Danas je, bez pogovora, manga dominantni izraz u svetskom stripu. I nije teško videti zašto autori širom sveta emuliraju estetiku iste. Od stripa najjačih tržišta poput američkog, frankobelgijskog, italijanskog, korejskog i kineskog do manje rasprostranjenih, ali opet prisutnih sredina poput Latinske Amerike, Bliskog Istoka ili Jugoistočne Azije, nema tog prostora gde se manga nije ustalila kao novi stožer devete umetnosti.

Dakako, ovo se može reći i za Balkan, preciznije Zapadni Balkan. I ne, ovde nije reč o uvozu i prevođenju japanskih stripova. Govorimo striktno o autorima koji su iskoristili manga stil da bi pripovedali svoje priče. Ne tako davno, za potrebe članka-prvenca za onlajn časopis KUŠ!, istakao sam jednu dilemu – naime, kako rešiti koja je prva srpska manga? Tu sam naveo tri konkretna kandidata:

• Predodređeni (scenario: Predrag Đurić, crtež: Uju Šibuja);
• Last Hope (autor: Srđan Vranješ);
• Zveri u nama (autorka: Nađa Tiodorović).

Kratka diskusija: definisanje termina i overa objavljenog

Dakako, tu ima pojedinosti koje treba naglasiti. Prvo i prevashodno, termin „srpska manga“ je, kao i termin „zapadna manga“, pomalo rogobatan i pre svega netačan. Manga, u pravom smislu te reči, može izaći samo iz Japana. Pritom, sa malim brojem izuzetaka, moraju da autori iste, od prvog do poslednjeg, budu Japanci. Ali i sem toga, da bi se delo računalo kao „manga van Japana“, opet mora da isprati barem neka pravila. Uprošćeno, ta pravila uključuju sledeće:

• Jasni i nedvosmisleni manga stil;
• Čitanje zdesna nalevo;
• Izlaženje u vidu poglavlja na sedmičnom nivou (unutar bilo štampanog, bilo onlajn časopisa);
• Objavljivanje u vidu tomova (eng. volume, jap. tankōbon, 単行本) od oko 200 tabli.

Kada to uzmemo u obzir, sva tri navedena dela imaju barem neke nedostatke. Primera radi, „Predodređeni“ ima jasni manga stil, ali je izdat u vidu strip albuma od možda 40tak tabli, čita se „evropski“ sleva nadesno i nije izlazio ni u jednom časopisu pre albuma. Treba takođe istaći i da je crtač stripa poreklom iz Litvanije, tako da je ovo srpska „manga“ samo po pitanju scenariste i izdavačke kuće.

„Zveri u nama“ je takođe tu u manjku, ali je barem za nijansu bliža ispunjenju svih kriterijuma. Naime, Tiodorovićeva je ovde kompletan autor, i njeno delo stvarno ima preko 200 tabli. Ali njen strip prethodno nije izlazio u vidu poglavlja nigde, a što se stila tiče, tek je delimično inspirisan mangom. U nešto većem delu je inspirisan korejskim manhwama, ili preciznije webtoon-ovima (koji su, opet, umnogome inspirisani mangama). I pritom, „Zveri u nama“ se isto čita sleva nadesno.

U tom domenu, Vranješov serijal „Last Hope“ je definitivno najbliži tituli prve srpske mange u pravom smislu te reči. Pre svega, tu je jasno definisani stil i čitanje zdesna nalevo. Pritom, strip je objavljen u dva toma (treći je još uvek u pripremi), a pre toga je izlazio besplatno na onlajn platformi „Tapas“. No, i ovde treba istaći da je ceo drugi tom objavljen direktno u tom obliku, i.e. nisu pre toga individualna poglavlja izlazila na „Tapasu“. Svakako sem toga treba istaći i da je Vranješ autor iz Banjaluke i da je mangu izdalo banjalučka izdavačka kuća „Deveta dimenzija“. Drugim rečima, pošto je izdavač registrovan u BiH,  i autor je iz BiH, ovo je prva bosanskohercegovačka manga, ali budući da je autor Srbin, kao i izdavač (oboje su locirani u Republici Srpskoj), ovo je tehnički i prva srpska manga.

Balkan, dame i gospodo!

