Lično o Bowie-u: Svaki period života, sve moje unutrašnje i spoljašnje revolucije, sve ljubavi, sva snaga i sumnje u sebe – sve je prožeto njegovom muzikom. Moja biografija i njegova diskografija žive u siz(Z)igiji već više od trideset godina!

I sada, dok ga slušam, shvatam da ga ne slusam više isto kao nekad.  Bowievu muziku i dalje osećam do svake note i reči, ali to sada nije samo slušanje i uživanje u njegovoj muzici, već i živo sećanje na svo moje predjašnje mahnitilo, snagu, životne lomove i uspehe. Kroz moje faze su prošle sve njegove faze, sva važna životna iskustva sam doživela uz Bowiea, i sada je slušanje njegove muzike dobilo novi, viši nivo umetničkog uzitka. Slušajući njega gratis dobijem svežu emociju od pre dvadeset godina, recimo! Bowieva muzika – kakva je to samo moja vremenska mašina!

Uz albume “Let’s dance” i “Tonight” sam doživela prve ljubavi, prve spoznaje umetnosti, prve otpore društvenim normama koje su mi se, kao devojci iz ugledne porodice u jednoj maloj sredini nametale.

Kada sam iz roditeljske kuće otišla na studije u Prištinu, Bowie je bio tu, da mi “čuva ledja”, hrabreći me preko starog, drndavog kasetofona,kojeg sam vukla svuda sa sobom, ma koliko puta se selila, iz doma u dom, iz lamele u lamelu.

Moj duh se tada razmahao uz “Black tie white noise”, “Outside”,”Hours” i “Earthling”. Ipak, “Outside” najviše od svih, i na njemu, naravno, “I am deranged”.

Kasetofon je imao i funkciju radija, pa sam na Radio Prištini otkrila i emisiju “Performans” koja je bila audio-lektira za sve one koji su želeli da znaju šta se dešava u alternativnim muzičkim pravcima. Autor te kultne radio emisije je bio Žarko Čejovic Čeja, koji je, pored muzike koju bi svakog četvrtka veče odabrao, puno znao i govorio o njoj. Balans izmedju priče i muzike je bio taman toliki da sam taj ritual zadržala do samog rata: četvrtkom uveče dva sata uz “Performans”, da bih temeljno (i kvalitetno 🙂 ) uz Bowiea i Čeju formirala svoj muzički ukus. Bowie mi je bio podloga u studentskim vežbama glume, pratnja dok učim tekstove, davao mi je ideje kako da ga spojim sa Silvijom Plat, koji kostim da odaberem za koju ulogu, kako da se našminkam.

Uz Bowia tada sam otkrivala ljude koji su me determenisali, i zbog kojih sam danas ono sto jesam.

Onda se desio rat, ja sam ostala bez scene i posla, tako da sam bila prinudjena da nadjem drugi. Jos uvek u šoku zbog nasilno promenjenih životnih okolnosti, bila sam prisiljena da aktiviram svoje novinarske potencijale koje sam ranije imala u srednjoj školi. Tako sam našla posao na Radiju Kontakt, i tu sam, pored informativnog novinarstva, pokrenula autorsku radio-emisiju o kulturnim dešavanjima – “Pregledni pogled”, koja je trajala 15 minuta.

Kao muzičku podlogu za moj glas u toj emisiji uzela sam “I’m deranged.” Mislila sam, kada sam već bez scene, želim sebe da motivišem nečim jakim da bih mogla ludo da zavolim i neki drugi posao. I stvarno, sve što se desavalo u tom periodu, (mart 2000. – septembar 2001.) i sav haos kojeg sam proživljavala dok sam izvestavala o sranjima na post-konfliktnom Kosovu, kompenzovala sam sa tih petnaest minuta obavezne dnevne doze “I‘m deranged”. Ubistva, demonstracije, granatiranja i svakodnevna puškaranja, lakše sam podnosila uz Bowiea. Godinu i po dana, studio na Radiju Kontakt je za mene bio kapsula “Majora Toma”, koja stoji kao zaštitna kabina za uzimanje daha i vraćanje u ličnu ravnotežu. Ta kabina Majora Toma je bila sagradjena na ruševinama jednog prošlog života u kojem sam nekada bila srećna, štitila me je od depre i davala snagu. Tu, u Prištini, Banja Luci i Kosovskoj Mitrovici, svuda gde sam radila na mreži Radija Kontakt, ja sam imala lično džepno izdanje “Dženneta ovoga dunjaluka”, odnosno raja na zemlji, gde sam uz Bowie-a radila i zaradjivala za život, pričajući o umetnosti.

Kasnije, kada sam skupila snage, krenula sam dalje u život, najpre Sarajevo, pa rodni Novi Pazar, a potom Keln. Kasetofon sam zamenila najpre mp3 plejerom, a potom usb stikovima I telefonima, čija je memorija uvek prepuna zbog Bowieve muzike.

Njegov poslednji album “Black star” sam doživela kao krunu sopstvenog razumevanja sa Bowiem. Tajne su dodirne tačke meni i Lazarusu, bas kao ona tamna sazveždja na omotu cd-a.

Uskoro ću se vratiti svojoj umetnosti u onom obliku u kojem sam pre rata radila – u svom pozorištu, na svojoj sceni. I svako jutro, pod toplom svetlošću kuhinjskog lustera, spremajući sinu užinu za školu i postavljajući doručak za nas troje, pustim neku Bowievu stvar iz devedesetih. Tako budim lepotu iščekivanja nove uloge, u izvornom obliku osećanja. Pa da. To je Bowie meni – ono što je kolačić “madlena” Prustu u “Traganju za izgubljenim vremenom”. Stvaran ukus moje predjašnje snage u audio-zalogaju “Glas spidera”.

Za P.U.L.S.E Aida Kožar

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Aida Kozar, Bowie, Muzika