Ludvig Vitgenštajn – o prirodi filozofije i jezika

Ludvig Vitgenštajn – o prirodi filozofije i jezika

Uvod

Navođenje sličnosti (S) i razlika (R) između Traktata (T) i Istrazivanja (I) po ovim pitanjima

– (S) (I) Filozofija je kritika jezika; aktivnost, a ne teorija.
– Filozofija je borba protiv omađijavanja našeg razuma sredstvima običnog jezika (§109)
Deflacionistički pogled na ulogu filozofije. Filozofija je deskriptivna. – ’’Ne želimo da naučimo ništa novo, zapravo, već da razumemo nešto što nam je već pred očima. Jer čini nam se da to, u izvesnom smislu, ne razumemo’’(§89).

– (S) (T) Ona se bavi razjašnjavanjem zbrkanih i mutnih misli, i počinje sa nepoverenjem prema gramatici običnog jezika.

– (I) Zadatak filozofije je uklanjanje nesporazuma, a ne dolaženje do ’’tačnih odgovora’’. – Naše ispitivanje je gramatičko (§90).

– (S) (T) Kada se iznesu svi mogući odgovori, i time, takoreći, eksplicira sve što se može reći, pitanja na koja time nije pružen odgovor iščezavaju – ’’tada više ne ostaje nikakvo pitanje, i upravo to je odgovor’’ (6.52.)

– (I) Filozofija je terapija – filozofski problemi treba potpuno da nestanu (§133). – To se postiže ’’uvidom u rad našeg jezika’’(§109) odnosno logiku/gramatiku naših izraza. Filozofski problemi više nisu prosto besmislice (kao u Traktatu), već nesporazumi.

– (R) (T) Jezik je nešto jedinstveno, monolitno.

(I) Jezik je: stari grad; lavirint puteva; sredstvo komunikacije; porodica manje više srodnih struktura. ’’Značenje je upotreba’’. Svet i jezik se više ne vide kao izomorfni. Sam jezik se shvata na osnovu nečeg osnovnijeg – zagonetnih ’’formi života’’. – Jezik kao društveni fenomen, manifestacija određene forme života itd.

– (S) (T) Granice mog jezika su granice mog sveta.
(I) ’’Jurišanje razuma na granice jezika dovodi do besmislica’’ (§119)

– (S) (T) ’’Svet je sačinjen od činjenica, a ne od stvari.’’
(I) Filozofski problemi se odnose na reči, a ne na stvari.

U Istraživanjima je na izvestan način još uvek prisutna teza o izomorfizmu između jezika i sveta, koja je izražena u ključnom značaju koji se pridaje gramatici i konkretnije, u shvatanju o prirodi njenog odnosa sa svetom objekata. ’’Suština je izražena gramatikom (…) Gramatika govori u koju vrstu predmeta nešto spada (Teologija kao gramatika)’’1 Kao što su u Traktatu stanja stvari (činjenice) imale svoj korelat u iskazima kao svojim slikama, tako u Istraživanjima suštine i tipologija stvari bivaju izražene u našoj gramatici (gramatici u smislu u kojem je Vitgenštajn shvata).

Shvatanje jezika u Istraživanjima

U Istraživanjima jezik se sada razumeva kao skup određene vrste igara – jezičkih igara. Time, kako naglašava Vitgenštajn, treba ’’da se istakne činjenica da je govorenje jezika deo jedne delatnosti ili životne forme’’ 2 Takođe, postoji onoliko vrsta rečenica koliko postoji ’’načina primene svega onoga što zovemo ’’znaci, ’’reči’’, ’’rečenice’’’’ 3 A u skladu sa analogijom između jezika i starog grada, Vitgenštajn produžava tezom o promenljivom karakteru jezika, koji proizilazi iz okolnosti da neke jezičke igre ’’zastarevaju i padaju u zaborav’’ 4, dok druge nastaju.

