Julijus Evola – Moj susret sa Kodreanuom

Među vođama raznih pokreta nacionalnog preporoda, koji su iznikli između dva svetska rata, od onih sa kojima sam imao priliku da se lično upoznam, naročito mi se u sećanje urezao Korneliju Kodreanu, vođa rumunske Gvozdene garde, kao jedna od najplemenitijih i najčestitijih ličnosti. U proleće 1936., na jednom od mojih istraživačkih putovanja po raznim evropskim zemljama, koje sam preduzeo u tom periodu, posetio sam Bukurešt.

Kodreanu je ostavljao upečatljiv utisak čak i svojim fizičkim izgledom. Visok, stasit, on je bio ovaploćenje arijevsko-romanskog tipa, koji i u Rumuniji ima svoje reprezentativne predstavnike, proizišle, s jedne strane, kolonizacijom Dakije od strane Rimljana, kao i od najstarijih indoevropskih stanovnika iz lokalnih krajeva. Njegovo lice i način govora uveravali su vas da je pred vama čovek u kome su osobine – surovost, nepoštenje, nepouzdanost i izdajstvo – apsolutno nemoguće. Takođe, mogao je računati i na uticaj, koji je imao među svojim sledbenicima, koji su s njim bili u vrlo bliskim i znatno dubljim odnosima nego što je slučaj kod isključivo političkog udruživanja.

U to vreme, situacija u Rumuniji je bila prilično napeta, ako pričamo o odnosu između kraljeve vlade i Gvozdene garde. Stvorena je takva atmosfera, iz koje je kasnije proizišao niz tragičnih događaja. U italijanskoj ambasadi su mi rekli da ne bi trebalo da se susretnem sa Kodreanuom; rumunska vlast je odmah proterala sve strance, koji su s njim stupili u kontakt. Nisam obraćao pažnju na ta upozorenja. Neki Rumun, sa kojim sam održavao vezu, budući da se interesovao za istraživanje Tradicionalizma, pojavio se u ulozi posrednika. (1)

Posle nekog vremena, pošto sam izrazio želju da se sretnome, dva izaslanika su se tiho pojavila u holu hotela, gde sam boravio, kako bi me odveli kod svog vođe, u čuvenu Casa Verde – Zelenu kuću. Sagrađena na periferiji Bukurešta, od strane samih legionara, ona je bila sedište celokupnog pokreta.

Nakon prolaska kroz ono, što u Rumuniji predstavlja pokazivanje gostoprimstva, pri čemu gosta posluže sa malom činijom slatkog i čašom vode – pojavio se Kodreanu, i od prvog momenta, i prvih izgovorenih reči, između nas se uspostavilo istinsko razumevanje. Znao je za moju knjigu „Pobuna protiv modernog sveta“, koja je izazvala veliki odjek u centralnoj Evropi, dve godine ranije, kada je objavljena na nemačkom jeziku. Moja želja da se iza političke borbe uspostave duhovna i tradicionalna načela, poklapala se sa Kodreanuovim željama i to nas je zbližilo.

Pošto ja ne razumem rumunski, on je objašnjavao na francuskom, očigledno brinući o tome da li uspeva da artikuliše svoje misli u preciznom, jezgrovitom i smislenom obliku.

Među tim našim razgovorima, sećam se interesantne karakteristike, koju je Kodreanu dao fašizmu, nemačkom nacional-socijalizmu i svom sopstvenom pokretu. On je rekao, da u svakom organizmu postoje tri principa: materijalna forma, životna snaga i duh. Isto tako moguće je procenjivati i narod, a takođe i pokretanje obnove moguće je razvijati naglašavajući jedan ili drugi princip. Prema Kodreanuu, u fašizmu je dominirao princip forme kao sastavnog obrasca političke ideje i Države; to je bilo nasleđe Rima kao utemeljivačke sile. U nemačkom nacional-socijalizmu video je izrazitu težnju ka životnoj snazi: prava, koja je u okviru nacional-socijalizma imala rasa, rasni mit, pozivanje na krv i rasu, nacionalno zajedništvo. S druge strane, za Gvozdenu gardu ključna tačka bila je duhovna komponenta. U najmanjoj meri je želeo od nje da odstupi. A pod „duhom“ Kodreanu je podrazumevao nešto, što takođe ima vezu sa čisto religioznim i asketskim vrednostima.

