„Istina se dostiže putem ljubavi“ (Sv Avgustin)

Romansirana biografija Martin i Hana nije klasično delo ali su glavni junaci knjige jedna vrsta klasika u svojim intelektualnim oblastima. Klasične su i teme koje su povezane sa njihovim životima: nemačka filozofija XX veka, nacizam, pitanje odgovornosti za ratne zločine, velika životna ljubav, privatno i javno, ljubav i preljuba…

Radi se o povesti o ljubavnoj vezi i kasnijem bliskom prijateljstvu čuvenog nemačkog filozofa i profesora, a jedno vreme i člana nacističke stranke Martina Hajdegera i njegove studentkinje, Jevrejke Hane Arent, koja će nakon II svetskog rata u SAD postati svetsko ime u oblastima politikologije, esejistike i filozofije.

Hajdeger, je već bio oženjen kada je upoznao osamnestogodišnju studentkinju filozofije Hanu Arent. S njom je bio u višegodišnjoj intimnoj vezi i u doba kada je pisao svoje najznačajnije delo „Bivstvo i vreme“ (1924-1927) koje je imalo znatan uticaj na filozofiju XX veka, uključujući i Sartra i francuske egzistencijaliste. Hajdeger je tvrdio da mu je veza sa Arent bila podsticajna za pisanje ovog obimnog dela i da je ona bila „strast njegovog života“.

Arent je u vreme nadiranja nacizma pobegla iz Nemačke, prvo u Francusku, pa u SAD, dok su Hajdeger i njegova supruga Elfride (treći glavni lik u romanu) zdušno podržali nacizam. Elfride je bila član nacionalno-socijalističke stranke skoro od njegog osnivanja, dok je Hajdeger postao rektor Univerziteta u Frajburgu u vreme kada su već otpočeli progoni profesora-Jevreja i demokratskih intelektualaca. Bez obzira što je Hajdeger kasnije dao ostavku na položaj i nije aktivno učestvovao u politici Hitlerovog režima (ali se nije odrekao nacističke članske karte) on je nakon II svetskog rata moralno osuđen i sklonjen sa univerziteta. Arent je od 1950. godine obnovila veze sa svojim nekadašnjim ljubavnikom- nemačkim filozofom kojeg je redovno posećivala skoro sve do pred svoju smrt 1975. Godine. Posete su se događale najčešće uz prisustvo Hajdegerove supruge (kojoj je Hajdeger ranije priznao preljubu).

Arent, koja je dugo bila i cionista- aktivista, kao i publicista, postala je posebno poznata po svojim politikološkim delima „Poreklo totalitarizma“ i „Položaj čoveka“ kao i znamenitom eseju „Ajhman u Jerusalimu“, pisanom u vreme suđenja glavnom organizatoru transporta Jevreja u koncentracione logore – Alferedu Ajhmanu. U ovom delu Arent je razvila i poznatu tezu o „banalnosti zla“ (Ajhman je više ličio na činovnika u industriji smrti nego na klasičnog krvnika) i postavila pitanje „saučestvovanja“ jevrejskih žrtvi koje su bez otpora svojom pasivnošću, a nekad i aktivno (tzv. jevrejski „saveti“ koji su vršili popis Jevreja) olakšale nacističke zločine, što su joj mnogi zamerili.

Roman K. Kleman ima zanimljivu strukturu – priča se odvija tokom jedne večeri 1974. godine prilikom poslednje posete šesdesetogodišnje Arent domu bračnog para Hajdeger. Priča se odvija u formi dijaloga između još uvek ljubomorne filozofove supruge i nekadašnje ljubavnice (Hajdeger je prisutan, ali je dobrim delom samo polupokretni i nemi starac-invalid) koji su ispresecani „fleševima“ tj. vraćanjem priče u vreme različitih zbivanja iz života tri glavna aktera – od detinjstva, studija, prvih susreta Hajdeger-Arent, bekstva Hane Arent pred nacistima itd. Kroz priču promiču i dobro poznati događaji iz vremena nacizma, poput otpuštanja sa fakulteta Hajdegerovog učitelja, filozofa Huserla, kada Hajdeger nije ni prstom mrdnuo; progonstva trećeg velikog filozofa iz ove grupe – Karla Jaspersa, čija je supruga bila Jevrejka (kod Jaspersa Arend je doktorirala na temi ljubavi u delu Sv. Avgustina); izbora Martina Hajdegera za rektora Frajburga u punom jeku nacističkog terora i njegovog pronacističkog govora na inauguraciji; učešća Hane Arenta na suđenju Ajhmanu itd.

U dijalogu dve žene, Hane i Elfride, konstantno se pokreće i tema moralne odgovornosti nemačkih intelektualaca za nacističku pošast i za genocid nad Jevrejima, od čega Elfride uglavnom pere ruke sa poznatom argumentacijom: „obični Nemci nisu znali šta se dešava“ itd. Da li su zatvaranje očiju, patriotizam, ljubav za domovinu i naciju ili „izvršavanje naređenja“ bilo dovoljno opravdanje za prećutno suačesništvo u zločinima?

Drugo pitanje je tema ličnog odnosa između dvoje ljudi (ovde ljubavnika), s jedne strane i njihovih javnih političkih stavova, sa druge strane. Neki Jevreji nikada nisu oprostili Hani Arent što je i pod stare dane konstantno branila Hajdegera kao dobrog čoveka i velikog intelektualca.

Treća tema romana je tema ljubavnog trougla – posebno zanimljivog odnosa supruga i ljubavnica – kao i odnos bračnog para Hajdeger čiji brak bio stub filozofovog života i rada i održao se bez obzira na njegove brojne preljube (iz jedne druge studije saznajem da je Hajdeger inače bio „kompulsivni preljubnik“, Don Žuan među filozofima – imao je brojne ljubavnice sve do svojih vrlo poznih godina; s druge strane njegova žena je po sopstvenom priznanju iz jedne usputne vanbračne veze začela drugog sina bračnog para Hajdeger).

Za velike teme potrebna je i dobra književnost. Kleman, na žalost nije posebno dobar pisac pa su velike teme i zanimljiva pitanja koje je pokrenula, obrađena na književno bled i uglavnom dosadan način. Martin i Hana je tako ostao mali roman o zanimljivim, klasičnim temama i o neobičnom paru – o dvoje značajnih evropskih mislilaca XX veka.

Za P.U.L.S.E Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Hajdeger, Hana Arent, Književnost