A kad smo već kod Balkana, treba istaći da je putem časopisa, strip albuma i fanzina bilo pokušaja od strane drugih autora da ili emuliraju manga stil, ili odrade serijal koji bi prerastao u mangu (najozbiljniji pokušaji su bili prerano prekinuti furry manga serijal „Kaparoth“ Pavla Mitića i takođe prekinut onlajn serijal „Rejectown“ scenaristkinje Maše Filipović i crtača Luanda Mošanija). Dakako tu treba istaći i Jelenu Vučić, strip autorku i JuTjuberku koja je svoj roman „Pratnja“, prvi iz planirane „Trilogije neba“, pisala po jasno postavljenim načelima mange. Naravno, „Pratnja“ je roman, „Rejectown“ je onlajn strip, a „Kaparoth“ tek jedan uvod u priču koja nikad nije nastavljena. Šta se u međuvremenu desilo?

E, o tome ćemo detaljnije u narednih par pasusa. Spremite se – ovo je druga generacija manga autora, i ne samo u Srbiji, već i širom bivše Jugoslavije.

Srbija: Nek magija počne

Što se Srbije tiče, za sada je najozbiljniji poduhvat na polju strip izdavaštva dvojak. Naime, prvo je tu jedno prelepo samizdat izdanje pod imenom „Substitute Mage“ autorke Isidore Cerovac. Sem prisustva na platformi WebToon, ova manga je izlazila i na domaćem portalu Strip Blog, kao i u fanzinu Z!N udruženja „STRAVA“ iz Valjeva. Priča prati mladog Tejta Finegana koji živi naizgled normalnim životom, sve dok ne sretne čarobnicu Naomi i slučajno proguta izvesni kristal. Ovde saznaje da je njegov svet, iako deluje obično, ispunjen magovima, zverima i ostalim fantastičnim elementima.

Bez obzira šta će vam mladi JuTjuberi poput ZebraBandita reći, ovo nije prva srpska manga. Naposletku, videli ste u uvodnom delu teksta ko sve ima tu čast. Ali ima dovoljno elemenata da se može nazvati prvom srpskom mangom druge generacije domaćih autora. Trenutni dvadesetdvogodišnja Cerovac je na 90 tabli ispredala zanimljivu priču, zdesna nalevo, gde je kompletan autor od prve do poslednje table. Pritom, kad pogledamo ikonografiju, stil, pokrete i dijaloge, ovo je bez sumnje manga u gotovo svakom pogledu te reči. Sam kvalitet iste je već pitanje podrobnije kritike, ali ukratko, vredi ga posedovati.

Drugi najozbiljniji poduhvat na polju domaće mange zapravo i nije manga u pravom smislu te reči, barem ako same autorke pitate. Naime, serijal „Mu“ Sare i Ane Živković je ugledao svetlost dana na više platformi onlajn, ali se odomaćio na HellyCherry-ju. Relativno skoro, poglavlja koja su izlazila mestimično na ovom portalu su objedinjena u jedan strip album, pod izdavačkom palicom „System Comics-a“.

Razlog zašto ističem da „Mu“ nije manga u pravom smislu te reči se prostire mnogo šire od samih tehničkih detalja (tvrde korice, mali broj tabli, čitanje sleva nadesno, A4 format, vrlo malo ikonografije svojstvene mangama). Naime, sestre Živković su svoj stil izgradile putem sinteze što istočnih, što zapadnih uticaja. Drugim rečima, kod njih će se podjednako videti jasna linija jednog japanskog autora i ekspresivnost i kolorit jednog autora iz Zapadne Evrope. Upravo ovo je istaklo strip kod publike, te ga podjednako i fanovi mange i fanovi frankobelgijskog i američkog stripa sa zadovoljstvom čitaju. Uz to, pomaže i činjenica da su sestre diplomirale japanologiju i da je strip, premda ne manga u klasičnom obliku, krcat japanizmima i istočnjačkom estetikom.

Makedonija: Putem Tigra

U Makedoniji (do pre par decenija gladnoj za manga radove), autori sa istočnjačkim pretenzijama su već postojali. Risto Manasiev i dvojac Filip Aleksovski/Tonyo-San su već istupali sa svojim delima, ali nijedno od njih nije prišlo blizu gore postavljenim postulatima za manga izdanje. Primera radi, serijal „Facizam“ pomenutog dvojca, post-apokaliptična priča sa hip-hop estetikom, je izlazio u vidu tankih strip albuma na relativno malom broju strana. Sa druge strane, Manasiev je svoj manga doprinos dao unutar strip albuma „Ajvarmen“. Dakako su to veliki pomaci, ali opet nedovoljni da se nazovu punopravne makedonske mange (sem možda „Facizma“, ako koristimo logiku primenjenu na strip „Predodređeni“).