Kada je reč o Vitgenštajnovom shvatanju jezika na pozadini opštijeg fenomena forme života, ono je vidljivo u njegovim tvrdnjama po pitanju činjenice da životinje ne govore. Nasuprot uobičajenom gledištu po kojem je objašnjene te činjenice u tome što životinjama nedostaju duhovne sposobnosti, i kojim se pretpostavlja da je mišljenje nešto što prethodi govoru kao njegov nužni preduslov (’’To znači: one ne misle i zato ne govore’’ 5), Vitgenštajn kaže ’’Ali: one jednostavno ne govore. Još bolje: one se ne koriste jezikom – ako ne uzmemo u obzir najprimitivnije jezičke oblike’’ 6 Činjenicu da se ljudi, za razliku od životinja, koriste jezikom, Vitgenštajn vidi kao ’’deo naše prirodne istorije kao i ići, jesti, piti, igrati se.’’ 7 – Ljudi se služe jezikom kao što se služe oruđem koje su stvorili. Po Vitgenštajnu, dakle, način govora, jezik, jeste deo jedne životne forme tj. jednog načina života na isti način na koji su to i način oblačenja, oblik arhitekture, (ostale) igre koje igramo, način pozdravljanja itd.

Vitgenštajn se u Istraživanjima sa Traktatom razilazi i po pitanju pojmovne određenosti. U Istraživanjima neodređenost pojmova se prihvata kao uslov njihove upotrebljivosti. Naime, u običnom jeziku, smatra Vitgenštajn, s pravom se dopušta da znamo o čemu govorimo i u odsustvu preciznih definicija pojmova kojima se služimo 8. ’’Ako dam opis: ’’Tle je sve bilo prekriveno biljkama’’ – hoćeš li mi reći da ne znam o čemu govorim pre no što mogu da dam definiciju biljke?’’ 9. ’’Nije li neizoštreno često upravo ono što nam treba?’’ 10

Vitgenštajnova rehabilitacija pojmovne neodređenosti u § 77 počiva na rezonovanju da kao što je nemoguće napraviti oštru skicu nečeg nejasnog, tako se ne može dati ni jasna, precizna definicija nekog suštinski nepreciznog, nejasnog, ’’neizoštrenog’’ pojma, kao što je npr. igra. Nemoguće je na jasan način prikazati nejasnu stvar – pojam npr. Zahtev za jasnoćom i distinktnošću Vitgenštajn u Istraživanjima osporava i odbacuje kao neosnovan kada je reč o jeziku, odnosno, mnogim pojmovima koji se u njemu javljaju. ’’Ali ako se u originalu boje stapaju bez ikakva nagoveštaja graničnih linija, neće li onda biti beznadežan zadatak da se nacrta jasna slika koja bi odgovarala toj nejasnoj?’’ 11

Neodređenosti ostenzivnih definicija

Pitanje o neodređenosti prisutno je i u Vitgenštajnovim uvidima o neodređenosti ostenzivnog definisanja. Naime, da bismo nekome objasnili (to je poenta § 29-30) ili definisali neku stvar moramo već imati saglasnost o tome šta ta stvar jeste, u smislu koja vrsta stvari ona jeste – boja, oblik, osećanje itd. U svakom ostenzivnom definisanju, dakle, nalazi se (obično prećutna) dalekosežna pretpostavka o tome šta tako definisana stvar jeste, a o istinitosti te pretpostavke se, naravno, možemo sporiti. Iz te činjenice, po mom, mišljenju, proizilazi još jedan način na koji je ostenzivno definisanje neodređeno, naime tako što je ono uvek samo uslovno, usled zavisnosti od uslovno važećih, za sporenje otvorenih pretpostavki na kojima ono počiva. Smatram da je taj vid neodređenosti ostenzivnog definisanja drukčiji, kao i dalekosežniji i dublji od onog koji je Vitgenštajn prvenstveno imao u vidu a koji se ticao neodređenosti prilikom ostenzivnog definisanja usled poteškoća za jednog od sagovornika da shvati u koju vrstu stvari spada ono na šta se rečju čijem značenju biva podučavan referira (odnosno na koji aspekt pokazanog predmeta njegov sagovornik referira), i teškoća za drugog sagovornika da ovom prvom ukaže na koji aspekt pokazanog predmeta referira putem reči čije značenje na taj način objašnjava. Tu je reč o nesporazumima koji nastaju između onog koji ostenzivno podučava značenju neke reči i podučavanog usled prostora za pogrešno razumevanje koji priroda ostenzivnog definisanja, konkretno, njegova šturost, ostavlja kada podučavani ne zna kakvu ulogu ostenzivno definisana reč uopšte ima u jeziku (da li ona označava boju, oblik itd.). To je jedan od uzroka neodređenosti ostenzivnog definisanja koji je Vitgenštajn identifikovao. Međutim, mera kojoj se pribegava u pokušaju njegovog uklanjanja za Vitgenštajna i sama predstavlja izvor neodređenosti.

