Gramofon i lavlja rika u filmu ”Moja Afrika”

Има људи којима је у старости највише стало до осећања која су доживели и проживели. Њима је та скупина осећања као кањон сручен у недрима, који мами уздахе и задивљује али и задаје бол својим упеклим, оштрим стенама. Младо је доба када се одлучује о најзначајнијим изборима који ће одредити животно путешествије појединца. У махнитости око стицања добара за друштвено најприхваћеније вредности, попут куће за породицу и стабилног пензионог осигурања, знају да се запоставе танане сфере душе.

Неретко се чини да се љубав може лако препознати, неретко се олако прихвата казивање да је љубав давање. Денис то није прихватио олако. Да би било ко своју љубав давао на узвишени начин, мора најпре проћи кроз обимна самопреиспитивања, кроз сопствене велике сумње.

Узвишено давање се може објаснити кроз Денисово прихватање, поштовање и подршку Карен. Он прихвата њене ставове и неке буржоазијске навике, не напињући се да је промени. Денис је пажљиво слуша, испитује је са намером да упозна њено биће подробније, мирно полемише са њом. Тако учи о њој.

Прихватање и поштовање се одлично виде у ноћи под голим небом, на сафарију по афричким крајолицима. Док обедују насамо, у магновењу када још увек нису ступили у однос садружника, она му открива да је прележала сифилис, обољење које се преноси сексуалним путем. Ниједан гест или реч осуде од њега, ни наговештај. Даље му признаје да је због сифилиса остала јалова, он наставља у истом маниру и прихвата је такву каква јесте, успут исказујући поштовање тако што није након њене исповести и очите нелагодности због свега, започео било какво сензуално општење са њом. Денис се опходи у том часу као према пријатељу.

Неколико пута је показао да подржава њене изборе, њену независнот, чак и када је други, који је познају дуже, не подржавају. Он подстиче њену личност да се покаже и, врло важно, да се развија. И то ради без икаквог професионалног стручњаштва са 35 савета како живети живот или како бити свој.

Денисово давање љубави стамену потпору има у невезивању за особу којој даје најбоље од себе. Труди се да се не веже за Карен, што се са једне стране може посматрати као његова тежња за слободом и авантуристичким животом. Чак и да је тачно како је његово невезивање плод искључиве тежње за личним остварењима, то и даље може ићи у прилог Денисовом давању љубави Карен. Како? Кроз следећу тврдњу: да би се волео неко, најпре мораш волети себе. А то се разликује од самољубља.

Овде нема места нарцисоидности. Денис добро познаје себе, зна шта жели и омогућава то својој личности. Денис је, претпоставка, свестан да уколико не оствари своје племените тежње, које подразумевано не обезвређују туђу личност, може постати исфрустриран, пун горчине, што би се даље одразило на његово давање Карен. Да не би дозволио личну исфрустрираност и тиме угрозио љубав, за себе обезбеђује слободу, односно невезивање. Његово кратко задржавање код Карен, њихови разговори лишени беспотребних полемика, оговарања других, препричавања свакодневних послова, лишени великих изјава љубави у речима, на граници патетике и фаталности, непланирање заједничке будућности; све указује на тежњу ка невезивању, која се код Дениса може описати и као обзир према Карен. Невезати другу особу за себе, а волети је и давати јој најбоље од себе, свакако јесте велики обзир, као и одсуство страха да би се вољена особа могла изгубити уколико се не веже за онога који даје.

Карен је препознала вредност Денисовог давања. Она се трудила да поштује Денисову слободу и успевала до одређене границе. Проблем може да настане када једна особа није сигурна у обим давања друге, али не постоје теразије које би решиле недоумицу. Не делује да су Карен биле потребне теразије, она је препознала обим  Денисових осећања. Њу су, међутим, водиле и друге тежње, које су након одређене границе захтевале нешо додатно од њиховог односа. Ипак, на концу свега, волела га је као никог другог.

У величанственим дивљинама Африке  укроћена је једна од најупечатљивијих црта човека-самољубље. Мерил Стрип и Роберт Редфорд су сјајно приказали како изгледа укротити себичност и волети другог. Редфорд делује као неко ко се савршено осећа у својој улози и шири господство изван слике. Лик Карен није оличење лепоте по узору на златни пресек или Инстаграм девојке. И не треба да буде! Она сигурно поседује физичку лепоту, али њену лепоту највећма подстиче њена интелигенција и префињеност духа. Попут сцена када казује приче, или када јој Денис испира косу у дивљини. Дивна Мерил.

Филм је без сувишно изговорених речи, врло јасно представља главну тему, а то је однос двоје људи у зрелим годинама, са виспреним уплитом споредних тема, попут опхођења белих људи према домороцима.

Емоције често знају да трепере између оних сирових попут лавље рике, и оних префињених као што је префињена музика коју је Денис пуштао са грамофона, што је филм лепо пренео.  

Осим двоје главних глумаца, најзапаженију улогу у филму снимљеном 1985.године, по мом мишљењу, има Малик Боуенс као Каренин батлер; сценарио је пре свега заснован на књизи „Моја Африка“ Карен Бликсен, данске списатељице. Режију потписује Сидни Полак,  директор фотографије је Дејвид Воткин, композитор оригиналне музике у филму је Џон Бери, сценариста Курт Луетки. Филм је добитник бројних награда, међу којима су и седам Оскара.

За ПУЛС Никола Д. Стојановић

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Meril Strip, Moja Afrika, Robert Redford, Sidni Polak