Момчило Настасијевић, једна загонетка

Настасијевића смо почели да читамо још као студенти, код професора Лохара. Већ тада смо имали утисак да је реч о загонетном, веома занимљивом песнику, чију поезију нисмо до краја разумели, већ смо јој приступали интуитивно. Од тога доба нисам престао да читам Настасијевића. Био је то песник који ми је био најближи, као Хлебников, у руској књижевности. Преводити Настасијевића била је лудост. Сарађивао сам са стручњацима у Београду, који добро познају језик и књижевност. Много су ми помогли: Недељка Перишић, Душан Иванић, Милосав Тешић, Сеад Поробић, Ана Тркуља… Током три године прошли смо сва „тамна места”, док нисмо разјаснили све што се могло разјаснити.

Мој утисак је да код Настасијевића постоји загонетка коју би требало одгонетнути. Када се бавите његовим стваралаштвом, видите да у том песништву постоји систем. Настасијевић сам говори о техници, али се у његовој поезији то најмање осећа, у поређењу са другим авангардистима. Код Настасијевића постоји велика тензија између праисконског, изворног, завичајног, с једне, и универзалног, с друге стране. Настасијевић је модеран и данас актуелан песник.

Током живота није био признат. Откривен је тек педесетих година 20. века и после распада Југославије. О њему су писали: Васко Попа, Миодраг Павловић, Исидора Секулић, Љубомир Симовић… Настасијевић је био песник за песнике, његов утицај је био велики управо на песнике. Био је песник кога или не признају, или га проглашавају генијалним. Као Ван Гог у сликарству. Критичко издање Настасијевића, у редакцији Новице Петковића, од изузетне је помоћи преводиоцима и тумачима његовог дела. Следећи верзије и варијанте Настасијевићевих песама, многа тамна места било је могуће осветлити.

др Роберт Ходел, професор Института за славистику Универзитета у Хамбургу

ЈЕДИНОЈ

Пјан тобом,
смешак је врели.
Тамом на зенице
отворим твоју таму
ја, о једини ја.
Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш
ти, о једина ти.
Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,
једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим трење.
И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.

ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.
Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.
И траг путањама твој,
па ме пали.
А чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?
Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.
Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.
И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.
Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи ста ли то убијам,
шта ли будим?

ПОРУКА

1

Прозрем вас:
јадна јаснота,
умље, јадна реч,
мрачни пут грете.

Замукни муком скота; –
достојан споља лик и ум,
унутра звер
и беспомоћно дете.

2

Мркло кад језгро живота,
замрачи њим
и празни умља вид.

Из таме себе тамом потеци ван;
ругобом ноћи
штурнину оплоди дан
у видела непребол,
у стид.

3

Чујем вас:
на мужанско грло
зацвили дете,
рикне на питомине звер.

И синак био мајци,
или кћер,
замукни, залуд глас,
кад никог и ништа не зовете.

4

Јадна јаснота,
умље, јадна реч,
мрачни пут грете.

Достојан споља лик и ум,
унутра звер,
и беспомоћно дете.