dešava – žene postaju nevidljive. Više ne primećujemo njihov seksualni šarm i više kao da ne vidimo njihovu seksualnost”.
Nasuprot tome, mlađi kasting doprinosi pojačavanju strasne seksualnosti i žudnje u njihovom međusobnom odnosu. Ipak, to ni u kom slučaju ne znači da ledi Magbet mora da posegne za stereotipom zavodnice.
U Kurzelovom filmu, Magbetovi uživaju u senzualnoj seksualnoj sceni u kojoj ledi Magbet nagovara muža da se drži izdajničkog plana. Da sva pažnja nije usmerena ka njenoj ulozi majke, partnerke i mentalne gromade, iteracija Marion Kotijar bi mogla da posluži svedenoj karakterizaciji. Vajman ističe da je uloga Sorsi Ronan u najnovijoj produkciji londonskog pozorišta Almeida, još jedan primer mlade pojave ledi Magbet:
„Ona je puna života i seksualnosti. Za mene je to veoma emotivno jer će njihova ljubavna veza biti uništena nasiljem. Jedna odluka, bez obzira na tok događaja, sve će uništiti zauvek”.
Takva odluka se, u slučaju lejdi Magbet, najbolje razume kao odluka žene koja se sa mukom probija kroz patrijarhalno društvo. Žene sa ambicijom u rano doba moderne Engleske, morale su da se ostvaruju preko muškaraca, pa se zato čini da je lejdi Magbet propustila šansu da dosegne ambiciju i zahvaljujući polu, ali i mužu – Magbet je status zaradio na bojištu, ali ne i na dvoru.
Njeno preispitivanje njegove muške htrabrosti ne može da se gleda samo kao emaskulacija, već pre kao indikacija za to da je mogla da se uda i za nekog sa više političke moći.
„Postoji zanimljivo mišljenje da tragedija ima drugačije značenje kada je ona u izvođenju komada starija – tada se čini da je mogla da bude i kraljica”, kaže Vajman. „Šekspir je uporno znatiželjan kada se dođe do teme ženskih lidera i junake stalno pravi sa manama, kao da sugeriše da bi žene koje su uz njih mogle u tome da budu i bolje od njih. Naravno, on je živeo u vreme kada je ideja o kraljici bila veoma potentna”.
Vajman ukazuje na lik Hermione iz Zimske bajke kao na još jednu od Šekspirovih žena koja pati u rukama slabog muškarca. Čednu kraljicu Sicilije optužuju za neverstvo kralja Leontesa i zbog toga ona mora da ide pred sud.
„Prema kraljici Hermioni se postupa na strašan način, iako bi i sama bila sjajan vladar”.
Kralj Džejms Prvi je možda bio vladar u trenutku kada je Magbet objavljen, ali istinski uticaj na Šekspira je ostvarila Elizabeta Prva, koja je vladala pre Džejmsa.
Pošto je došla na presto, ona se usprotivila tradicionalnoj ulozi žene, pa je zato i odbila da se uda, uz opasku da „je već vezana za supruga, koji je englesko kraljevstvo”. Ona je ostala odana ženskom rodu i estetski, ali i kroz svoje govore u kojim se, na primer, svojim podanicima obraćala kao da su njena „deca”. Ipak, ona je ispoljavala i rojalističke osobine (koje su smatrane muškim zbog tradicionalne muške hijerarhije) aktivnog delanja i donošenja odluka.
Njoj su se obraćali muškim izrazima – ,,prinčevskim” kao što je „Princ svetlosti”, a i i u parlamentarnom statutu je bila zavedena kao ,,kralj” iz političkih razloga.
U svakom slučaju, u situaciji u kojoj je Elizabeta Prvi prigrlila političku androgeniju i zatim vladala punih 45 godina, lejdi Magbet je „sebe pola svog lišila” i tako bila i poražena.
„Ona je mislila da je jedini put ka uspehu bio taj u kojem će poštovati patrijarhalna pravila”, kaže Vajman.
„Ona nije bila gladna moći i nije imitirala muškarce – bila je ono što jeste, ali je mislila da je jedini način za uspehom bio taj da se počini taj strašni čin i upravo je tu i grešila. Da se držala svog morala i ženske prirode, to se ne bi dogodilo”.
Šekspir je bio veoma napredan kada se radi o predstavljanju žena i lejdi Magbet je lik koji je prečesto bio predstavljan kao dvodimenzionalni lik. Da je ona imala više prostora u komadu, njena motivacija možda ne bi izgledala tako dvosmisleno uskogrudim posmatračima.
Bilo kako bilo, lejdi Magbet posle scene sa mesečarenjem nestaje iz komada, da bi u sedmoj sceni petog čina bila proglašena mrtvom, očigledno kao posledica samoubistva, ako je za verovati Malkolmovom komentaru da je „sopstvenom rukom, nasilno, oduzela život”.
Kod Koena je sve to nešto komplikovanije jer on dodaje i scenu u kojoj su ledi Magbet i plemić Ros (Aleks Haskel) i koja sugeriše da su se tu dešavale i neke druge stvari.
Da li se bacila niz stepenice – zbog krivice ili zbog iskupljenja – ili je bila gurnuta iz razloga osvete jer je njen suprug naredio ubistvo ledi Mekdaf, Rosove rođake? To će sam gledalac morati da odluči.
Ono što je jasno je da se Megbet brine o svojoj ženi do samog kraja. Koen nam to prikazuje tako što je Vašingtonov tragični junak gleda kako leži na dnu fatalnog stepeništa i tetura se kako ga obuzima bol. Jedina konstanta u ovoj adaptaciji je njihova međusobna ljubav.
Mekdormand je još jedna od žena koja donosi dovoljno dubine i slojeva u formiranju ovog komplikovanog lika. Time se suprotstavlja viševekovnom nerazumevanju koje više govori o onima koji interpretiraju ovu priču nego o višeznačnoj literarnoj figuri koju je stvorio Šekspir. Lejdi Magbet je vanvremenska, tragična heroina koju bi trebalo negovati, a ne prezirati.
„Uopšte ne pomaže to što je portretišemo kao opaku ili što sugerišemo da je takva zato što nema decu ili što je šuplja i jalova i jednostavno zla”, kaže Vajman. „Ona nije zlikovac. Ona je komleksna, ona je radoznala – trebalo bi da joj se divimo”.
*U tekstu je korišćen prevod Magbeta Svetislava Stefanovića
Izvor: BBC na srpskom
Lejdi Magbet – književna antiheroina napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →