Megalopolis je megalomanski projekat, koji je napisao, režirao i finansirao Francis Ford Kopola, potpuno svestan da će gotovo sigurno izgubiti preko 100 miliona dolara koje je uložio u njega. Čini se da je snimljen tako da ga većina današnjih gledalaca ne voli, ali da ga vremenom sve više ceni. Ironično je što je finansiran sredstvima iz Kopolinih vinarskih poslova, koji dele tu karakteristiku. Možete biti sigurni da će kritičari postepeno početi da hvale film (već su počeli), i kada se većina osvrne na ovu deceniju 21 veka, nesumnjivo će rangirati Megalopolis kao jedan od najboljih filmova tog perioda, a možda i kao Kopolino remek-delo. Ali, to će potrajati.

“Megalopolis” Francisa Forda Kopole je filmska halucinacija koja se raspada na šavovima – i upravo je u tome njegova čar. Istovremeno melanholična elegija i futuristička fantazija, film priziva različite epohe i preplavljuje nas očaravajućim, ponekad zbunjujućim slikama i idejama. U Kanu je bio i toplo primljen i olako odbačen, što nije ništa novo za Kopolu, nemirno eksperimentalnog filmskog stvaraoca s dugom tradicijom izlaska izvan holivudskih okvira.

Najbolji način da se opiše Megalopolis je kao umetnički film snimljen sa budžetom od 120 miliona dolara. U trenucima, deluje kao film studenta filmske škole na steroidima, ili kao umetnički film sa ogromnim budžetom koji ne može biti udaljeniji od Kuma ili Apokalipse danas. Jedno je sigurno: dok ga gledate, imate neosporan osećaj da gledate nešto što nikada ranije niste videli, i možda nešto što nikada više nećete videti.

Glavna tema filma je kritična važnost umetnosti, kreativnosti i idealizma, podstaknuta kreativnom slobodom, za društvo. Radnja je smeštena u zemlji zvanoj Novi Rim, koja nema drugu svrhu osim da oslobodi Kopolu od bilo kakvog realizma, dok mu omogućava da slobodno govori o Sjedinjenim Državama i svetu. Cesar Katalina (glavni lik kojeg igra Adam Driver) je idealistički arhitekta koji veruje u moć činjenja stvari koje su drugačije – uglavnom zato što su drugačije, a da li funkcionišu ili ne, čini se da je sekundarno. Katalina ima sposobnost da kontroliše vreme – dar svih umetnika, kako nam je objašnjeno. On će rizikovati svoj život i bogatstvo u tom procesu. Potresno je otvaranje filma, koje prikazuje Katilinu obučenog u crno kako se nesigurno penje kroz prozor na vrhu Krajslerove zgrade. Ubrzo stoji sa jednom nogom čvrsto postavljenom, a drugom drhtavo podignutom preko ivice. On viče “Vreme…Zaustavi se!” i sve – oblaci iznad, automobili ispod – se zamrzava, samo da bi se ponovo pokrenulo na njegovu komandu.

Katalina je, naravno, alter ego Francisa Forda Kopole i tokom prvog sata filma, to je sve što se prenosi: lepota i važnost umetnosti, kreativnosti i hrabrosti da se rade stvari koje su drugačije. Ali kako se film razvija, ideja se usmerava ka tome da su ove karakteristike umetnosti zapravo u srži napretka društva. One su sastojci koji se bore protiv rigidnih, uspostavljenih struktura i sila pohlepe. Gorivo te umetničke i kreativne energije je ljubav i porodica (tema draga Kopoli), koja je nerazdvojna jezgra društva koje ima napredak prirodno ugrađen u svoju strukturu (kroz reprodukciju). Film je nesumnjivo politički, ali ne na partijski način, niti fokusiran na trenutnu politiku. Umesto toga, on je filozofski politički. Ipak, uspeva da ostane prizemljen i nepretenciozan jer priznaje svoju individualnu ljudsku tačku gledišta (sa Katalinom kao Kopolinim alter egom).

Ovo je ogroman program, i Megalopolis uspeva da ga obuhvati. Da bi ispričao ovu priču sa iskrenošću, film mora biti slobodan u svojoj formi kao umetnost koju namerava da prikaže kao motor društva. Ova sloboda generiše neverovatne slike, neobično montiranje, nekonvencionalnu naraciju, mešavinu uticaja, sve što će biti zadovoljstvo za ljubitelje filma (makar zbog plastične lepote filma). Ali to bi moglo da nervira masovnu publiku. U intervjuima, Koppola je izjavio da, koliko god njegov film bio kritikovan (mnogo), niko nikada nije rekao da je dosadan. Mislim da se mnogi povremeni gledaoci filmova neće složiti. Bojim se da će se mnogi dosađivati i više od jednog će napustiti bioskop. Ironično, film objašnjava da je glavni korisnik ovakvog rada zapravo ta masovna publika, jer doprinosi izgradnji boljeg sveta za njih.

U jednom trenutku u filmu, Katalina kaže nešto poput “svet u kojem se mogu diskutovati nove ideje je sam po sebi utopija”. Prepustite se toj utopiji, prihvatite neočekivano, umetnički oblik, inovaciju u Megalopolisu. To je jedinstveno iskustvo, na antipodima neoriginalnih filmova koje Holivud uglavnom isporučuje danas.

Kroz “Megalopolis”, Kopola se poziva na različite vremenske periode u priči jer Katilina je futurista progonjen prošlošću. U svojim vizuelnim izborima Kopola se očigledno zabavljao koristeći digitalnu kutiju sa alatima za neke prizore dalekih vizija filma, uključujući organske oblike koji ispunjavaju Katilinine planove za grad. On se više puta oslanja na ranu kinematografiju i klasični Holivud, kao i na filmske spektakle, pozorište i vodvilj. Uprkos svim svojim ozbiljnim pričama, sumornim nagoveštajima i visokim idealima, “Megalopolis” je takođe povod za zadovoljstvo. Ispunjen je sofisticiranom ali i prizemnom komedijom, rafalima slapstika, mafijaškim licima, pa čak i zadirkujućom burleskom.

Frensis Ford Kopola je snimio film, svoj lični testament, koji prevazilazi naše dosadašnje poimanje filma kao forme umetnosti. U svojoj proždrljivoj hibridnosti i odvažnosti, u svom vizuelnom eksperimentisanju, dizajnu zvuka i odstupanju od savremenih realističkih normi, “Megalopolis” se približava eksperimentalnom ekspresionizmu rane kinematografije. Ostaje pitanje da li će publika smatrati film previše zahtevnim jer nema interesa za navodno teške filmove. (“Kum drugi deo”, vredi se prisetiti, mnogi su nekada smatrali da je težak.) Sa svojom zavisnošću od žanrova i poznatih zvezda i priča, filmska industrija nas je dugo ohrabrivala, takoreći nas je trenirala  da ne očekujemo previše od filmova. Kopola, nasuprot tome, uvek je tražio od nas da očekujemo sve.

za P.U.L.S.E: Boban Savković

  Boban Savković, Film, Frensis Ford Kopola, Megalopolis