Naime, jednostavnim dodavanjem informacije o ulozi koju definisana reč ima u jeziku – tako što bi se umesto npr. ’’Ovo je crveno’’, reklo ’’Ova boja je crvena’’ – neodređenost ne biva otklonjena već samo premeštena. A to je iz tog razloga što je značenje tih opštijih reči – boja, dužina, broj itd – podložno različitim shvatanjima12. I taj vid neodređenosti ostenzivnog definisanja treba naglasiti jer je značajniji od ovog prethodnog.

Dokaz za to da reči imaju porodice značenja, zbog čega moraju biti na spomenuti način nejasne, neodređene, labavo ograničene, a ponekad i neograničene u svom značenju, odnosno, primeni u jezičkim igrama, Vitgenštajn vidi u načinu na koji ljudi uče značenje reči – što čine putem primera njihove upotrebe i jezičkih igara u kojima se koriste. Vitgenštajn kaže kako Avgustin opisuje učenje maternjeg jezika tako kao da je dete već poznavalo neki jezik, samo ne taj kojeg on opisuje. Jedino tada bi ostenzivno podučavanje jeziku (značenjima reči, i to, pritom, samo imena) bilo moguće. – Kao što je ostenzivno definisanje ili objašnjavanje značenja reči moguće samo pod pretpostavkom poznavanja kao i, kako smo videli, podudaranja između sagovornika po pitanju vrste stvari u koju dati objekat spada. (Ovo pitanje podudaranja kada je reč o načinu shvatanja reči koja označava vrstu stvari u koju jedan objekat spada, bitno je zbog toga što bi se inače Vitgenštajnova poenta o pretpostavkama u svakom ostenzivnom definisanju izgleda mogla svesti na to da prosto moramo poznavati bliži rodni pojam – genus proximum – jednog objekta pre nego što pokušamo da ga definišemo preko njegove specifične razlike u odnosu na druge članove tog roda).

Logika upotrebe jezika i pitanje zahteva za njenom određenošću

Vitgenštajn u Istraživanjima jezik razumeva posmatranjem njegove upotrebe koja se sastoji iz različitih jezičkih igara. Ove jezičke igre on vidi kao međusobno povezane karakteristikama koje su nekima od njih zajedničke, dok drugima nisu te iste karakteristike nužno zajedničke već neke druge itd. Same jezičke igre od kojih je jezik sastavljen 13 nemaju jedno, suštinsko obeležje koje bi im svima bilo zajedničko. Mi, i to je bez sumnje Vitgenštajnova poenta uspešno koristimo jezik i u odsustvu strogosti logike kojom je njegova upotreba vođena. Nema sumnje, dakle, da je Vitgenštajn u pravu kada s tim u vezi govori kako je ’’neizoštreno često upravo ono što nam je potrebno’’ 14 i tome slično. Međutim, pitanje koje možemo postaviti jeste: potrebno ili korisno za šta? Korisno za uspešnu upotrebu jezika? Međutim, to bi onda značilo korisno za komunikaciju, i to bi bilo sasvim opravdano reći. Zaista, za svrhe komunikacije određen stepen značenjske fleksibilnosti i neodređenosti može biti i jeste potreban. Vitgenštajnova rehabilitacija ove značenjske neodređenosti/neizoštrenosti u velikoj meri zavisi od pretpostavke upotrebljavanja jezika u navedene komunikativne svrhe. Ta odbrana neizoštrenosti logike jezika je stoga samo uslovna. Ako bismo, s druge strane, nameravali da koristimo jezik u svrhe opisivanja, razumevanja i objašnjavanja (ili uopšteno rečeno saznanja) sveta, tada bi nam hvaljena neizoštrenost bila smetnja koju bismo hteli da po svaku cenu otklonimo. Jer, neodređeno znanje uopšte nije nikakvo znanje.

