Mačizam, retro-šik, besprekoran stil i malo narcizma
Pre nekoliko dana u Beogradu se zgodila i festivalska i sveukupna srpska premijera dobrog biografskog dokumentarca Dario Argento Panico, a u njemu je jedan od očito pažljivo odabranih govornika, čuveni sineasta Giljermo del Toro, za Arđenta, autora više neponovljivih filmova (navedimo tu, recimo, sledeće: Suspiria, Tenebre, Deep Red…) istakao da ovaj čuveni i zbilja osobeni italijanski sineasta u svojim filmovima zapravo uvek predočava a ne objašnjava. I time stvara brzo upečatljive filmske svetove kojima gledalac bespogovorno veruje, a da sam na putu ka toj oceni autor nije potrošio previše vremena da ga ubedi da ono što gleda u filmskoj priči, punoj bizarnosti i enigmatičnosti, negde, možda ne ni tako daleko, zaista i postoji. E, upravo to bi mogao da bude nekakav okviran utisak nakon iznenađujuće kvalitetnog biografskog igranog filma Ferari, kako vele, dugo sanjanog i odlaganog projekta koji je znameniti reditelj i filmski pripovedač, ali i jedan od najblistavijih stilista iole savremenijeg američkog filma, Majkl Man, izvoleo da napravi. Pa još u prvim danima devete decenije života i nekoliko decenija istrajnog rada u filmskoj industriji, sa ukupnim skorom od poviše filmova koji su opravdali njegovu reputaciju autora od integriteta i rafinmana – The Jericho Mile, Lopov, Lovac na ljude, Vrelina, Haker…
Man poentira već na prvom i možda i najznačajnijem testu – on je ovde uspeo da stvori svakako pregledan i punokrvan repertoarski, a u isti mah i u dovoljnoj meri i manje konvencionalan film o suštinski nekonvencionalnoj ličnosti, a samo takve kanda i zavređuju da budu u žiži biografskih filmskih priča. Scenario je zasnovan na nekoliko decenija staroj biografiji Enca Ferarija iz pera Broka Jejtsa, s tim što je fokus Manove filmske priče inteligentno omeđen vremenskim okvirom, koji u biti zahvata samo tri meseca iz životopisa tog nemirnog duha. Da budemo što precizniji a opet i ekonomičniji – Manov Ferari obuhvata svakako tri prevratnička i uzbuđenjima bremenita meseca tokom 1957. godine, tokom kojih je Enco Ferari bio prinuđen da uknjiži pobede na dva jednako važna plana: na privatnom, gde živi u otvorenom braku, čija otvorenost zapravo nije odražavala stvarne potrebe i htenja aktera te očito nedovoljno ukorenjene pogodbe, i na profesionalnom, i to u trenutku kada su se dugovi gomilali, a ugled i prestiž u odnosu na takmace nije bio na sigurnom vidiku. Ferarijev brak je očigledno krckao svoje poslednje dane i atome snage i obostrane želje aktera da ostanu u tom vrtlogu suštinskih nedorečenosti, i sve to nakon goleme porodične tragedije, koja i kakva bi pomela i znatno međusobno odanije supružnike, dok je snevana dominacija u sferi automobilskih trka posrtala pod težinom bukagija u vidu slabe prodaje automobila za opštu i svakodnevnu upotrebu, a bez čega nije ni moglo biti opipljive osnove za trošadžijske ekstravagance, što papreno skupe auto-trke jesu, ne samo u tom pluskvamperfektu. Tome dodajmo i krak zapleta koji se tiče sve prisutnije opasnosti da će Ferarijev tajni, dabome, neformalan brak sa znatno mlađom ženom, sa kojom je u tom trenutku imao, recimo, desetogodišnjeg sina, postati okidač za javnu sablazan u ipak u znatnoj meri klaustrofobičnoj Modeni (gde je, da pomenemo i to, ogroman deo ovog filma i snimljen).
