Грандиозна пропаст уместо безазленог успеха, или – због чега ће Малколм Мекларен тек доживети својих пет минута?

Вест о смрти Малколма Мекларена, легендарног визионара, продуцента, антиципатора, импресарија, аутора, генија, плагијатора…  како год да је за живота био доживљен, о(зло)глашен или (не)оправдано протумачен, дошла је изненада и, наравно, потпуно неочекивано. Овако невеселим поводом, нема простора (вероватно ни потребе) за опширним освртом на једну толику фасцинантну биографију попут Малколмове, али верујем да ће динамично, многозначно и енигматично наслеђе овог уметника бити преиспитивано, тумачено и изнова актуелизовано у времену пред нама.

За сада, вест ми је толико шокантна и свежа да још увек нисам сигуран да се велики манипулатор негде не смеје сопственом успелом перформансу. Довољно је погледати само опроштајне осврте у првих двадесет четири часа, и чињеницу да је чак и Џони Ротен постхумно ревалоризовао њихов амбивалентни и на моменте обострано трауматични однос, и претпоставити да, на одређени начин –  ol’ bastard had the last laugh.   Дефинитивно, у историју рокенрола је отишао не само њен enfant terrible, него и вероватно најважнији футуролог савремене културе.

И управо то  и јесте био најфасцинантнији део Меклареновог пост-Пистолс опуса; усред дигиталне цивилизације, не само што је успео да остане на немогућој граници између потпуне опскурности, продуцентских епизодних улога и монструозног ријелити-шоу селебритета, него и да, са готово стоичким миром и апсолутно неопажен, на истом том Интернету лансира анализе и опсервације радикалне друштвене промене коју је донела информатичка револуција, учинивши нас тако диносаурусима у сопственом времену, и незграпним реликтом миленијумски далеке јучерашњице. Са сигурношћу се да предвидети грозница са којом ће дежурни зналци цитирати Малколмове опаске и током ове поплаве некролога, а и годинама унапред.

На овом  месту ваља поменути и својеврсну посредну заслугу Малколма Мекларена и за један важан феномен наше популарне културе, видљиву кроз директан и нескривен утицај који је извршио; најаутентичнији и најживотнији покрет у југословенском рокенролу догодио се почетком 1980-их година. Место догађања Сарајево, име пројекта Њу Примитивс. Није никаква тајна да су Карајлић, Сексон, Куртовић и екипа управо у Малколмовим лондонским медијско-политичким инсталацијама препознали образац за властити наступ, испраћен, наравно, и особеном и оригиналном поетиком, која је овај покрет учинила препознатљивом вредношћу а не тек једном од безбројних имитација Пистолса. Већ на самом почетку, Нови примитивизам је и био обзнањен као јасан омаж управо Мекларену – на албуму “Митови и легенде о краљу Елвису” (1983), ствар и почиње дијалогом Елвиса и “легендарног продуцента и ловца на таленте, господ’на Малколма”.  Горан Марић, продукцијски мозак и медијско-идеолошки стратег читавог Њу Примитивса, носио је nome de guerre које није остављало места за сумњу у извор; Малколм Мухарем, псеудоним који је у свега две речи представљао супстрат онога што су Јанковић, Ричл, Сучић, Срдић, Петрановић и екипа радили на албумима “Елвиса” и “Пушења”,  и серијалима Топ листе надреалиста.

Колико знам из посредних и непосредних прича, Мекларен је за своје балканске настављаче чуо још крајем осамдесетих, од неких лондонских концептуалиста нашег порекла. Делатност његових некадашњих ђака траје и три деценије касније, а отац-оснивач Пистолса је, утицајем и идејом, дефинитивно ‘добацио’ и до новог миленијума;  алтер-глобал сцену многи сматрају новим рокенролом, а на њој Карајлић-Кустурица франшиза данас представља својеврсни еквивалент Ману Чаоу.

Наравно, о директним Меклареновим филмским излетима (почев од оних са Ибертом и Темплом – преко холивудске епизоде са Спилбергом – па до недавне сарадње са Линклетером), могло би се рећи много, и сви би они сачињавали  важне делове мозаика једне интригантне и особене уметничке биографије, можда и последњег успелог артистичког чина популарне културе какву познајемо – човека који је, готово четири деценије, уз све успехе и неуспехе, успео да остане аутентични аутсајдер и уметник изван система. За један живот, више него респeктабилан биланс, нарочито ако имамо у виду отужну фактографију рокенрол-наслеђа које је данас сведено на безопасни мејнстрим без укуса, мириса и значаја. Ако је Малколм Мекларен био Велика Рокенрол Превара, штета је што опсенара тог кова више нема. Јер, само су  иза њих остала здања од важности, у рокенролу и около.

Парадоксално, једини музички поздрав који ми тренутно  пада на памет, написао је Џо Страмер:

Some dreams are made for children
But most grow old with us
And when the air can hope to hold on
And to the ground from dust to rust.

Burning lights in the desert
Such a sign only you would know
Your running tyres, they’re out of pressure
Such a sign only you would know

And I’ve been a long haul driver
Moving things but the cops don’t know
Now I can see the writing
You are the last of the buffalo

Burning lights in the desert
Such a sign only you would know
Your running tyres, they’re out of pressure
Such a sign only you would know.

Now I’ve been to California
And I’ve been to New South Wales
Sometimes I, I pull over
When I realize I’ve  left no trace

Burning lights in the desert
Such a sign only you would know
Your running tyres, they’re out of pressure
Such a sign only you would know.

za P.U.L.S.E/ Bojan Kozić

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Bojan Kozic, Muzika