Strogost logike našeg jezika je bila tražena i njeno uspostavljanje zahtevano od ljudi poput Fregea i Rasela upravo zbog imanja na umu ovakvih (egzaktno deskriptivnih i pre svega saznajnih) ambicija sa jezikom. Naime, ako je jezik jedino sredstvo kojim se možemo služiti u pokušajima ispunjavanja naših saznajnih pretenzija onda je podešavanje ili usavršavanje tog sredstva i opravdana i neophodna stvar.

Međutim, budući da je jezik shvatio preko njegove upotrebe ostvarene u jezičkim igrama, Vitgenštajn je funkciju jezika (gotovo) sveo na komunikaciju. Osobine logike jezika se tada ocenjuju po tome da li doprinose komunikativnoj funkciji jezika ili ne.

Osim toga treba primetiti da Vitgenštajn ne odustaje od zahteva za rigoroznošću logike upotrebe jezika što se vidi u njegovom zahtevu za preglednošću upotrebe naših reči 15. ’’Glavni izvor nerazumevanja je to što nama upotreba naših reči nije pregledna’’ 16. Međutim, kako bi nam mogla biti pregledna upotreba neizoštrenih (neodređenih) reči? Kako nam može biti pregledna upotreba koja je nejasna, odnosno, neizoštrena? Kako nam mogu biti pregledne a utoliko i jasne nejasne stvari? S obzirom na to da je kritikovao referencijalnu sliku jezika i znatno ograničio njeno važenje, Vitgenštajn je i znatno umanjio prostor za deskriptivnu 17 i saznajnu upotrebu jezika iz tog razloga što je ona upravo referencijalna. Jezičke opise i saznanja razumemo kao nešto u čemu je prisutno referiranje na stvari koje su tako opisane, odnosno, o kojima su data saznanja.

Videli smo, dakle, da Vitgenštajn iznosi protivrečne stavove kada s jedne strane opravdava odbacivanje zahteva za strogošću logike jezičke upotrebe, dok s druge strane, zahteva preglednost upotrebe reči. Sam Vitgenštajn ipak nije, dakle, odustao od zahteva za strogošću logike jezičke upotrebe – on je prisutan u ovom vidu zahteva za preglednošću upotrebe reči 18. U skladu sa tim on je težio da određenim svojim idejama unose preglednost u našu upotrebu reči. Tvrdio je da u velikoj većini slučajeva njegova teza o značenju kao upotrebi čini preglednijom našu upotrebu reči smisao i značenje, naime, tako što se njenim prihvatanjem izbegavaju problemi u koje nas inače vodi referencijalna slika jezika. Uzmimo za primer Vitgenštajnovo tretiranje reči ’’bol’’. Ona, po njemu, ima ekspresivnu funkciju: ona zamenjuje prirodni izraz osećanja. Tim objašnjenjem značenja tj. upotrebe reči bol Vitgenštajn je smatrao da je uneo preglednost u našu upotrebu te reči tako što ono izbegava raspravu između mentalističkog i bihejviorističkog (oba referencijalna) objašnjenja njenog značenja. Naša upotreba te reči je tada jasnija. – Ona se upotrebljava kao zamena prirodnog izraza osećanja bola 19 – to je njeno značenje, a ne ono na šta ona referira, a oko čega se vode sporovi (psihičko stanje, stanje mozga, izvesno ponašanje itd). Na osnovu ovoga, ali i drugih slučajeva koje ću razmotriti, možemo dovesti u pitanje Vitgenštajnovu tezu o tome kako u filozofiji samo opisujemo a ništa ne objašnjavamo. Jer, ono čime je on nastojao da našu upotrebu reči učini preglednijom sadrži u sebi i objašnjenja naše jezičke prakse a ne samo njene opise 20.