No, jedan autor je ipak tu ispileo kao autor ne jedne, već dve makedonske mange. Mladi Taki Gakovski, praktikant Buđinkan ninđucu stila i Daito Rju Aikiđuđucu samurajske veštine, je u svet mangi ušao kao zaljubljenik svega japanskog. Njegov prvi serijal, „Path to the Sun“, je objavljen 2020. godine, i na 130 tabli Gakovski je ispričao priču o osam boraca koji se vraćaju u srednjovekovni Japan ne bi li pomogli šinobijima u borbi za spas provincije Iga. Kako i sam Gakovski pominje, ovo je njegov početnički rad i vidi se da ima nedostataka. Ali i to i overa njegovog drugog serijala je, poput mange „Substitute Mage“, tema za jedan od budućih tekstova.

A taj drugi serijal je možda njemu i najdraži, pošto ga radi sa svojim sensejem. Naime, Igor Dovezenski, majstor Buđinkan ninđucua i sensej prvog dođoa ove borilačke veštine ikada otvorenog u Makedoniji (još onda vrlo ornoj da trenira nindže), je uložio ogromni napor, mnogo vremena i truda da istraži podrobno život osobe koja je i zaslužna za njegovo bavljenje borilačkim veštinama, i.e. majstor Takamacu Tošicugu. Životna priča ovog ratnika je predugačka da se ovde sumira, te ću ovde samo dati smernice važne po strip. Naime, kako je napunio 21. godinu, Takamacu-sensej se obreo u Kinu i tamo proveo devet godina. Upravo to je tematika mange koju Dovezenski i Gakovski potpisuju, adekvatno imenovane „Takamacu u Kini“.

Za sada, serijal broji dva toma, sa podnaslovima „Borba s Čo Širjuom“ i „Misija u Šilinhotu“. U oba toma, vidimo kako se još uvek mladi Takamacu polako suočava sa nizom izazova, od borbe sa ispraksovanim majstorima borilačkih veština do smirivanja enormne zveri. Iako donekle funkcioniše kao priručnik za izvesne tehnike Buđinkan ninđucua, serijal pre svega funkcioniše kao polumitska storija o jednom ratniku koji u stranoj zemlji pronalazi uspeha, uprkos poteškoćama.

Inače, oba toma ove mange imaju po 160 tabli, što ih čini za nijansu bližim izvornim mangama po pitanju koncepcije. Naravno, čitaju se sleva nadesno, što je kontra praksi u Japanu, ali je sve ostalo, od kadriranja do ikonografije, i te kako u manga stilu.

Crna Gora: Zatišje pred buru

U mnogim aspektima stripa, Crna Gora je u zaostatku sa regionom. Mnogo faktora tu igra ulogu (manjak kupovne moći, malobrojna publika, itd.), ali uglavnom je prostor za napredak domaćeg stripa uzan. Međutim, i to se menja, pogotovo na polju domaće mange. I tu figuriraju imena sestara Dervanović, Sare i Silve.

Naravno, ovde ne govorim o njihovom trenutnom projektu koji će uskoro ugledati svetlost dana, ne, ne, ne. Ovde govorim o svim kratkim, ali primetnim projektima koji su mu prethodili. Ukratko, reč je o stripovima „Bonds“, „Hollow Face“ i moj lični favorit, „Deja Vu“. Prva dva se bave još uvek prisutnim problemama sa kojima se žene u Crnoj Gori (a i šire) sučeljavaju; „Bonds“ govori o selektivnim abortusima u crnogorskim porodicama, a „Hollow Face“ se dotiče uloge ratničke odežde i same uloge žene kao vojnika – naravno, ovo je sve vrlo šturo i ukratko opisano zato što želim da pročitate ove stripove. „Deja Vu“, s druge strane, je horor priča prožeta jako primetnim elementima slice of life mangi.

I da, „Deja Vu“ mi je posebno drag zato što je upravo koncipiran kao manga. Iako prva dva navedena stripa ovde imaju isti stil i ikonografiju jedne mange, rađeni su sleva nadesno i čitaju se kao evropski strip. Pak sa druge strane „Deja Vu“, i sa svojim limitiranim brojem stranica, ima obrise mange i u pravcu čitanja i u tematici, kao i – svakako – stilski.

