Aron Kopland počinje svoju knjigu „Šta slušati u muzici“, sa dva pitanja i dva odgovora. „Ima li muzika značenje i možete li rečima opisati to značenje?“. Odgovori. „Ima, ali ne mogu objasniti u tome je sav problem.“
Svaka budala na ovom svetu ima svoju pesmu. Svaki seronja proslinavi na neke pevljive stihove koji ga u dušu pogađaju. Nema poštovaoca klasične muzike koji se do bola nije raznežio na Malerovim, ekstremno emocionalnim kompozicijama. Ja, recimo otkidam na poetiku Toma Vejtsa (ne zna da peva), Dead Can Dance (izgubljeni u prostoru), Niku Kejvu (i on peva kao moj stric)… Ali mene tu nešto „radi“. Šta je to? Rečima se ne da opisati.
Ja, kao propali, netaletovani gitarista, raznih bendova koje sam upropastio (nisu me izbacivali ne vreme), zatečen sam pomamom za filmom o Tomi Zdravkoviću (nisam ga gledao) i skorašnjom smrću Ivana Tasovca (nisam ga lično poznavao). Prosto sam se zapitao šta je to u muzici da izaziva toliko duboka osećanja (gde je tu značenje), osude i hvalospeve.
Estrada. U značenju (Vikipedije) je bina, pozornica. U probitnom smislu je bila drum, put. Ako spojimo, dobijamo krčmu pored puta. Pa smo mi na sve to dodali „estradni umetnik“. Osoba koja je započela karijeru u kafani na Ibarskoj magistrali. No, neki od njih su uspeli da napune „Marakanu“, ili da rasprodaju koncert u Domu sindikata i tako se izdignu iznad kafanskog početka. Muzika Tome Zdravkovića je to svakako prevazišla, postala je nešto više i dan danas se peva na proslavama. Ko je lomio čaše, a ruke su mu bile krvave i još ako je ljubio Branku na rastanku (super se rimuje), osetio je pravu vrelinu koju je Toma svojim oporim glasom, dobrim stihovima izazivao kod publike.
Filharmonija. Ivan Tasovac je kao kinac od 12 god., svirao klavir kao solista, završio rusku akademiju, a Zubina Mehtu nam je dovodio, kao moj teča strinu u goste, kad god mu se uklapalo u program. On je nama bio značajan kao Ćirilov za pozorište, kao Dejan Stanković za fudbal (dok je igrao), kao „Smoki“ u izvozu. Dobro razmislite, pre nego pljunete ovog čoveka kome zamerate što je bio ministar kulture i davao neke čudne izjave. Kako bih voleo da imamo više ljudi kao što je bio Tasovac (pa makar i lupetali).
Popularna muzika? Rock And Roll? Jazz? Muzički pravci i rukavci? I džezu je trebalo vremena da postane priznat. Tek pojavom Bitlsa, koji su u početku bili “zabavni bend”, na kasnijim albumima možemo diskutovati ima li njihova muzika umetničku vrednost. Za klasičnu muziku, bar nema dileme, ali način izvođenja (lični pečat) svakog pojedinog muzičara pravi razliku od nadahnutog do prosečnog (ili lošeg) izvođenja. Evo vam primer. Poslušajte snimke Glena Gulda i njegove “Golberg varijacije” i nekog drugog (da ne omalovažim nikoga) pa ćete odmah shatiti da je bio virtuoz, bez obzira koliko pratite ozbiljnu muziku. Izvođači popularne muzike pa i naši narodnjaci, bez potrebe se upinju da dobiju epitet “umetnost”. Šta će im? Da li je Toma Zdravković bio umetnik? Po meni nije, ali je fantastični tekstopisac i pevač. Tasovac jeste bio umetnik, pa šta s tim? Podjednako su značajni za sve nas. Eh, kada bi svako od nas običnih uradio bar mrvicu onog što su obojica ostavila iza sebe, gde bi nam kraj bio.
Veliki Šiler je uveravao kako je pravi užitak kretanje kroz kontraste. Savremeno rečeno, užitak je iskušavanje različitosti. Ne bismo smeli biti izričiti, posebno kada je muzika u pitanju. Evo vam jedan predlog za subotu noć. Prvo kafana, ćevapi, tamburaši uz Tomine stihove, pa koncert ozbiljne muzike, zatim klub i pivo uz neki dobar roken rol bend. Beograd je divan grad, jer je “Skadarlija” blizu “Kolarca”, a tu je na korak i “Cetinjska”. Tri u jedan.
Autor kolumne:Vojislav Radojković
Muzika napisao/la Vojislav Radojković dana
Pregled tekstova autora – Vojislav Radojković →