Evo još jednog slučaja u kojem teza o značenju kao upotrebi unosi preglednost u našu upotrebu reči, omogućavajući nam da izbegnemo nesporazume u koje inače upadamo vođeni referencijalnom slikom jezika. Pogledaj plavetnilo neba i reci samom sebi: ’’Kako je plavo nebo!’’ – kada to činiš spontano – ne sa filozofskim namerama – ne pada ti na um da taj utisak boje pripada samo tebi. I ti se ne ustručavaš da taj uzvik uputiš nekom drugom. A ako pri tim rečima nešto pokazuješ, pokazuješ nebo. (…)’’ 21 On, dakle, pokazuje sam predmet tim rečima, a ne odvaja utisak boje od viđenog predmeta 22 – što je pogrešno postupanje koje treba da ’’podstakne naše podozrenje’’ 23.

Referencijalna slika jezika bi nam ovde, inače, zadala sledeći problem, naravno: kako da znamo da li referiramo na sam predmet ili samo na naše subjektivne utiske? A ako to ne znamo kako onda da znamo da li predmet postoji kao nezavisan od nas – on bi mogao biti samo skup naših čulnih utisaka, itd. Vitgenštajnova poenta povodom ovoga bi bila da nepoznavanje gramatike izraza za čulne utiske 24 vodi u postavljanje takvih problema. Mi koristimo izraze za čulne utiske na pogrešan način kada govorimo o njima kao odvojivim od predmeta.

U navedenom paragrafu Vitgenštajn nastavlja ukazujući na to kako i tendencija ka verovanju u postojanje privatnog jezika nije prisutna u uobičajenoj, spontanoj, nefilozofskoj upotrebi navedenih reči: ’’Ti takođe ne misliš da zapravo ne bi trebalo da se boja pokazuje rukom, već pažnjom. (Razmisli šta to znači ’’pažnjom ukazati na nešto’’.) 25

Takođe je od značaja (za uopšte Vitgenštajnovu filozofsku strategiju po ovim pitanjima) to da on na čistac želi da iznese načine na koje upotrebljavamo jedan izraz, i da su za tu svrhu pitanja o tome na kakve događaje (ili procese ili stvari) njime referiramo irelevantna. Pogrešne slike (slika unutrašnjeg procesa, kada je reč o primeni reči ’’sećati se’’) nam daju pogrešnu ideju o stvarnoj upotrebi reči 26. ’’Unutrašnji proces tako za Vitgenštajna nije fizička fikcija već gramatička fikcija27.

Jer, Vitgenštajn, kao što je rečeno, ni nema nameru da govori o statusu psihičkog ili o bihejviorističkom redukcionizmu, već o stvarnoj upotrebi naših reči. I u cilju činjenja upotrebe naših reči preglednom on ukazuje na gramatičke fikcije koje nas sprečavaju da vidimo stvarnu upotrebu reči.

Vaša je greška, tvrdi Vitgenštajn, što ste uopšte počeli da govorite o unutrašnjim stanjima i procesima – što ste uopšte počeli da se služite tim gramatičkim fikcijama a da niste prethodno bili načisto sa time na kakve ’’procese’’ te reči referiraju 28. Potpuno je deplasirano onda optuživati Vitgenštajna za osporavanje psihičkih procesa kada on samo osporava podesnost služenja slikom unutrašnjih procesa prilikom govora o sećanju, mišljenju, itd 29.