Ne volim da se ponavljam – biće svakako reči o ovim stripovima pojedinačno, kao što je slučaj i sa ostalim navedenim mangama i proto-mangama. Ono što mogu da definitivno istaknem ovde jeste činjenica da su sestre Dervanović na dobrom putu da ispišu prve stranice nove istorije crnogorskog stripa. I iskreno se nadam da će svojim radom inspirisati nove generacije manga autora.

Hrvatska: Začeci

A kad smo kod manga autora, svakako treba istaći drugo najveće tržište stripa bivše Jugoslavije. Naime, Hrvatska već jako dugo vapi za domaćim manga autorima, i ta situacija se nije mnogo promenila – čak i pored činjenice da postoji aktivni fandom prepun kvalitetnih crtača i scenarista. No, upravo zarad tog fandoma se ekipa iza OHOHO! fanzina rešila na jedan hrabri korak.

Svako kome su poznata imena Matija Pisačić, Lea Kralj Jager i Marko Dješka, znaće šta je OHOHO! i šta je sve do sada doneo. Ono što je novitet jeste najnoviji, (šesto šezdeset i) šesti broj ovog fanzina, usmeren ka horor mangama. Veliki broj autora, širom bivše Juge – čak njih trideset i četvoro! (plus-minus još par autora; uglavnom preko 30) – je poslao svoje radove u manga stilu za časopis. Dakako, ovo je veliki korak za hrvatske čitaoce, jer će konačno videti do koje mere autori mogu da uplove u manga vode i pokažu koliko se tu potencijala krije. U trenutku pisanja ovog teksta, šesti broj OHOHO! fanzina se takmiči za nagradu na prestižnom Supertoon festivalu u Šibeniku. Čak i da ne osvoji nijednu nagradu (a lično se nadam da hoće), ostaće odličan argument hipotezi „Hrvati imaju izvanredno tle za nove manga autore“.

Detalji i detaljčići

U ovom segmentu vredi pomenuti nekoliko detalja vezanih za balkanske manga autore, te ću izlistati samo par njih kao primer:

• Kovolisti;
• Revenge of Medusa;
• Dog Nigga;
• Nešto sitniji detalji.

Krenimo od serijala „Kovolisti“, pošto o njemu najmanje znam. Naime, autor pod pseudonimom SerbianHorrorStory je plasirao ovu priču onlajn još od 2023. godine, na engleskom i ruskom. Na sajtu Blocktoons, ova manga je pobrala blizu 20.000 pregleda, a gotovo 160 ljudi ju je ocenilo. Premda su ovo male brojke u poređenju sa drugim serijalima na ovoj platformi, opet su impresivne za relativno novu onlajn mangu potpunog anonimusa. Moja preporuka je, naravno, da je pročitate – a trebalo bi da poslušam i sopstveni savet.

Pritom, red je da preporučim i još jedan serijal koji nisam čitao, ali znam da je kvalitetan. Naime, reč je o mangi „Dog Nigga“ (i ne, ne cenzurišem naslov; sloboda govora je prelepa stvar, narode moj) koju je pisao američki scenarista pod pseudonimima DH Animations/scarfman. Drugi (odnosno, treći) pseudonim koristi crtač, pod nimalo suptilnim imenom SerbianHero. Naravno, ja znam o kome je reč, ali ne planiram da odajem ime čoveku bez njegove izričite dozvole. Ono što hoću reći jeste da čovek mnogo voli DIY stripove – i festivale vezane za DIY.

Nego, sama priča po sebi. Kao što pretpostavljate, „Dog Nigga“ je jedan veliki shitpost sa prilično razvijenom radnjom. Nabavka istog je, doduše, prilično teška zbog enormnih poštarina, ali možda će se jednog dana ova interesantna zapadna manga sa domaćim crtačem i kod nas objaviti.

U tom domenu, zanimljivo je istaći, je „Dog Nigga“ pomalo kuriozitet. Naime, bezmalo dva pokušaja mangi kod nas („Predodređeni“, „Rejectown“) su imali samo srpske scenariste, a crtače sa strane. Ovde je, pak, obrnuta situacija.