Naravno, ovakva dramaturška arhitektonika ne predstavlja nikakvu inovaciju, viđali smo to u poviše slučajeva, dakako uz ovakva ili onakva, pažnje vredna ili možda i zanemerljiva krajnja dostignuća, i to jeste jedan deo oprobano učinkovitog alata holivudskih i novoholivudskih pripovedača – gledateljstvu pružiti ograničen uzorak koji ima potencijala da kroz epizodu ili par njih predstavi punu meru nesvakidašnjosti, intrigantnosti i ilustrativnosti nečijeg života. Dobra stvar je što Majkl Man (1943) i tu pokazuje zavidnu meru takta i sigurnosti, te njegov Ferari lako prelazi tih podosta koraka koji dele sfere predvidivosti i opštosti sa jedne, i dovoljne atipičnosti sa druge strane. Valja naglasiti da to nije bila polazna tačka koja je garantovala siguran pogodak u metu u tom aspektu, tim pre što (kada se u gledalačkom umu razloži na nekoliko najesencijalnijih stavki) lik Enca Ferarija ipak biva tipski primer odvažnog alfa mužjaka koji je, u isprva nepovoljnim životnim i ostalim okolnostima, možda i fatumski predodređen za krajnji uspeh, koji pak nije izvestan, niti se ima posmatrati kao meritokratski dar, gde uspeh sleduje samo onima koji na toj svojoj putanji borbe, evolucije i, zašto da ne, autoemancipacije pokažu dovoljno istrajnosti, kuraži i pogibeljnosti. S druge strane, i tu je Man bio svoj na svome, jer Enco Ferari, bez obzira što pred Manov pripovedački i nadasve filmski vizir stiže iz stvarnosne dimenzije, budi snažne asocijacije na tipske, možda čak i bezmalo potpuno tipične manovske muške “junake”, a dokaza za to ima podosta na uzorku od čak gotovo pet decenija Manovog filmskog stvaralaštva. Rimu Ferariju lako ćemo naći i u već pominjanom Lopovu, ali i znatno docnije – u Poslednjem Mohikancu i Aliju (još jednom Manovom suverenom radu u sferi filmskih biopika), kao i u Hakeru, zdravom i pravom primeru Manove veštine da iz tmine opštosti stigne i do uvek dobrodošle, a u stvari veoma varljive osobenosti, nužno praćene, pomalo kontradiktorno, primesom univerzalnosti, evidentne u svim Manovim filmskim povestima, od briljantnog televizijskog rada The Jericho Mile, pa evo sve do ovih dana i godina.
Iako bi moglo da zaliči da Ferari kao celina, slično Kameronovom Titaniku i segmentu potonuća tog broda u završnici filma, postoji kao izvestan i definitivno skup izgovor da se na velika platna i pred oči gledalaca dovedu zadivljujuće u delo sprovedeni prizori užasne nezgode koja se dogodila tokom te ključne trke za pobedu i primat nad uvek budnom i jednako borbenom konkurencijom, Man uspeva da izbori pobedu i u toj dimenziji, te ta očito fokalna tačka čitavog filma na kraju ipak biva integralni deo celine, a reč je o jednoj od sinematski najuspelijih sekvenci na uzorku čitave prošlogodišnje produkcije produkciono ambicioznijeg i repertoarski određenog filma. Istina, Ferari je u delovima mogao biti manje raspričan i detaljistički ustrojen, istina, lik “novije” supruge u izvesnoj meri i vidu “visi” u odnosu na ostatak priče, istina, upitna je odluka da akteri govore semantički i gramatički precizan i ispravan engleski sa ciljanim engleskim akcentima, ali sve to ipak ostaje u senci svekupne impresije da je ovo vrlo dobar rad zaslužnog veterana, pri čemu Ferari dobrim delom jeste mladalački dinamično izveden i dat (uz, naravno, utisak da dinamičnost očekivano dominira u delovima priče koji se tiču same trke i sa njom uvezanih, sitnih digresija). Na sve to, za razliku od nedavne Kuće Gučijevih Ridlija Skota, Adam Drajvar u naslovnoj roli kod Mana opravdava poverenje koje mu tamošnji ljudi od ekspertize i moći ukazuju po pitanju potencijala da iznese glavnu (mušku) rolu, a na vizuelnom planu Ferari u potpunosti zadovoljava – ne samo na konto gotovo pa uvek efektnog retro-šika, nego i na račun “tona” i teksture filmske slike, ovde kao svojevrsnog ekvivalenta ondašnjim razglednicama naglašenijeg i zasićenijeg kolorita, sa podosta detalja iz domena ambiciozno shvaćenog mizanscena i u dubini kadra. I to ne bi bilo sve – Man je Ferarijem “skovao” još jednu odu mačizmu koji se često nađe na probi i na džombastom putu punom oštrih okuka i ostalih krivina, a to nam nužno u pamet dovodi i ovdašnje Manove neubedljive parnjake/ savremenike, uz tužnu procenu da veterani koji ovde i dalje delaju i stvaraju na polju filma mahom nude cerebralne radove krajnje upitnog razloga postojanja, prevaziđen izraz, laku i brzu potrošnost filmskih sadržaja, ne pružajuću gledaocu nikakvu zadovoljštinu što je pri takvom stanju stvari u tim slučajevima i dalje tu – ispred ekrana ili (što je sa tačke gledišta istinskih filmofila svakako uvek poželjnije) velikog platna.
Mačizam, retro-šik i malo narcizma napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →