Ленонов позив на револуцију – Врхунац политичког ангажмана рокера било је деловање Џона Ленона после разлаза „Битлса”, јер су његове речи и композиције схватане за озбиљно са јасно израженим ставом.

Суштина рок музике од почетка била је – побуна: побуна против учмалости друштва у другој половини 20. века, против неравноправности, расне и социјалне, која је владала у свету. Рокери су кроз музику захтевали нешто ново, напредније, нешто што ће свет учинити бољим и праведнијим, што ће обичним људима обезбедити да сви уживају једнаке благодети савремене цивилизације.

Али, истовремено, рокери нису ишли даље од вербалних протеста. Чак и велики концерти попут „Вудстока”, „Лајв ејда” или „Лајв ејтa”, нису указивали на то да рокeри у име својих следбеника преносе конкретне политичке поруке. Као да је све било само добар провод и ништа више.

Ипак, било је и оних који су упирали прстом на свеколике неправде. Улогу бунџија су најјасније исказали музичари панк покрета. Ипак, ни њихово деловање није схватано озбиљно. Затворени у загушљивим клубовима представници ове врсте рока могли су да исказују шта год пожеле, али по изласку на свеж ваздух њихова револуционарност као да се лагано утапала у мучну свакодневицу.

Вероватно је врхунац политичког ангажмана рокера било деловање чувеног „Битлса” Џона Ленона. Не само стога што је био светски познат и цењен музичар, већ и стога што су његове речи узимане озбиљно, а композиције, посебно по распаду ливерпулске четворке, све више попримале облик уметничког деловања са јасно израженим ставом.

Његова композиција „Замисли” (Imagine) један је од правих примера како рок аутори почну да размишљају када зађу у зрелије године и када почну да схватају да се то што раде не своди тек на забављање публике и продају плоча, већ и на утицај на следбеничко мноштво. Слично је било и са композицијом „Моћ народу” (Power To The People), а Ленонова песма „Херој радничке класе” (Working Class Hero) још је отворенији пример политичког размишљања у том смислу, јер у њој позива: „Следи ме!”.

Ленон који је рано остао без родитеља, и чија је сцена одрастања био лучки град Ливерпул, препун свега онога што таква места карактерише – од криминала и проституције до немаштине и свакодневне потраге за било каквим плаћеним послом – напунио је своју душу једом. Светска слава и богатство које је стекао као члан „Битлса” нису током година ублажили тај јед. Напротив.

„Херој радничке класе” снимљена је 1970, за први Ленонов албум по разлазу „Битлса”. Реч је о коментару, тачније критици разлика између социјалних класа. По речима аутора, песма говори о раднику који се пробија у, такозвану, средњу класу, како каже Ленон – у машину.

Снимио ју је сам, свирајући акустичну гитару и наснимавајући вокале. Пошто се у композицији помиње и један „непристојни израз”, противници оваквог начина побуне ухватили су се за поменуту реч у покушају да спрече емитовање „Хероја радничке класе”. Ипак, нису могли да спрече да Ленонова порука стигне до милиона слушалаца.

Са друге стране, изазвала је контроверзе пошто је Ленон као дете подизан у породици која је припадала вишој средњој класи. Како је објаснио:

Нико о песми не размишља на прави начин и као да је изречена са злобом. Није никаква реч о социјализму. Ствар је у томе да ако чврсто желиш да пређеш одређени пут и стигнеш овде где сам ја, то ћеш и постићи.

Мислим да је њен концепт револуционаран и надам се да је ближи радницима него проституткама и хомосексуалцима”, објаснио је аутор једном за часопис „Ролингстоун” и додао: Реч је о сопственом искуству и надам се да је ово тек упозорење људима. То је револуционарна песма: не сама по себи, већ песма за револуцију.

Како је поводом годишњице Ленонове смрти написао један његов поштовалац: израз „радничка класа покрива све нас који устајемо рано сваки дан и радимо до изнемоглости не бисмо ли успели да платимо све пристигле рачуне”.

Џон Ленон убијен је 8. децембра 1980. у Њујорку. Имао је тек 40 година.

  Lennon, Muzika, The Beatles.