No, ostavimo se sada „Dog Nigga-e“ i ispitajmo strip koji zapravo jesam čitao – i pritom čak prevodio. Blaga anegdota; jedno zajedničko poznanstvo me je uputilo ka izvesnom tetovažeru iz Švajcarske, poreklom Srbinu, koji je u tom trenutku radio na – kako će istaći na svom ličnom sajtu – „prvoj švajcarskoj mangi“. Ovo je interesantno, jer bi u tom slučaju prvu švajcarsku mangu radio Srbin – isto kao što je jedan Srbin pisao (a jedna Norvežanka crtala) prvi strip serijal Malte, „Mibdul“.

Taj autor je ispraksovani tattoo majstor Darko Popović, a ta manga nosi naziv „Revenge of Medusa“. Smeštena u drevnu Grčku, ova manga je krcata borbama, krvlju, seksom, nasiljem, humorom i borbama. Za sada je prvi tom izašao na nemačkom, a englesko, francusko i srpsko izdanje su u pripremi, kao i drugi tom-nastavak na priču.

E sad, da prodiskutujemo ovde ostale detalje. Naime, moram naglasiti da sam dosta serijala izostavio (poput radova Filipa Stankovića, Ilije Jakovljevića i Aleksandra Petrikanovića, te „Teksas Kid: Moj brat“ Darka Macana i Igora Kordeja) jer, iako su njihova dela očito inspirisana manga estetikom, vrlo očito nisu mange. Ali iz njihovog kolektivnog angažmana zasigurno se može potvrditi da su svi do reda poštovaoci devete umetnosti iz Zemlje Izlazećeg Sunca.

Pritom, bacimo se malo i na autore starije generacije. Od navedena četiri autora, jedino se Uju Šibuja izgubio (ili izgubila? To je pitanje još uvek malo nejasno) bez traga, i pored moje ekstenzivne potrage nisam uspeo da Uju pronađem. Ono što jesam uspeo da pronađem je činjenica da je „Predodređeni“ zvanično zaveden u Međunarodnom manga muzeju u Kjotu, što je svakako uspeh.

Sam Predrag Đurić i dalje piše stripove, premda je njegova izdavačka delatnost odavno ugašena. Trenutno živi i radi van Srbije, ali nije prestao da se aktivno bavi devetom umetnošću.

Što se Vranješa tiče, on i dalje načelno radi na trećem tomu „Last Hope-a“, ali to nije sve. Naime, on zapravo sprema nešto jako lepo za manga fanove u regionu. O čemu je reč? Pa, lepo me je zamolio da ne delim – ergo neću.

Mlada Nađa Tiodorović je dosta uznapredovala od svog angažmana na mangi „Zveri u nama“. Ne samo da je dotični strip dobio drugo izdanje, pod drugim izdavačem, već je i sama autorka nastavila sa novim projektima. Dakako je najistaknutiji od istih WebToon „Babaroga Intern“, koji je upravo odskora zaključio prvu arku.

Međutim, i kod autora druge generacije ima napretka! Primera radi, Isidora Cerovac je već krenula novi serijal, KILLBOYZ. Pritom, i sestre Živković i dvojac Dovezenski/Gakovski uveliko rade na nastavcima svojih serijala, a već sam aludirao da sestre Dervanović spremaju nešto veliko. Ukratko, radi se – i ne prestaje se.

Sav ovaj progres nešto govori. Pre svega, sad se sa sigurnošću može reći da je manga kultura probila srpski (i ex-yu) mejnstrim. I premda zemlje Zapadnog Balkana nisu najraznovrsnije po pitanju mangi i manga kulture (tu ipak Bugarska i Grčka prednjače), entuzijazam postoji i samo je pitanje vremena kada ćemo imati trostruko veći broj autora, naslova i izdanja. I tome su, umnogome – čak i u celosti – odgovorni upravo vredni autori prve i druge generacije domaćeg stripa prožetog japanskom estetikom.

Za P.U.L.S.E Ivan Veljković, 22. jul 2024.

  Ana Živković, Darko Popović, Igor Dovezenski, Isidora Cerovac, Ivan Veljković, Jelena Vučić, Kovolisti, manga, Marko Dješka, Nađa Tiodorović, Ohoho, Predrag Đurić, Sara Dervanović, Sara Živković, Shidoosha Art, Silva Dervanović, Srđan Vranješ, Strip, Taki Gakovski, Uyou Shibuya