Uočljiva je povezanost između Vitgenštajnove diskusije o bolu i njegove diskusije o mišljenju iz § 339. Naime, kao što čulni utisci nisu nešto što može da se odvoji od predmeta (a kada se to ipak čini tada se upada u filozofske zablude i postavljanje pseudoproblema ) ni mišljenje nije nešto (neki netelesan proces) što je moguće odvojiti od govora30. Možemo ovde primetiti to da je jedna od čestih formi koju zauzimaju Vitgenštajnovi napori ka unošenju preglednosti u upotrebu reči otklanjanje izvesnih pogrešnih slika (unutrašnjeg procesa, čulnih utisaka kao odvojenih od predmeta, itd) koje nam se nameću a sprečavaju nas da vidimo primenu reči onakvom kakva ona stvarno jeste.

Vitgenštajnov apriorizam

Iako uporno insistira na okretanju stvarnoj upotrebi reči (što je svakako iskustvena stvar) u potrazi za odgovorom na pitanje o njenom značenju, on na više važnih mesta, na kojima iznosi tvrdnje o gramatici određenih vrsta izraza (za čulne utiske i za mišljenje npr.) govori o tvrdnjama koje se tiču značenja neke reči kao o neiskustvenim tvrdnjama:

’’Ali mašina ipak ne može da misli! – Da li je to iskustveni stav? Nije. Samo o čoveku i o onome što mu je slično kažemo da misli. (…)’’31 Na osnovu poznavanje stvarne upotrebe izraza za mišljenje i stoga njihove gramatike, Vitgenštajn je u stanju da donosi apriorne ocene o saznajnim tvrdnjama u kojima se izrazi za mišljenje sadrže, što je vidljivo u slučaju sa tvrdnjom o nemogućnosti mišljenja kod mašina. Tvrditi da mašine mogu da misle značilo bi oglušiti se o gramatiku izraza ’’mišljenje’’, a ne prosto izneti iskustveno pogrešan sud. Ta tvrdnja je za Vitgenštajna analitički neistinita utoliko što nije u skladu sa značenjem, tj. upotrebom reči mišljenje. To je Vitgenštajnov apriorizam i analitičnost u kojoj kod njenih analitičkih sudova nije reč o tome da nam je to da li je takav sud istinit ili ne apriori poznato ukoliko znamo značenje subjekta kojem se nešto predicira, već ukoliko znamo značenje predikata koji subjektu prediciramo i kojim o subjektu nešto govorimo. Na primer: ’’Ljudi misle’’ – to je analitički istinit sud ne usled značenja reči ljudi ili čovek već usled načina na koji upotrebljavamo reč ’’misli’’, odnosno toga na šta je primenjujemo.

Vitgenštajn time ostaje u tradiciji odgovaranja na određena saznajna pitanja putem analize značenja reči koje u njima figuriraju.

Govor o rečima je govor o stvarima

Iza Vitgenštajnovog stalnog ukazivanja na to da umesto da pitamo o tome šta su unutrašnji procesi, šta su bol i mišljenje, kakav je status čulnih utisaka (boje, npr.) itd., treba da pitamo kako se reči kao što su unutrašnji proces, bol, mišljenje i plavo zaista upotrebljavaju, nalazi se uverenje da govoreći time o rečima umesto o stvarima on ne govori samo o rečima. – Naprotiv, on smatra da time on govori i o stvarima, i to o samoj suštini tih stvari. ’’Ne treba pitati šta su predstave ili šta se događa kad se nešto zamišla nego: kako se reč ’’predstava’’ upotrebljava. Ali to ne znači da ja hoću da govorim samo o rečima. Jer koliko se u mom pitanju govori o reči ’’predstava’’, govori se o tome i u pitanju o suštini predstave. A ja samo kažem da se to pitanje – ni za onog čija je predstava niti za nekog drugog – ne može razjasniti ukazivanjem niti pak opisom bilo koga procesa. (…)’’ 32