Govorio je da u rumunskom narodu ima nečeg oronulog. Korenita obnova, koja bi proizišla iz duboke unutrašnjosti pojedinca, i koja bi bila usmerena, uz to, protiv svega što se pokorava željama bogaćenja, prljavim interesima, politikanstvu i merkantilizmu gradova – bila je neophodan uslov. Tako je on video svoje pristalice, ne partije, već pokreta, i nije verovao u mogućnost ujedinjenja zemlje pod okriljem vladajuće demokratske strukture, pa makar je kontrolisala i monarhija. Govoreći o verskim pitanjima, Kodreanu je nagovestio, da je istorijska situacija u zemlji kao što je Rumunija povoljna, izjavljujući da pravoslavno hrišćanstvo ne zna za konfrontaciju između univerzalne vere i nacionalne ideje; na taj način, nacionalna crkva, pravoslavna crkva, bi mogla postati gradivni deo obnovljene države, kako ju je shvatala narodna revolucija.

Dakle, religiozne, mistične i asketske vrednosti bile su temelj rumunske organizacije Gvozdena garda. Jedna od njenih jedinica zvala se Legija Arhangela Mihajla. Tamo su praktično primenjivali ne samo molitvu, već i strog post. Za rukovodstvo je preporučivana dobrovoljna, stroga asketska praksa; takođe, da ne bi trebalo da se zabavljaju pred očima javnosti, u pozorištima ili u toku svetovnih praznika. Ne bi trebalo da razmišljaju o raskoši i bogatstvu. Da, i brak nije odobravan, smatrano je da legionar treba da bude slobodan da raspolaže svojim životom u potpunosti.

Takođe, u Legiji je postojao određeni kult mrtvih. Ritual „Prisutan!“ – „Ovde!“, koji je takođe bio raširen među fašistima, sprovođen je u formi, koju su neki videli kao magijski priziv. Mota i Marin, dvojica glavešina rumunskih legionara i Kodreanuovi prijatelji, koji su poginuli u španskom građanskom ratu, bili su predmet posebnog divljenja.

U dugom razgovoru sa Kodreanuom, pričali smo i o mnogim drugim temama. Zatim me je otpratio kolima do hotela, kao da je izazivao – ja pomenuh upozorenje koje mi je dala italijanska ambasada. Pitao sam da li u Gvozdenoj gardi postoje bilo kakva ordenja, i on mi je nešto pokazao. To je bio mali kružić, sličan onome što je SS nosio na okovratnicima, kada su se kretali u civilnom odelu, neki prikaz sive rešetke na crnoj pozadini. Upitah šta znači taj crtež; Kodreanu je odgovor sveo na šalu:

“Nadam se, da će to biti šipke zatvorskih rešetki.”

.

Nažalost, iza šale su sledile tragične posledice. Vi znate kako je završio Kodreanu. Kralj, naveden na zlo od svoje ljubavnice Lupesku, i svoje „demokratske“ vlade, u kojoj su pojedini bili povezani sa masonerijom i drugim mračnim silama, rešio je da na surov način eliminiše opasnu Gvozdenu gardu, koja je objedinjavala većinu čestitog sveta u zemlji. Počela su masovna hapšenja. Kodreanu je takođe bio zatoren. Obračunali su se sa njim na isti način kao i sa Etoreom Mutijem (2): saopšteno je da je ubijen pri pokušaju bekstva. Ali ovim činom, kralj je pripremio svoj sopstveni pad. Najpre je postavljen režim generala Antoneskua, nekadašnjeg Kodreanuovog pobornika. Zatim je Rumunija na svojoj koži osetila sveopšti poraz Sila Osovine i Crvena Armija je u zemlji uspostavila komunistički režim.

Ipak, mnogi delovi Gvozdene garde su preživeli; u izgnanstvu su ostali verni ideji svoga vođe i bili su izuzetno aktivni unutar različitih nacionalnih ćelija: u Belgiji, Švajcarskoj, a naročito u Španiji, ali takođe i u Francuskoj, gde su se nalazili, koliko je poznato, među onima koji su pripremili ideologiju, koja je takođe u sebi imala tradicionalne i duhovne crte, za paravojni pokret, koji je izdan i ugušen od strane De Gola, prešavši kasnije u OAS i druge organizacije. Kodreanuova baština nije nestala.

Beleške:

• Na osnovu većine postojećih svedočanstava, Evola ovde upućuje na čuvenog istoričara religije Mirču Elijadea, koji je u mladosti takođe bio član Gvozdene garde.
• Etore Muti je bio predstavnik herojskog, legionarskog fašizma, koga su tajno ubili za vreme tragičnih događaja, septembra 1943, ljudi generala – izdajnika Badoljoa.

(En Civilta, Rim, 2. septembra 1973.)

Za P.U.L.S.E tekst prevela Radmila Krunić

  asketizam, Evola, Istorija, mistika