Celokupan pređašnji Džojsov rad bio je na neki način uvertira u čudesnu epopeju, njegovo kapitalno delo na kojem će raditi narednih sedam godina, roman koji će predstavljati njegov zaštitni znak i kreativni vrhunac, kamen temeljac moderne proze i inspiracija mnogim potonjim generacijama i pre svega stilistima… vremenom kreiran iz jedne sasvim obične priče o piščevom alter egu, slavnom Stivenu Dedalusu, roman ’’Uliks (Ulysses)“ je postepeno prerastao u vanvremensku epopeju o ljudskoj svakodnevnici ili bolje rečeno, veličanstvenu književnu simfoniju o životu čovečanstva uopšte. Tokom nastajanja ovo monumentalno delo irske i svetske književnosti objavljivano je fragmentarno u američkom časopisu Little review i već pomenutoj engleskoj reviji The Egoist.
… Kada vidiš svet u zrnu peskaI nebo u divljem cvetu,Držiš beskraj na dlanu svoje ruke,I večnost u jednom satu …William Blake
Kapitalno delo svetske književnosti – Uliks, predstavlja kamen temeljac evropskog modernizma u kojem Džojs daje najzamršeniju spekulativnu studiju o čoveku, studiju o njegovom psihičkom previranju i problemu relativiteta ličnosti. Spolja gledano, radnja romana vrlo je jednostavna: pred nama se prostire panorama dablinske svakodnevnice, na dan 16.juna 1904.. Glavne ličnosti romana: trgovački putnik – Leopold Blum, njegova žena – Moli Blum i student-književnik – Stiven Dedalus, kreću se tog, sasvim običnog dana irskom prestonicom obavljajući niz uobičajenih dnevnih poslova, susreću se sa nekolicinom poznanika, i sve to bez nekog bitnog dramaturškog zapleta. Kulminacije u zbivanjima ne nalazimo ni na kraju romana – dvojica se junaka nakon slučajnog susreta u bordelu razilaze narednog dana oko 3 časa ujutru.
Winds of May, that dance on the sea,Dancing a ring-around in gleeFrom furrow to furrow, while overheadThe foam flies up to be garlanded,In silvery arches spanning the air,Saw you my true love anywhere?Welladay! Welladay!For the winds of May!Love is unhappy when love is away!
Šta je zapravo Uliks i o čemu govori ovo neobično delo? Tajna zapravo leži u nebrojenim mogućnostima tumačenja unutrašnje strukture romana, svih njegovih asocijativnih i simboličkih značenja, te lucidnosti jezičkih i stilskih eksperimenata Džojsa – mnoštva književnih tehnika koje tvore kompleksnu dramatsku kompoziciju romana. Jedan od mogućih odgovora je sledeći: Uliks je ep o duši modernog čoveka, ep o ljudskoj duši uopšte, u trajanju jedne dvehiljadugodišnje civilizacije. Sva njena lutanja i vijuganja u iskustvima, zabludama i spoznajama moćno manifestovana u intelektualcu današnjice, sve komponente iz kojih je sastavljena: od rimskog prava i privatnog vlasništva, hrišćanske monoteističke etike, obnovljene antike u renesansi, feudalizma, konkvistadorstva, merkantilizma, enciklopedista, francuske revolucije do formiranja građanske klase, industrijalizacije, kapitalizma, utopijskog i naučnog socijalizma, te klasnih borbi – sav prtljag prošlosti atavistički nasleđen i spoznat, sva apsurdnost čestica od kojih je sastavljena, ogledala se u Uliksu, više no u jednom drugom delu svetske književnosti. Da bi dao dušu vremena, njegov unutrašnji nemir, Džojs je raščlanio pojedinca današnjice, Stivena Dedalusa, intelektualca, jezuzitskog đaka, apostata, srodnika Odisejeva, čija je sudbina lutalaštva i prognanstva u suštini slična njegovoj, kojem nalikuje duhovnom nadmoćnošću, oštroumljem i svim rekvizitima nemira i pobune, te Leopolda Bluma, trgovačkog putnika, prosečnog i tipičnog malograđanina, duhovno uravnoteženog u pospanoj prosečnosti i konzervativnog. Don Kihot i Sančo Pansa, čiji su procesi svesti stenografisani i bačeni na papir – na dan 16. juna 1904., u osam sati ujutro, do sitnih noćnih sati narednog dana.
My dove, my beautiful one,Arise, arise!The night-dew liesUpon my lips and eyes.The odorous winds are weavingA music of sighs:Arise, arise,My dove, my beautiful one!I wait by the cedar tree,My sister, my love,White breast of the dove,My breast shall be your bed.The pale dew liesLike a veil on my head.My fair one, my fair dove,Arise, arise!