Vitgenštajn ovim poslednjim rečenim ukazuje na to da čak i kada se pitanje postavi kao semantičko (’’I prvo pitanje zahteva da se reč objasni (…)’ ’ 33) budući da je postavljeno ono postavljeno sa pitanjem ’’šta’’ (’’šta su predstave’’) i ’’šta se događa’’ (’’kada se nešto zamisli’’) ono već određuje odgovor kao odgovor u terminima netelesnih, odnosno, unutrašnjih stanja i procesa. To pitanje, iako je pitanje o značenju reči jeste pitanje koje nas od početka zavodi na pogrešan put kada je reč o traganju za odgovorom tj., značenjem reči predstava – ’’ono usmerava naše iščekivanje na pogrešnu vrstu odgovora’ ’ 34.

Protiv privatnog jezika

Još jedan argument protiv privatnog jezika, odnosno, protiv ’’unutrašnjeg ostenzivnog objašnjenja’’ 35 značenja reči Vitgenštajn pronalazi u načinu na koji učimo da se služimo jezikom. Tendencija ka unutrašnjem ostenzivnom objašnjenju zavodi na pogrešan put tako što nam daje pogrešnu ideju o načinu na koji upotrebljavamo reči o jeziku. Naime, kada mislimo da reč ’’crveno’’ npr., koristimo za imenovanje naših unutrašnjih predstava postavlja se problem kriterijuma takve, privatne upotrebe te reči. A takvog kriterijuma, po Vitgenštajnu, nema: ’’Šta je kriterijum istovetnosti dve predstave? – Šta je kriterijum crvenila jedne predstave? Za mene, kad tu predstavu ima neko drugi: ono što on kaže i čini. Za mene, kad je ja imam: baš ništa.(…)’’ 36

Ova ideja o upotrebi reči crveno (kao i reči za čulne utiske uopšte) vodi do takvih filozofskih i semantičkih problema. To mora da je bilo ono što je i u ovom slučaju izazvalo Vitgenštajnovo podozrenje 37. Vitgenštajn zatim postavlja pitanje o tome kako smo zaista naučili da koristimo reči za boje. Mi nismo učili značenje (upotrebu) reči plavo ili crveno tako što smo njima imenovali određene svoje predstave već tako što smo njima imenovali predmete38. Vitgenštajn pita: ’’Da li mi je iko pokazao predstavu plave boje i rekao da je to ona?’’39 Odgovor je odlučno ne, što nas vraća onome što Vitgenštajn kaže u § 275. i § 276. – Kada spontano gledamo u plavo nebo i kažemo ’’kako je plavo nebo’’, mi smatramo da ako tim rečima nešto pokazujemo, pokazujemo nebo, a ne svoj privatni utisak te plave boje.

Dalje u § 382. Vitgenštajn postavlja još jedno od ključnih pitanja, koje se, naravno, provlači kroz veći deo Istraživanja: ’’Kako se ukazuje na predstavu?’’ Odgovor je – nikako zapravo, jer tada bismo morali da pokazujemo nešto sebi samima, a za ispravnost takvog pokazivanja ne bismo imali, kao što je Vitgenštajn nastojao da dokaže, neki neprivatan kriterijum. Ranije, u § 275 on kaže nešto što je u tesnoj vezi sa ovim: ’’Time podrazumevam: ti nemaš osećanje da sam sebi pokazuješ, što često prati ’davanje naziva osetu’ kad se razmišlja o ’privatnom jeziku’. Ti takođe ne misliš da zapravo ne bi trebalo da se boja pokazuje rukom, već pažnjom. (Razmisli šta znači ’’pažnjom ukazati na nešto’’.

