Док прате како се одреди милитаризоване полиције шаљу на студентске демонстрације, многи људи у Сједињеним Државама и широм света могли би се запитати у чему је разлика између наводно прогресивне, либералне владе и ауторитарних, реакционарних лидера попут Доналда Трампа. Несумњиво је Трамп гори, али дебакл либерализма значи да ауторитаризам представља мање застрашујућу претњу него што би требало.

Универзитети су оличење кризе либерализма. Амерички универзитети, а нарочито најпрестижније Ivy League установе, у значајној мери се ослањају на велике приватне донације и профите од улагања у хеџ фондове. Школарине и даље расту до запањујућих нивоа (скоро 90.000 долара годишње на Колумбији, мада многи студенти добијају финансијску помоћ), док универзитети и финансијери који управљају фондовима зарађују милијарде, а приходи дипломаца опадају због економске стагнације. Бајденова администрација је то у суштини признала кад је отписала више од 146 милијарди долара студентског дуга, притом не доводећи у питање хеџ-фондовски модел универзитетског система.

Како су демонстранти исправно утврдили, универзитети улажу значајне инвестиције у произвођаче оружја и друге компаније које профитирају од геноцида у Гази. Универзитети нису у томе усамљени: многи пензиони фондови оперишу на сличан начин, умањујући ризик улагањем у групе компанија (као што су Dow Јонес или FТSЕ 100). Пратећи ове обрасце финансијализације, тешко је (мада није немогуће) избећи улагања у нафтне, гасне и компаније за производњу оружја. Још је теже ако вам је циљ да максимизујете свој приход.

Многи од милијардера са најиздашнијим донацијама за универзитете отворено подржавају поступке израелске владе и представу да су студенти опасни радикали који другима угрожавају слободу говора тиме што изражавају своје ставове. Истовремено, десничарски политичари нападају универзитете на сличан начин и приморавају неке председнике универзитета да се повуку са положаја због своје наводне толеранције према наводном антисемитизму, док ће се други сами повиновати захтевима Конгреса за ограничење академских слобода.

То је опака мешавина: универзитети су зависни од инвестиционих портфолија у систему који обезбеђује мегапрофит компанијама које угрожавају и уништавају људске животе, под утицајем све радикалније класе милијардера, подучавају студенте чије им дипломе неће помоћи да зараде довољно да врате дугове; универзитетима управљају бескичмени администратори под претњом (или у добровољној колаборацији) реакционарне деснице, која тврди да се умови младих људи окрећу против капитализма не због њиховог проживљеног искуства строге штедње и расијализованог полицијског насиља, већ због „пробуђених марксистичких професора“. У таквој ситуацији одвија се живи пренос геноцида, који подржавају и о ком дрско лажу политички лидери и коментатори који се наводно залажу за истину и правду. Студенти, као и већи део јавности, више не могу да повежу реалност онога што виде са светом који су конструисали политичари и медији.

У таквим околностима, подизање шатора, истицање транспарената и захтеви за дивестирање заиста су прилично благе реакције. Чињеница да је на многим америчким универзитетима уследила милитаризована акција полиције, одражава крхкост либерализма – суоченог са растућом хегемонијом конзервативне деснице, као и властитом немоћи да понуди будућност макар студентима са најпрестижнијих колеџа, а камоли осталима.

Либерали одбијају да прихвате одговорност за свет који су створили кроз подршку ратовима на Блиском истоку и пристанак на растућу неједнакост и сиромаштво, резање јавних услуга, одлагање борбе против климатских промена и неуспехе у стварању сигурних и смислених радних места.

Ово би могао бити тренутак за значајну реформу, али би то захтевало преиспитивање макар неких сегмената капитала. Промена модела финансирања универзитета значила би супротстављање Волстриту. Компаније за производњу оружја ослањају се на америчку потрошњу за одбрану и војне интервенције или прокси ратове. Предузимање борбе против климатских промена значило би губитке за компаније које производе фосилна горива, чији власници често финансирају конзервативну десницу.

Либерали у САД и широм Европе одлучили су да не прихвате овај изазов. Њихов најновији трик је да смање ризике за улагања у нади да ће то ревитализовати стагнирајуће економије, док чине све што могу да спрече сваки изазов са прогресивније левице. То подразумева полицијску контролу и демонизацију протеста, сарадњу са десницом на поткопавању кандидата и партија који покушавају да се успротиве капиталу (и статусу либералних партија) и уопште загађивање политичке сфере како би се релативизовала одговорност – као када градоначелник Њујорка, Ерик Адамс, инсинуира да су протесте на Колумбији подстакли „спољни актери“, или када потпредседница Принстона измишља претње запосленима.

Либерализам има две суштинске компоненте: заштиту имовинских права и концепт негативне слободе заснован на људским правима и подели власти. Оно што сада видимо у САД (и у УК, и другде у Европи) представља одбрану прве компоненте на рачун друге. Политички лидери и менаџери универзитета поткопавају не само слободу изражавања, већ и улогу академије у захтевању одговорности за политичке одлуке. Значајан број информативних медија ангажован је на позивању јавности – а не политичара – на одговорност. А што је можда најважније, на бирачком месту нуди се избор само између различитих нивоа ауторитарности и економске дисфункције. Ако се оваква ситуација настави, не само у САД већ и широм света, онда ће заузимање универзитетске зграде изгледати као пикник у поређењу са оним што би се могло догодити.

Gareth Fеаrn, Lоndon Review оf Books, 02.05.2024.

Превела Милица Јовановић

Peščanik.net, 09.05.2024.