Po mišljenju književnog teoretičara Goldberga, poenta romana Uliks nije u zbivanjima, nego u različitim mogućnostima da se bogatstvo detalja koje Džojs iznosi o konkretnoj svakodnevnici Dablina interpretira. Pet je glavnih, mogućih interpretacija ovog dela: 1. Uliks je tek naturalistička irska komedija 2. On je izraz kosmičke ravnodušnosti za sve vrednosti, koja celo ljudsko iskustvo svodi na besmisao 3. Roman izražava neko značajno mističko, ezoterično ili metafizičko verovanje 4. Uliks je pesimistička satira na račun uzaludnosti i anarhiju savremene istorije 5. Reč je o optimističkoj afirmaciji života, bilo u humorističkoj opuštenosti, bilo s tragičnom svešću, bilo u kvazimitskoj apstrakciji.
’’Bajke poizbajane od kćeri sećanja. Pa ipak je sve to bilo, iako nije bilo, kao što je sećanje to izmislilo. Zatim, nestrpljiva rečenica, šuštanje Blakeovih krila ekscesa. Čujem stropoštavanje svega, prasak stakla, zgrominjanje zidina, a vreme je samo bled plamen koji izgara. Šta nam onda ostaje?“.
Polazeći od samog naziva romana – Ulysses, koji predstavlja latinski oblik grčkog imena Odisej, možemo tražiti i paralelu s čuvenim Homerovim epom. Opšti je utisak da Uliks parodira antički ep, podvrgavajući savremenu svakodnevnicu perspektivi starih tradicija i relativizujući herojska predanja. Treba istaći da je svako od 18 poglavlja Uliksa pisano u drugačijoj, dosledno sprovedenoj tehnici, uz izuzetno kreativnu upotrebu jezika. Obilje tehnika može se podeliti u dve osnovne: jedne su unutrašnji monolozi ili struje svesti, dakle, neposredni izraz asocijacije misli nekog od likova u toku jednog vremenskog isečka. Druge su parodija različitih istorijski poznatih stilova i retoričkih sredstava. Pišući Uliksa, Džojs je stvorio modernu anti Odiseju, ciničnu parodiju na taj veliki antički ep. Osnovni obrazac radnje ima uočljivu vezu s obrascem Odiseje: tu je sinovljevo traženje oca, junakovo dugotrajno lutanje s mnoštvom doživljaja, i na kraju sretni povratak kući i vernoj ženi Penelopi(Moli Blum). Džojsov Odisej, Leopold Blum, predstavnik čovečanstva svog doba, neugledan je i prosečan čovek, pravi antijunak, njegova Penelopa, Moli Blum, sušta je suprotnost Odisejevoj, Stiven Dedalus, kao moguća inkarnacija Telemaha, sina Odisejeva, ima neke kvalitete, prvenstveno obrazovanje i idealistička stremljenja, ali je svojim stvarnim postignućima jalova i promašena ličnost. Istovremeno, i sama radnja, te prizori kroz koje njih troje prolaze, čine parodiju herojskih zbivanja Odiseje. Sličnost sa Homerovom Odisejom služi samo zato da bi se istaklo kako u modernom životu ništa nije kao u herojskom epu: nema junaštva, ni uzvišenosti, ni velikih dela, ni srećnog završetka. Sve je samo sivo, banalno trajanje, svakodnevno ponavljanje mase sitnih radnji radi održanja egzistencije i zadovoljavanja bioloških potreba; a ako neko i ima neka uverenja i ideale, sve se to pokazuje kao lažno, jalovo, suvišno, kao neki izmišljeni ukras života koji ničemu ne služi. Sve javne događaje, sva zbivanja u društvenoj nadgradnji, pisac gleda sa ciničnom ironijom, kao šuplje i lažne predstave iza kojih nema ništa konkretno.
Uliks je na neki način kritika svega postojećeg. Prema svemu što prikazuje Džojs zauzima ili udaljeno ravnodušan ili izrugivačko nihilističan stav. Društveno političke, ideološke, religiozne, filozofske pobude za njega su ili nepostojeće ili šuplje i lažne; ljudi deluju samo po diktatu podsvesnih ili polusvesnih bioloških pobuda, koje katkad površno prekrivaju jeftinim novinskim klišeima malograđanske ideologije. U takvom svetu ljudsko, biološko, nagonsko biće je jedina stvarnost, a njegova afirmacija, njegovo puno i otvoreno iživljavanje jedina moguća vrednost.