Stvarna upotreba reči vidi se, dakle, u načinu na koji učimo njihovu upotrebu, a budući da ih (barem kada je reč o čulnim utiscima) kao što je pokazano, učimo tako što njima imenujemo spoljašnje predmete, stvarna upotreba reči za čulne utiske je neodvojiva od spoljašnjih predmeta (kao što Vitgenštajn i kaže u § 276. da je pogrešno odvajati utiske boje od viđenih predmeta, kao i mišljenje od govora u § 339.).

U našoj upotrebi jezika pogrešno pounutrašnjivanje, da tako kažemo, upotrebe reči, koje Vitgenštajn kritikuje, dolazi hronološki tek kasnije, nakon što smo na navedeni način ovladali njihovom upotrebom. – (Ovo inače deluje veoma nalik Hajdegerovim tezama o aprioriju sveta i bivstvovanja u svetu nasuprot naknadnom, pogrešnom polaženju od usamljenog kartezijanskog subjekta i njegovih unutrašnjih predstava itd.)

za P.U.L.S.E: Bojan Viculin

Tekstovi o Ludvigu Vitgenštajnu na portalu P.U.L.S.E

1 Vitgenštajn, Ludvig, Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd, 1980, § 371, 373.
2 Vitgenštajn, Ludvig, Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd, 1980, § 23.
3 Ibid., § 23.

4 Ibid., § 23.
5 Ibid., § 25.
6 Ibid., § 25.
7 Ibid., § 25.
8 Ibid., § 70.
9 Ibid., § 70.
10 Ibid., § 71.
11 Ibid., § 77. Vidi i ostatak tog paragrafa.

12 Ibid., § 29.

13 Jer, reči, po Vitgenštajnu, ako ga dobro razumem, nemaju značenje van svoje upotrebe tj. jezičkih igara u kojima igraju neku ulogu.

14 Vitgenštajn, Ludvig, Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd, 1980, § 70 – 71.
15 Ibid., § 122.
16 Ibid., § 122.

17 Deskriptivno shvatam u tom smislu da ono podrazumeva jednu neizostavnu vezanost za epistemološke obzire poput onih koji se tiču istinitosti deskripcija.

18 Treba, međutim, imati u vidu pretendovanu načelnu nenormativnost ovog zahteva – Vitgenštajn tvrdi da mi prosto treba da sebi učinimo preglednim nešto što već činimo, a ne da treba činimo to što činimo na neki drugi način ili pak da činimo nešto drugo (mislim, naravno, na to kako upotrebljavamo reči). Ta nenormativnost bi, naravno, bila u skladu sa Vitgenštajnovim insistiranjem na tome da je za njega filozofija isključivo deskriptivna i da u njoj nema mesta za objašnjavanje i zaključivanje.

19 Vitgenštajnova argumentacija za ovakvo shvatanje značenja reči bol jeste to da tako učimo značenje ove reči; kao deca učimo da je izgovaramo onda kada osetimo poriv za prirodnim izrazom bola.

20 Vidi npr. Vitgenštajn, Ludvig, Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd, 1980, § 276, 308.

21 Ibid., § 275.
22 Ibid., § 276.
23 Ibid., § 276.
24 Ibid., § 276.
25 Ibid., § 276.
26 Ibid., § 305.
27 Ibid., § 306, 307.

28 Ibid., § 308.
29 Ibid., § 305, 308.

30 Vidi § 339. U tom paragrafu nailazimo i na primer načina na koji po Vitgenštajnu nastaju filozofske:zablude: ’’Da li ja dakle poznajem telesne procese, samo što mišljenje nije jedno od njih? Ne, reč ’’netelesni proces’’ pozvao sam u pomoć u svojoj zbunjenosti, jer sam hteo značenje reči ’’misliti’’ da objasnim na primitivan način.’’

31 Ibid., § 360.

32 Ibid., § 370.
33 Ibid., § 370.
34 Ibid., § 370.
35 Ibid., § 380.
36 Ibid., 377.
37 Vidi Ibid., § 276.
38 Vidi Ibid., § 276.
39 Ibid., § 382.

Copyright Bojan Viculin © 2011