Materijalizovana, oduhovljena muza, tiha a smrtonosna zavodnica – epiteti kojima se ponekad zasenjuje jedna drugačija Lu Salome, strastvena pobornica „sebeizma“, učena ratnica, esejistkinja. Isčitavanjem i doživljavanjem sebe i drugih, kroz upijena psihološka znanja, Lu Salome počinje da zapisuje svoja zapažanja i pretače ih u stavove. Vreme, koje po inerciji gura opskurna misao dalje u prošlost, vraća i ubrzava Lu Salome svojim razmišljanjima smeštenim na granici dozvoljenog.

 „U najozbiljnijem smislu, voleti znači: znati nekog, čiju boju poprimaju stvari kad hoće da dosegnu do nas tako da prestaju da budu ravnodušne ili strašne, hladne ili prazne; pa čak i najgroznije među njima, kao što najdivljije životinje, blago pružaju šapu na ulazu u Edenski vrt.“

Ljubav, entitet za sebe, sadržan u dva entiteta koja je čine, bez kojih nema svrhu ni ispunjenje. Muškarac i žena kao protivteže sintezi, krote svoje „duhove“ u kompromis ljubavnog spajanja. Lu Salome u svom eseju „Šta je eros“ iznosi svoje percepcije ljubavi, erosa, seksualnosti, nadovezujući se na „konfuziju“ ljubavi i stvoriteljskih entiteta. Izbaranici, ljubavnici su odraz nas samih ili naša dopuna odnosno nadgradnja. Ljubav prema sebi se reflektuje kroz drugoga, vraćajući se nama samima. Spajanje dva bića kao iskonski čin, predisponiran nagonom za nastavljanjem, ne premošćuje nužno ljubav. A i kada je tako, koliko je ona ultimativno jedinstvo? Možda pre entropijsko jedinstvo.

„I samo u okviru jednog ovakovog preterivanja može se bliže predstaviti odlučujući karakter ovih stanja i pojava, pri čemu se čitav sadržaj muško i žensko svaki put hvata, nesveden, na pojedinčno datom muškarcu i pojedinačnoj ženi.“

Sagledavanje voljenog bića kroz metafizku ljubavi, vodi možda do zaključka da ljubav ne pripada entitetu, već je samodovoljna obzirom da postoji za sebe. Ipak, njeno otelotvorenje kroz individuu nas podseća da ona jeste namenjena entitetima koji čine celinu. Kroz odraz u voljenom biću se možda vraća eho našeg karaktera ali izmenjen, nadograđen, absorbovanih emocija i karaktera drugog, voljenog bića. Tako se volimo.

Razuzdani, svojeglavi atributi ljubavi: strast, požuda, želja uvek nadilaze etiku, prihvatljivo, sakralno i zauvek prete ženi, samoj ljubavnoj zajednici. Simbol Madone – nesvesni pandan  ženskom simbolu materinstva, “frigidna“ strana žene, mučitelj i težnja. Degradirajuća seksualnost Madone, odnosno device drži ženu na ivici pokornosti i razuzdanosti, materinstva i erotičnosti, obzirom da jednostrano pripada ženi. Možda je zato ženska priroda ambivalentna, pa otuda muškarici teže razumevaju žene. „Žena je ženi sličnija, nego muškarac muškarcu“ – tvrdi Lu Salome. Stalni unutrašnji sukobi, introspekcija, uneravnotežuju ženu, smeštajući je u duhovni limbo, ambivalentan i nikada pripadajući. Ako ne dostigne sebe, ne postigne prirodni unutrašnji balans, rasutih, ambivalentnih, dvopolnih delova, neće dostići ni ekvilibrijum ljubavi. Pat pozicija do koje muškarca (a vrlo često i samu ženu) mogu da dovedu ženska osećanja koja u jednoj tački sublimiraju mržnju i ljubav, strah i hrabrost, lepršavost i ozbiljnost, znače ustupak egu, neminovan opstanku zajednice. Ljubav je žrtva ovih ustupaka.

Ljubavni odnos uvek zahteva flert, erotiku, vraćanje na prapočetke, na igru uzdizanja koja neminovno donosi pad usled pražnjenja. Odnos dvoje, „osuđen“ je i na ono mazohističko, usled konstantnih zahteva erosa, koje ispunjavaju samo hrabri i maštoviti. Oni ljubav drže „falusnom“ ne pripadajući joj potpuno. Kao „mala smrt“ – san, ljubav se zauvek iznova budi.

Umetnost uvek sadrži malo od onog iskonski nagog, ogoljenog, erotičnog. Doživljena umetnost je impuls življenu, baš kao i ljubav. Dajući sebe platnu, notama, rečima, ugrađujemo imanentan stvaralački zanos sličan erotskom, ljubavnom. I Lu kaže: „…ali da su umetnički i polni nagon toliko analogni da estetski zanos ume neopaženo da se uzdigne iznad erotskog, a erotska čežnja nehotice grabi prema estetskom, prema ukrašavanju, izgleda da je znak bratsko-sestrinskog odnosa izrastanja iz istog korena.“ Erotično je egzaltirano, uzvišeno, duhovno. Dok doživljeno umetničko delo ima konačnu emociju, koja iz egzaltiranosti vodi u smiraj, pražnjenje, erotsko uvek levitira, osuđeno na traženje svršetka. Umetnik je samo umetničko delo, oni ne zavise od balansa, što umetničko delo čini potpunim, celim, bez obzira na erotsku notu. Međutim, iz oka posmatrača, umetničko delo se doživljava kroz erotiku, koja možda nikada ne doživi vrhunac, ostavljajući želju gladnom.

Zaveštana razmišljanja Lu Salome su ukorenjena u budućnost a pripadaju sadašnjosti. Tiču se svake žene koja, kao i ja, traži svoj odraz u ogledalu.

Za P.U.L.S.E Tanja Mladjen

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Fridrih Niče, Lu Salome, Tanja Mladjen