Književnost, kakvom je Džojs shvatao, formirajući se, pre svih, na delima Tome Akvinskog i legendarnog Vilijama Blejka, nije bila odmor i zabava posle rada. Teskobna težnja za istinom, znanje o nepremostivoj usamljenosti ljudske duše, znanje koje se graniči sa očajem ne može požnjeti odobravanje većine. Čovek je posle svega i iznad svega sam i takav će ostati. Takav osećaj izolacije i samoće stvorio je Uliksa, te njime Džojs dokazuje koliko se bogati duševni procesi odigravaju u čovekovoj duši u toku jednog dana i koliko su oni bledi prema spoljašnosti, te drugima gotovo i nevidljivi. Šta konačno ostaje na kraju romana iza Bluma i Dedalusa, šta konačno ostaje iza čoveka? Ništa!On je sav hemijska formula, savršen poredak atoma i opet ništa: jedna slučajna igra!
Za Džojsa je život nužno zlo. On ne veruje da će jednog dana kada potpuno nestane privatnog vlasništva, klasne borbe i svih lanaca kojima je okovana ličnost, čovek biti apsolutno sretan i da će nestati njegovog metafizičkog nemira. To ne zavisi od forme društvenog poretka i ekonomskih prilika. Dobro i zlo, lepo i ružno, bogatstvo i siromaštvo, kretanje ili nemicanje u suštini je svejedno i gubi se u smrti. Sva saznanja pred njom su smešna, u njoj sve nestaje, u tom ružnom misteriju koji ostaje večno nem. Zato i sledi ključno pitanje: ČEMU SVE? Nihilizam Džojsov je razjedački. Stvoreno iz pobune duha delo Džojsa teži njegovom uništenju. Svet je stvoren na praznini na kojoj i počiva. Najbolje bi bilo da ga uopšte i nema.
Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac
Uliks Džemsa Džojsa – moderna antiodiseja napisao/la Dragan Uzelac dana
Pregled tekstova autora – Dragan Uzelac →
Razrada onog vec poznatog: Zivot je glumac koji se krevelji na pozorni ci pricajuci povest punu buke I besa- a ne znaci nista.
Pisati o romanu Uliks uvek donosi izvesne opasnosti. Prvo, da autor u prevelikoj želji da otkrije nešto novo u svom čitanju (ako uspe da izađe na kraj sa ovim romanom) zapravo ponovi nešto što je neki tumač već odavno zapazio i napisao, drugo, da pristupi čitanju romana nepripremljen i da mu izmaknu iz vida neke važne poetičke osobine teksta ili treće, da uopšte ne razume roman i da po cenu da bude originalan u tumčenju napiše nešto čega u romanu nema, što je najštetnije po samog tumača, ali i čitaoca. Autor ovog teksta očigledno ne razlikuje termine ep i antiep, junak i antijunak. Drugo, Uliks nije nihilističko delo, on je pre svega jedan komičan glosar višeglasja i govornih žanorva koji referišu na stotine, ako ne i na hiljade drugih tekstova. Roman koji opsiuje život u svoj njegovoj punoći. Veliko DA životu. Treće, Leopold Blum je moderni Odisej, a ne Dedalus, jer je on Telemah, koji otvara roman. A, takođe, je i mitski Dedal, ali i Hamelt koji traži svog konsupstancijalnog oca. Svoj poetički duh ili svog Boga, koga nema u romanu, jer Blum nije pisac, a nije ni Bog. Na kraju, uvek je bolje analizirati neku epizodu ili neki postupak iz Uliksa nego pisati o opštim mestima u ovom romanu po hiljaditi put. Vaš tekst je na žalost baš slab.
Dragi, suvi genije,
ne znam šta Vas je sprečilo da sami napišete nešto veličanstveno o bilo kome ili čemu i prosvetlite nas neuke (i ostatak čovečanstva).
Za početak, naučite da se potpisujete imenom i prezimenom, kao čovek, ako to uopšte jeste (ili možda neka biljka, parazit, šta već). Ako vas sledeći put potera, nuždu izvršite na mestu predviđenom za istu, a mene zaobiđite (ako je ikako moguće) u širokom luku jer sam alergičan na vrstu koja se kao kuga širi društvenim mrežama lečeći komplekse i frustracije vlastite neostvarenosti. Previše je seratora na netu koji nikad ništa nisu uradili sami, ali zato znaju sve o svemu i nalaze za shodno da ….
Šteta što ne možete da se obratite samom Džojsu i sugerišete mu šta je sve propustio da napiše. Ovoj zemlji su preko potrebni veličanstveni umovi poput vašeg.